Znanje je moć. Saznanje je preduslov.

UBISTVA NOVINARA

„Istraga je u toku“

Srbija je valjda jedina zemlja u svetu u kojoj nije rasvetljeno nijedno ubistvo novinara, iako zločini nad novinarima imaju značaj koji prevazilazi njihovo krivično sankcionisanje.
Istraživali: Sanja Lončar, Slaviša Lekić, Jovana S. PolićDecembar 22, 2018
Dada-vujasinovic-ubistvo.jpg
Srbija je valjda jedina zemlja u svetu u kojoj nije rasvetljeno nijedno ubistvo novinara, iako zločini nad novinarima imaju značaj koji prevazilazi njihovo krivično sankcionisanje.

Novinari su nekad bili sila. I to sedma.

Danas su sve manje sila.

Pre bi se moglo reći da su novinari u Srbiji – meta sile.

Ali ne one Neočekivane Sile Koja Se Iznenada Pojavljuje i Rešava Stvar već, pre svega one sile koja vrši vlast ili joj vlast ne može ili neće – ništa.

Na imaginarnom spomeniku hrabrih, ali mrtvih novinara, uklesana su imena Radislave Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića.

Srbija je valjda jedina zemlja u svetu u kojoj nije rasvetljeno nijedno ubistvo novinara, iako zločini nad novinarima imaju značaj koji prevazilazi njihovo krivično sankcionisanje.

“Postoji jedna vrste političkog interesa da se ta stvar nikada ne dovede do kraja”, smatra novinar Vremena, Teofil Pančić.

Igor Božić, izvršni producent TV N1, saglasan je sa Pančićem ističući da “neko ko nije pronašao nijednog ubicu, a ima sve poluge moći, znači, da ne želi da ga pronađe.

Prema mišljenju novinara Vukašina Obradovića, oni koji su učestvovali u ubistvima ili pripremama ubistva su i dalje “u sistema” i opstruiraju ceo proces.

Značajniji pomaci u istražnim postupcima koincidiraju sa dolaskom na vlast Srpske napredne stranke, tačnije, jednim od prvih političkih poteza Aleksandra Vučića, tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije, koji je oformio Međunarodnu komisiju koja će da istraži ubistava novinara u Srbiji. Cilj rada te Komisije, saopštio je Veran Matić, koga je Vučić postavio za čelnog čoveka tog tela, jeste da se utvrdi zašto su prethodne istrage bile neuspešne i da se postave osnove za vođenje budućih istraga o ubistvima novinara.

“2009. godine bila je jedna konferencija u Beogradu, mislim da je SEMO organizovao, ili neko sličan, na, o temi bezbednost novinara. I Boris Tadić je bio na otvaranju. Stao sam sa strane sa njim i razgovarao malo, i rekao da bi moralo da se učini korak više od onoga što je uobičajena istraga. I nekako to je potonulo. Kad je izabrana praktično nova vlast, ja sam to isto ponovio Aleksandru Vučiću. Mislim da smo se veoma brzo dogovorili da se osnuje takva komisija”, kaže Matić.

Novinarka Antonela Riha smatra da je cela priča o toj Komisiji “čist marketing”:

“Zato što mi očekujemo ozbiljnu istragu. Očekujemo da pravosđje tu da odgovor, a ne da daju neke komisije koju čine novinari, koji nemaju tu vrstu znanja.”

“Mislim da je takva komisija formirana kao, pod navodnicima, jedan akt dobro volje, odnosno udvaranje javnosti. A u stvari, sa željom da se pokaže da demokratski diskontinuitet počinje od trenutka njihovog dolaska na vlast. Sa druge strane, ponašanje vlasti sve vreme govori da ministar informisanja koji je ‘98 pokušao da donese zakon protiv slobode medija, se evo 20 godina kasnije, vratio na vlast, da kao predsednik republike završi započeto”, ističe Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka.

