Novinarka “Duge”, Radislava Dada Vujasinović poslednji put je viđena živa u svom stanu na Novom Beogradu oko ponoći 7. aprila, tačnije u prvom satu 8. aprila. To je i datum njene smrti. Kad je tačno i kako izgubila život ne zna se 26 godina. Njeno beživotno telo, ispred krvave fotelje pored koje je lovačka puška, nađeno je tek 9. aprila, posle 24 sata u kojima su bili bezuspešni pokušaji porodice, kolega i prijatelja da sa njom stupe u kontakt. U stan su tada, nakon što su došli do njenog momka koji je imao ključ, sa njim ušla i njena dva prijatelja i naišli na jezivi prizor.
“Strašno bih voleo da su svi oni koji odlučuju o tome šta se dogodilo Dadi Vujasinović bili dan posle njenog ubistva u njenom stanu. Da vide na šta je ličio taj stan, da su videli tu krvavu fotelju, da su videli trag na plafonu, da su videli mnogo, mnogo nekih tragova“ – kaže novinar i Dadin dugogodišnji prijatelj i kolega Vanja Bulić uveren da bi to bilo dovoljno da svima sve bude jasno. On je, kaže, pod tim snažnim utiskom sebe čak terao da oblači hulahopke ne bili li video da li je uopšte moguće da se u talvoj situaciji povuče oroz. „To je nemoguće“ – zaključio je uz podsećanje da je dodatni razlog da se u takvu verziju ne poveruje i to što i većina psihologa kaže da žene gotovo nikad ne pucaju sebi u glavu.
ARKANOVA PORUKA: U tvrdnju države da je Dada Vujasinović počinila samoubistvo od tada do danas malo je ko verovao. Porodica nikada nije prihvatila tu verziju i godinama je sama finansirala paralelne istrage. Da ni jednog trenutka nije pomislila da je Dada mogla da se ubije uvek je isticala i njena koleginia iz “Duge”, novinarka Vesna Mališić.
“Ono što jesam mislila je da je Dada živi u neizvesnosti, pod stalnim pritiskom pretnji koje, u tom vremenu nesigurnosti, nisu bile baš tako jednostavne. Kad njoj neko baci mrtvu pticu na automobil ili kad joj po 150 puta telefonira sa raznih adresa šalje pisma, razne vrste pretnji, to je onda jedna atmosfera u kojoj vi ste sigurni da njoj život nije tako bezbedan“ – kaže Vesna Mališić.
„Ako te zanima ko je sledeći, napiši da si ti i da sam ti ja to rekao” – glasio je odgovor na pitanje o tadašnjem talasu nasilja, koje je Dada Vujasinović postavila Željku Ražnatoviću Arkanu, komandantu paravojne formacije “Srpska dobrovoljačka garda”, koji je u to vreme bio i narodni poslanik u Skupštini Srbije,
Ali on nije bio jedini na spisku onih kojima se novinarka zamerila načinom izveštavanja o ratu u Hrvatskoj i Bosni, uključenosti kriminalaca i kriminalu tog vremena uopšte.
„U tim tekstovima mogli smo da vidimo kako je rat odmicao sve više kriminala, sve više tih dogovora između garnitura srpskih i drugih, sve više šverca, sve više prljavih radnji i sve više izdaje ustvari onoga što su bile proklamovane ideje o tome zašto se taj rat uopšte vodio.“ – kaže Vesna Mališić.
Sve prikupljene podatke Dada Vujasinović je uredno slagala. Ispostaviće se da je upravo, sada već čuvena zelena fascikla bila među stvarima koje su nestale na dan kada je ubijena.
To je dodatno podstaklo spekulacije da je potencijalni razloz njene smrti poslednji intervju koji je snimila sa tadašnjim komandantom ratnog vazduhoplovstva u Zemunu u trenutku u kome se očekivalo da on postane načelnik generalštaba Vojske.
Jedan deo razgovora snimljen je slučajno, jer je kasetofon ostao uključen kada je Dada otišla do toaleta. Baš to će dotadašnjeg ključnog kandidata – eliminisati.
PARALELNA ISTRAGA:
General Aleksandar Dimitrijević, tadašnji šef vojne kontraobaveštajne službe, danas se priseća da je Dada o tome upoznala najpre Milomira Marića, tadašnjeg glavnog urednika „Duge“.