I pre nego je Komisija počela sa radom, deo medijske zajednice spekulisao je, zapravo, da vicepremijer Aleksandar Vučić, preko Komisije, pegla svoju biografiju. Posebno onu odrednicu u kojoj piše da je bio ministar informisanja Vlade Srbije u vreme kad je ubijen Ćuruvija, ali i nekoliko nesuvislih, možda ishitrenih, izjava.

“Teško možete da se operete od nečega što se dogodilo u trenutku kad ste vi bili na funkciji ministra informisanja. On je tada morao da odreaguje, da da ostavku, da nešto uradi, a nije”, objašnjava Antonela Riha.

„Mislim da je on iskreno verovao da to može da se dogodi tako što ceš zaspati kao jastreb, a probuditi se kao golub mira, i da će te javnost prihvatiti“, smatra urednica NIN-a, Vesna Mališić.

Veran Matić, pak, tvrdi da stvaranje Komisije nije bila Vučićeva ideja, a samim tim ni način na koji bi se on eventualno “oprao”:

“Vidimo da se on čak nešto naročito ni ne hvali činjenicom da je napravljen ozbiljan pomak u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije.

Komisiju je i pre nego što je počela sa radom napustila Vesna Mališić, jer je prema njenim rečima, “komisija unutar države apsolutno apsurdna” i jednostavno nije htela u tome da učestvuje.

Nju je zamenio Vukašin Obradović, ali ju je i on ubrzo napustio:

“Nisam želeo da učestvujem u nečemu za šta mislim da je suštinski pogrešno.”

Uprkos svemu, Komisija je nastavila rad i činilo se da je njeno opravdanje svrsishodno.

Svoje delovanje nastavili su i oni koji permanentno, decenijama, vrše pritiske, pretnje i napade na novinare.

UBISTVO DADE VUJASINOVIĆ

Novinarka magazina Duga Radislava Dada Vujasinović, nađena je 8. aprila 1994. godine mrtva u svom stanu. Imala je trideset godina.

“Dada se tada bavila vrlo nezgodnim temama koje su se ticale rata i ljudi koji su, možda, činili ratne zločine, a kasnije će se dokazati i da jesu”, objašnjava Igor Božić.

Osim o korupciji u vojsci i policiji, Dada je pisala o sprezi politike i kriminala i kriminalcima koji su promovisani u nacionalne heroje.

Željko Ražnatović Arkan, komandant paravojne formacije “Srpska dobrovoljačka garda” i narodni poslanik u Skupštini Srbije, na njeno pitanje da prokomentariše talas nasilja, odgovorio joj je:

„Ako te zanima ko je sledeći, napiši da si ti i da sam ti ja to rekao”.

Vukašin Obradović smatra da odgovor na pitanje – ko je ubio Dadu Vujasinović, zapravo leži u onome sto ona nije objavila.

„Svi ti materijali o konkretnim ljudima, konkretnim akcijama i konkretnim vezama bili su sadržaji Zelene fascikle, koja je nestala na dan kad je ona ubijena“, objašnjava Vesna Mališić.

I uviđaj na licu mesta i kasnije istražne radnje, uključujući i obdukciju, bili su, blago je reći – aljkavi!

U policijskom izveštaju nije bilo podatka o procenjenom vremenu smrti. Na uviđaju nisu bili prisutni dežurni istražni sudija, niti dežurni tužilac. Izgubljena je odeća koju je nosila u trenutku smrti. Skandalozna je i činjenica da sa puške nisu uzeti papilarni otisci.

“Potpuno je jasno da ta istraga od samog početka nije vođena kako bi trebalo. I sad, toliko godina kasnije, sumnjam da ćemo ikad saznati šta se, zaista, desilo”, kaže Riha.

Iako je, nakon potpunog rekonstruisanja događaja, sačinjene fotodokumentacije, neophodnih merenja i eksperimentalnog ispaljivanja iz lovačke puške – zaključeno da Vujasinovićeva nije mogla sama sebi da nanese smrtonosne povrede, prema nalazima istrage, deceniju i po tvrdilo se da je reč o – samoubistvu.

“Svima je bilo jasno da to ne može da se opravda bilo kakvim psihičkim stanjem, a naročito onog trenutka kad smo videli, takozvanu, Nezavisnu komisiju, koja je tada istraživala taj zločin i kad je bilo jasno da ona nije mogla sama da se ubije iz lovačke puške, jer bi morala da pomeri ruku metar, ili metar i po daleko, a to je neizvodljivo”, objašnjava Igor Božić.

Ni Vesna Mališić nijednog trenutka nije pomislila da bi Dada mogla da izvrši samoubistvo: “Ali sam pomislila da je Dadi neizvesno, s obzirom na to da joj je mnogo ljudi pretilo… ili kad joj neko baci mrtvu pticu na automobil, to je onda atmosfera u kojoj ste sigurni da joj život i nije baš tako bezbedan.”

U kasnijem superveštačenju, 2008. godine, na desnom naslonu fotelje nađeni su tragovi krvne grupe A. Dadina je bila – nulta.  Nakon toga, 2009. godine, slučaj je prekvalifikovan u ubistvo i pokrenut je pretkrivični postupak.

Potom su razvijene teze o dva pucnja. U ormaru inspektora koji je radio na ovom slučaju, a koji je u međuvremenu preminuo, otkrivena je kesa sa novim dokazima: stručnjaci sa Instituta za bezbednost iz Vizbadena, procenili su da nema dovoljno neophodnih elemenata na osnovu kojih bi mogli da urade kredibilno veštačenje. FBI, koji ima najreprezentativniju laboratoriju i stručnjake, nije angažovan, jer bi se na njihov izveštaj dugo čekalo. 2015. godine, odlučeno je da novo superveštačenje uradi Nacionalni forenzički institut iz Haga.

Obdukcioni nalaz, ispitivanje oružja i municije, i procene razdaljine sa koje je pucano, nisu mogli sa sigurnošču da isključe ni ubistvo, ni samoubistvo.

Tako se, ceo slučaj, vratio na početak.

“Kad su u pitanju ubistva novinara devedesetih godina, zaista nije bila sprovedena, takozvana, delotvorna istraga. I upravo to je i javnosti, a potom i Javnom tužilaštvu ukazivalo da neki pojedinci iz samog vrha države stoje iza tih ubistava”, kaže Goran Ilić, zamenik predsednika Državnog veća tužilaca i zamenik Republičkog javnog tužioca.

UBISTVO SLAVKA ĆURUVIJE

Za razliku od smrti Dade Vujasinović, koja je i dalje u auri misterije, ubistvo Slavka Ćuruvije izvedeno je u sred bela dana, neskriveno, precizno, hladno – profesionalno.

Na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, Slavka Ćuruviju ubila su dvojica maskiranih napadača ispred stana u centru Beograda. Njegovoj sahrani, iako je održana u vreme bombardovanja i uz zvuke sirena za vazdušni napad, prisustvovalo je nekoliko hiljada ljudi.

Ni ovo ubistvo nije dobilo sudski epilog.

Prema mišljenju Antonele Rihe Ćuruvijino ubistvo je zapravo predstavljalo upozorenje svima onima koji se se drznu da se usprotive Miloševićevoj vlasti:

“Poruka tog ubistva bila je da svi mi, ukoliko dignemo glas protiv režima, možemo da budemo mete.”

U Ćuruvijinom magazinu Evropljanin, sredinom oktobra 1998. godine, objavljen je tekst “Šta je sledeće, Miloševiću” koji su zajednički potpisali Aleksandar Tijanić i Slavko Ćuruvija.