„On joj je otprilike rekao ‘ovo može da ide u „Dugu“, ovo ne može’. To što nije moglo da ide u „Dugu“, to je izašlo u novosadskom „Svetu“. Dada Vujasinović je par dana posle toga dobila jedno vrlo, vrlo ozbiljno preteće pismo. U kome je pored ostalog stajalo – ’ti si našeg generala upropastila, ti si ovo, ti si ono, sa raznim pogrdnim nazivima. I ona je to pismo dala pukovniku Ljubi Stojadinoviću. On je to pismo, odnosno kopiju, dao i meni, a ja sam je dao kolegama iz državne bezbednosti, jer je to bio slučaj koji je opet, da tako kažem, bio u njihovoj nadležnosti“ –kaže general Dimitrijević.
Ovaj događaj bio je jedan od razloga da neki ljudi poveruju da je upravo izbor načelnika Generalštaba, bio mogući uzrok ubistva Dade Vujasinović.
Podatke od Vojno-bezbednosne agencije tužilaštvo je, međutim, tražilo tek u istrazi koja je pokrenuta posle četrnaest godina od ubistva i osam od smene Miloševićevog režima.
Paralelna istraga koju su punih 15 godina samostalno vodili Dadini roditelji ipak je pokazala da je sumnja u zvaničnu verziju bila opravdana. U stanu nije bilo traka sa razgovorima zabeleženim u Novom Pazaru, gde je bila nekoliko dana pre ubistva. Kolegama u redakciji rekla je da će imati “bombu”.
”Vojno-bezbednosna agencija je podatke koje je imala u vezi sa ubistvom Dade Vujasinović, tada dostavila tužiocu i tužilac je procenjivao njihov sadržaj, zatim tražio i neka dopunska proveravanja, a kada su urađena zaključio da ubistvo nije vezano za pripadnika vojske” – pojašnjava general Svetko Kovač dugogodišnji čelni čovek Vojno-bezbednosne agencije.
„Rekla je da ima 4 trake koje su jako bitne, na osnovu kojih će pisati nešto o malverzacijama u Novom Pazaru o prodaji oružja, u koju su upletene policija i neke muslimanske snage“ – seća se Vanja Bulić.
TRALJAV UVIĐAJ: Nije poznato da li je ikad napravljen pravi kriminalističko-tehnički nalaz. Poznato je da postoji kratak zapisnik u kome se u 15 redova pisanih pisaćom mašinom, šturo konstatuje šta je sve nađeno na licu mesta. U njemu, pak nema ni elementarnih podataka koji sadrže ovakvi nalazi, pa ni onog o procenjenom vremenu smrti.
„Dostupni su zapisnici koji su vezani za lice mesta, dostupno je veštačenje koje je takođe kontroverzno. Samo lice mesta, prema svemu onome što smo mogli da vidimo je veoma traljavo obrađeno.“ – kaže predsednik Komisije za istraživanja ubistava novinara, Veran Matić koji se slaže sa svima koji uviđaju da je još na početku, pri uviđaju, sve urađeno tako da se slučaj nikad ne reši.
Mimo svih pravila, uviđaju nisu prisustvovali ni dežurni istražni sudija, ni dežurni tužilac. O tome kako je obavljen svedoči i to što je nekoliko zrna sačme u fotelji i na zidu iza nje nađeno tek pri kasnijem dopunskom uviđaju. Identična zrna su, inače, nađena i pri obdukciji.
Spisak onoga što nije urađeno je dug i skandalozan. Uprkos ogromnoj količini krvi na fotelji, nema podataka o okrvavljenosti poda na kome je Dada pronađena, ni kako je na pod dospela, kome je pripadala krv krvne grupe A na rukonaslonu, – kad se zna da je Dadina krvna grupa nulta, šta se desilo sa odećom koju je imala u trenutku smrti, kao i kako je moguće da sa puške iz koje je izvršeno opaljenje nisu uzeti ni otisci.