Na osnovu zloglasnog Zakona o javnom informisanju, koji je potpisao tadašnji ministar Aleksandar Vučić, Evropljanin je kažnjen sa 2,4 miliona dinara (odnosno oko 260 hiljada dolara), što je najveća kazna izrečena bilo kojem mediju u Srbiji do danas.

U martu 1999. godine, Ćuruvija je zbog svog novinarskog angažmana osuđen na petomesečnu zatvorsku kaznu.

“On je bio jedan od najuglednijih novinara u to vreme, bio je jedan od onih koji je imao prolaz ka porodici Milošević, ali to ne znači da je bio njihov čovek. I to se vrlo jasno videlo po pritiscima koje je trpeo.  I on, ali i njegove novine”, ističe Riha.

“Trideset godina sam u ovom poslu i sasvim sam siguran u činjenicu da je to vrlo opasna igra u koju ulaze mnogi novinari, nesvesni činjenice kakve sve ona rizike nosi. Ta bliskost, pre svega, sa Mirjanom Marković, onda razlaz i ono što je kasnije, zapravo, on objavljivao u Evropljaninu, su doveli to takvog tragičnog kraja”, smatra Vukašin Obradović.

Kako se navodi u optužnici, Ćuruvija je ubijen zbog “javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti, mogućnosti da utiče na javno mnenje i delovanje opozicionih društvenih snaga, radi očuvanja postojeće vlasti”.

Neposredno pre ubistva, u tekstu Miroslava Markovića pod nazivom “Ćuruvija dočekao bombe”, objavljenom u Ekspres Politici, označen je kao izdajnik.  Autor se pozivao na reči Mirjane Marković. Tekst je čitan i u informativnim emisijama RTS-a.

“Znam da su tada svi u Dnevnom telegrafu bili vrlo uznemireni i da im je bilo jasno da je to poruka koja je poslata. Niko nije nije ni očekivao da bi moglo da se dogodi tako nešto, a očigledno ni sam Slavko Ćuruvija”, objašnjava Igor Božić.

Teofil Pančić smatra da u takvoj atmosferi, ma koliko to možda grubo zvučalo, nije bilo nelogično očekivati i tako nešto, kao što je to doslovno, ritualno streljanje Slavka Ćuruvije.

U javnosti se dugo spekulisalo informacijama da je direktni naredbodavac nekadašnji šef Državne bezbednosti, Radomir Marković, a kao naručilac pominjana je Mirjana Marković, šefica JUL-a i supruga Slobodana Miloševića.

“Država je nesumnjivo ubila Slavka Ćuruviju, mislim da u to ni tada nije bilo nikakve sumnje. Ali, tada smo to mogli da znamo, ali bez dokaza. U međuvremenu, u suštini, imamo i dokaze, samo što se ništa nije promenilo”, kaže Teofil Pančić.

Goran Ilić, smatra da se izraz “država je izvršila ubistvo” upotrebljava kolokvijalno, ali da “država nije izvršila nijedno ubistvo. Ako su funkcioneri države izvršili neko ubistvo ili ga naložili, onda su u tom slučaju delovali suprotno pravnom poretku Republike Srbije”.

“Sama činjenica da su optuženi pripadnici tadašnje Državne bezbednosti, govori da je država, na neki način, i bila upletena u to”, smatra Marija Vukasović, itraživačica NUNS-a.

Prema rečima Omera Hadžiomerovića, Potpredsednik udruženja Društva sudije Srbije, u krivičnom postupku se nikada ne sudi pravnom licu – državi:

Slavko Curuvija,ubijen 11.4.1999. – vlasnik Nedeljnog telegrafa.

“Sudi se konkretnim ljudima, dakle, ako bi tužilac ispitivao, a kasnije i sud sudio. Ako jeste, ovaj je to uradio, a njemu je rekao ovaj, pa mu je rekao ovaj, onda svi oni ulaze u lanac vršenja krivičnih dela. I uvek se sudi pojedinim ljudima. A mi na kraju možemo da zaključimo – e ti neki su bili visoki državni funkcioneri. Dakle, oni u stvari oličavaju državu. Dakle, u tom smislu, u nekom prenesenom smislu bi se moglo reći, država stoji ili ne stoji iza nečega.”

Nakon formiranja Komisije za istraživanje ubistava novinara, istražne sudije saslušale su više od 100 predloženih svedoka. Među njima je 27 pratilaca – pripadnika DB-a, niz bivših funkcionera te službe, obavljeno je medicinsko-balističko veštačenje, a prikupljeni su i brojni drugi materijalni dokazi. Ali rešenja ubistva nije bilo.

A onda je januara 2014. godine, na vanredno zakazanoj konferenciji za novinare, tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević demonstrirao kako se krši prezumpcija nevinosti. “Danas je tužilaštvo, policija dostavila izveštaj o otkrivanju izvršilaca ovog krivičnog dela, kao što sam rekao, njegovi izvršioci su Radomir Marković, Milan Radonjić, Ratko Romić i Miroslav Kurak“.

“Kad se govori o ljudima koji nisu pravnosnažno osuđeni, trebalo bi da se koriste izrazi, kojima zakon označava osobe u zavisnosti od faze krivičnog postupka. Znači, trebalo je upotrebiti izraz – postoji osnovana sumnja, osnovi sumnje, opravdana sumnja… u zavisnosti od faze krivičnog postupka ili govoriti mogući ili verovatni počinioci krivičnog dela”, objašnjava Goran Ilić.

Ovom iskazu koji se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava ne toleriše nikom, posebno ne javnom tužiocu, svedočio je potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, koji je iskoristio priliku da kaže kako je konačno razotkrivena „zločinačka uloga dela države i pojedinaca, koji su tobože u ime te države počinili zločin“.

U situaciji dostojnoj filmske drame, prvi potpredsednik Vlade, javno se izvinio:

“Ja danas, pre svega, hoću da se izvinim građanima Srbije, porodici gospodina Ćuruvije i građanima Republike Srbije što su 14 godina čekali da oni koji su, kako mi sumnjamo, izvršili ubistvo Slavka Ćuruvije konačno dođu pred lice pravde.”

Tek će malobrojni primetiti da se Vučić izvinio što smo 14 godina čekali da izvršioci ubistva dođu pred lice pravde, a ne zbog toga što je učestvovao u vlasti države koja je počinila ubistvo novinara.

“I to je zamena teza, tu ne pomaže nikakvo izvinjenje. Tu jedino pomažu krivične sankcije”, smatra novinar Dinko Gruhonjić.

Vesna Mališić priznaje da joj ne smeta što se Vučić ne izvinjava za ono što je bio: “Dajem priliku svakome da se promeni. Ali za mene je strašno što se Vučić trčeći vraća u ono što je bio.”

Veran Matić, međutim, veli da je govoriti da je Aleksandar Vučić deo vlasti koja je izvršila ubistvo Slavka Ćuruvije optužba koja je vrlo problematična: ”Tačno je da je Ćuruvija ubijen za vreme vlasti Slobodana Miloševića i vlade u kojoj su participirali predstavnici Srpske radikalne stranke. Tačno je da je on bio ministar informisanja. Tačno je da je on bio u jednom veoma drastičnom sukobu sa Slavkom Ćuruvijom i ne samo sukobu, nego i sa tim pretnjama. Ali je vrlo važno odvojiti krivično-pravni deo, dakle, onaj gde se utvrđuje ta linija ko je zaista ubio i uloga koju je on igrao kao ministar.”

Novinarka Vremena Tamara Skrozza ističe da u ovom društvu nikada nije na vrlo jasan, glasan i svima razumljiv način postavljeno pitanje odgovornosti Aleksandra Vučića za ono što se u medijima i u vezi sa medijima dešavalo krajem devedesetih godina: “Čovek je, bio on odgovoran ili ne bio za konkretne stvari koje su se događale, u svakom slučaju, odgovoran za atmosferu koja je u tom trenutku postojala u medijima.”