Obdukcija je, takođe, urađena nedovoljno profesionalno, bez detaljnog opisivanja stranih predmeta pronađenih u telu. Zbog toga je, i kasnije, nastala konfuzija oko dela municije koja je korišćena odnosno oko čuvena “dva filcana čepa”. Složeno stručno objašnjenje može se svesti na konstataciju da odgovor na pitanje da li se radilo o dva filcana čepa ili jednom koji se raspao, zbog nedovoljno preciznih prvih obdukcionih nalaza, više nije moguće utvrditi.
„Kasnije je to Nacionalni forenzički institut iz Holandije isključio. Oni su došli do zaključka da je reč o jednom filcanom čepu, samim tim i o jednom, jednom pucnju“ – kaže Veran Matić.
Sumnju da propusti nisu načinjeni slučajno pojačava i to što su i ti nepotpuni podaci iz obdukcije predati na revers osobi čiji potpis je toliko nečitak da se u kasnijim izveštajima navodi kao “nepoznato lice iz GSUP Beograd”. To beogradsku policiju tada nije sprečilo da izveštaj prihvati.
To je omogućilo da petnaest godina kasnije, u ponovo pokrenutoj istrazi, obrazloženje za činjenicu da spornog dopisa više nema bude – dopis ne postoji je se protokoli na Institutu za sudsku medicinu “čuvaju deset godina”.
PRIKRIVANJE ČINJENICA: Veran Matić zaključuje da je Dada Vujasinović u tadašnjem vremenu bila zapravo “laka meta za neutralisanje”.
“Dakle, veoma brzo je ‚ustanovljeno‚, da je reč o samoubistvu i slučaj je praktično zatvoren u onom trenutku kada se dogodio, jer je tretirano kao samoubistvo. To je slučaj kada se ugradi u startu rešenje. Ono koje se želi.“ – konstatuje Matić.
Ispostavilo se međutim, da je do nekih stvari za koje se godinama tvrdilo da ne postoje, ipak moguće doći. Komisija za istraživanje ubistava novinara postavila je pitanje odgovornosti onih koji su takav dokazni materijal “zagubili”, pa su kasete sa snimljenim razgovorima posle izvesnog vremena ipak pronađene.
Kesa je, tvrdi se, pronađena u ormaru inspektora koji je radio na ovom slučaju. Ali da je tamo, utvrđeno je tek kad on nije mogao biti svedok, jer je u međuvremenu, u kom istraga nije vođena – preminuo.
„Mi smo tražili da se ona sačuva, ne otvara kako bi poslužila na superveštačenju, kako ne bi bila kompromitovana jer jednostavno, ovde nismo mogli da očekujemo nekakvo veštačenje koje bi bilo pouzdano“ – precizira Matić.
Posle toliko vremena, međutim i Stručnjaci sa Instituta za bezbednost iz Vizbadena, su procenili da nema dovoljno neophodnih elemenata na osnovu kojih bi mogli da urade kredibilno veštačenje. Jedino preostalo rešenje za još jedno superveštačenje, 2015. godine je bio Nacionalni forenzički institut iz Haga.
Njihov jedini zaključak bio je da se dogodilo jedno ispaljenje, ali da na osnovu podataka koji su raspoloživi nije moguće isključiti ni nesrećan slučaj, ni samoubistvo, ni ubistvo.
Tako se, ceo slučaj, vratio na početak. I u toj, predistražnoj fazi je i danas, 26 godina od ubistva Dade Vujasinović.
Prvi uviđaj nije urađen kako treba, ali je očito odradio šta treba.
“Umesto da pomogne da se slučaj reši, mislim da je on bio u funkciji da se slučaj nikada ne reši“ – uveren je general Dimitrijević
Tužilaštvo i dalje ne zauzima svoj konačni stav, a bez njega ni Komisija za istraživanja ubistava novinara ne može da sačini ni analizu postupanja, ni da izvede konačni zaključak.
Tako ovaj slučaj, kao i druge večite istrage, neidentifikovanje i nekažnjavanje odgovornih za ubistva novinara stvaraju nesigurnost i otvaraju dilemu o tome da postoje sile koje obezbeđuju zločine bez greške.
„Savršen zločin ne postoji, ali postoji savršen način da se sklone neke veoma bitne činjenice da se neki zločin ne bi nikada otkrio“ – zaključuje Vanja Bulić.