U tom istom režimu kojim je rukovodio Milošević, bio je i Tomislav Nikolić, autor čuvene rečenice – “Nije mi žao što je ubijen Ćuruvija. Ponoviću to opet. Ne, i šta sad?!”.

(Ovako je pred TV kamerama tekao dijalog između dva nekadašnja predsednika Srbije:

Boris Tadić: “Gospodine Nikoliću, koja je bila vaša reakcija na ubistvo za Slavka Ćuruvije? Šta ste rekli, odgovorite mi sad?”

Tomislav Nikolić: “Nije mi žao.”

Boris Tadić: “Nije vam bilo žao?”

Tomislav Nikolić: “Da. Je l’ ja moram da žalim svakog čoveka?”

Boris Tadić: “Naravno, zato što ste hrišćanin.”

Tomislav Nikolić: «Ne. Nije tačno. »

Povodom formiranja Komisije, Nikolić, u tom trenutku predsednik države, izjavio je da je Srbija “pravna i pravedna”!

”Svi oni snose deo odgovornosti za ubistvo Slavka Ćuruvije, zato što su svi oni svesrdno radili na stvaranju atmosfere linča”, kaže Dinko Gruhonjić.

Ko god nije slavio rad Komisije i objavu specijalnog tužioca, provučen je kroz takozvanog medijskog zeca.

Ljiljana Smajlović, nekada bliska saradnica Slavka Ćuruvije, u Politici je objavila tekst „Treći metak Branke Prpe“, koji potpisuje Ištvan Kaić, saradnik Vladimira Bebe Popovića.

On poimence proziva Branku Prpu, Vesnu Mališić, Vesnu Rakić Vodinelić, Vesnu Pešić, Nikolu Tomića, Tamaru Spaić i Branku Mihajlović, jer svi oni, prema mišljenju autora, svesno i „samo naočigled nepovezanim reakcijama“ zapravo stvaraju atmosferu koja bi trebalo da unapred kompromituje istragu i njene rezultate, te spreči Aleksandra Vučića da reši ovaj slučaj.

Posebno je degutantan segment ovog uratka u kom Kaić iznosi detalje iz privatnog života Branke Prpe.

“Sama Komisija je, čini mi se, sa jedne strane, veoma brzo počela da bude osporavana u Srbiji, a sa druge, je postajala ozbiljno relevantna u međunarodnim okvirima kod onih institucija koje se bave problemom nekažnjivosti”, smatra Veran Matić.

Veranova ili Vučićeva, kako su još zvali Komisiju za istraživanje ubistava novinara, ponovo je u fokus javnosti ušla nešto više od tri godine kasnije.

UBISTVO MILANA PANTIĆA

Na velika zvona objavljeno je rešavanje slučaja ubistva Milana Pantića, dopisnika Večernjih novosti iz Jagodine, ubijenog u ulazu zgrade u kojoj je živeo, 11. juna 2001. godine. Napadnut je s leđa, a preminuo od udarca u glavu, tupim predmetom.

“U fokusu interesovanja kolege Pantića bili su, ono što bi se reklo, lokalni mafijaši, koji su, takođe, povezani sa određenim osobama iz centralne Srbije, koji su danas gradonačelnici i možemo reći – seoski knezovi”, kaže Dinko Gruhonjić.

Pantić je godinama pisao o atmosferi straha koja se širila Jagodinom, moćnicima iz ovog regiona, bavio se malverzacijama u Cementari u Popovcu, Jagodinskoj pivari, Konfekciji Resava i drugim firmama. No čini se da će više od Pantićevih istraživačkih priča ostati upamćena izjava tadašnjeg ministra policije Dragana Jočića.

“Moram da kažem da nije bila ni namera da se taj novinar ubije, to je bio sticaj nesrećnih okolnosti. Onaj ko je naredio zastrašivanje na taj način je prenaglio, odnosno, oni koji su sproveli po nalogu zastrašivanje, su prenaglili i čovek je neplanirano ubijen.”

Teofil Pančić objašnjava da ova Jočićeva izjava pokazuje da je policija, zapravo, znala motive za ovaj čin: “Ako je znala motive, logično je da je znala i ko su izvršioci, pa zašto da ne i nalogodavci.”

“Ako se vi usudite da kažete tako nešto, to znači da, zapravo, imate nekakve paralelne veze sa strukturama koje bih nazvao polukriminalnim ili čak i kriminalnim”, kaže Vukašin Obradović.

Iako je na ubistvu Milana Pantića radilo najmanje šest radnih grupa, sa po 30 ljudi, istraga je obavljena traljavo.

Notorna je činjenica da ako sve što je učinjeno u prvih 48 sati nije stvorilo uslove za rešavanje slučaja, mogućnost rešavanja smanjuje se svakim novim danom ili mesecom.

A to je i ovde bio slučaj.

Da ima pomaka u rešavanju ubistva novinara Večernjih novosti prvi je obnarodovao premijer Aleksandar Vučić.

I ministar unutrašnjih poslova, Nebojša Stefanović, najavio je intenzivan rad na rasvetljavanju ubistva.

“Političari ne prejudiciraju rezultate istrage, oni svojim izjavama utiču na rezultate istrage”, ističe Tamara Skrozza.

Na Skrozzine tvrdnje nadovezuje se i Vesna Mališić: “To je zato što su oni apsolutno suspendovali pravnu državu. Oni pre suda sude. Oni pre policije utvrđuju krivicu. Oni pre tužilstva podižu optužnice i oni, na kraju krajeva, presuđuju.”

“Izjave u medijima koje daju političari, pogotovo za sudske postupke koji nisu pravnosnažno okončani, uopšte ne ulazeći u to da li je namera tih izjava bila da se utiče ili ne, proizvode određeni efekat. Dakle, to je sad pitanje nepolitičke kulture, da li političari znaju u kojoj meri i koliko mogu da govore”, dodaje Omer Hadžiomerović.

Miloš Stojković, advokat, naglašava da je najmanje što bi političari trebalo da urade jeste “da se uzdrže od nekih akata koji bi se mogli tretirati kao uticaj na slobodu izražavanja ili uticaj na nezavisnost sudstva.”

Matić je, šesnaest godina od ubistva, slavodobitno objavio da je istraga najzad okončana i da su imena osumnjičenih nalogodavaca i izvršilaca dostavljena tužiocu.

„Na početku rada Komisije po prvi put su prikupljeni i sistematizovani svi tekstovi Milana Pantića i analizirani kako bi se definisali mogući motivi i tragovi. Analiza njegovog rada pomogla je da se jasnije definišu motivi.”

”Policijski tim koji radi istragu ima sliku samog događaja i egzekutora, i određenu vrstu pretpostavke ko bi mogli da budu nalogodavci. I sada se radi na tome da se sve to spoji”, kaže Veran Matić.

Ono što je zajedničko u rešavanju ova tri slučaja, jeste utisak da se država obračunava s novinarima i novinarstvom posredstvom sopstvenih poluga vlasti – prvenstveno pravosuđa.

“Male zatvorske kazne, kratke zatvorske kazne koje se određuju ljudima koji napadnu novinare na ovaj ili onaj način, svakako su poruka svim budućim napadačima, svakom ko iz nekog razloga, ili po nečijoj naredbi napadne novinara ili novinarku. I to je loša poruka koju šalje pravosuđe i koju šalje država”, naglašava Tamara Skrozza.

A ta poruka je vrlo problematična:

“Napad na novinare nije kao bilo koji fizički napad na ulici, već je to, zapravo, napad na javnost”, zaključuje Jelka Jovanović, novinarka Novog magazina.

Povezani tekstovi