Znanje je moć. Saznanje je preduslov.

Slučajevi

Novinari u raljama tajnih službi (1): Vuk Cvijić, novinar Blica

Novinar Vuk Cvijić saznao je da je “na merama” bezbednosnih struktura tek kad je  oktobra 2004. godine u redakciju lista Danas, gde je radio, volšebno “zalutala” jedna naizgled obična kompjuterska disketa.
Slaviša LekićOktobar 22, 2018
vuk-cvijic-2-1280x720.jpg
Novinar Vuk Cvijić saznao je da je “na merama” bezbednosnih struktura tek kad je  oktobra 2004. godine u redakciju lista Danas, gde je radio, volšebno “zalutala” jedna naizgled obična kompjuterska disketa.

“Na flopi disketi za računare bili su skenirani izveštaji o tri moja  razgovora i fotokopije tih izveštaja koje su štampane na računaru”, objašnjava Cvijić.

Radilo se  o presretanoj komunikaciji novinara u vremenskom periodu čija je dužina do danas ostala nepoznata.

Tadašnji glavni urednik Danasa Grujica Spasović objasnio je zašto je informacija o prisluškivanju Vuka Cvijića plasirana u javnost:

“To smo uradili iz najmanje tri razloga. Prvi je da opomenemo javnost da je još mnogo toga u tajnoj policiji ostalo po starom. Drugi je razlog da javnost zaštiti našeg novinara, koji se inače vrlo ozbiljno i odgovorno bavi problemima kriminala. I treća stvar, da konačno čujemo od policije danas šta ona radi na tom planu i da se to više ne događa. Daćemo šansu gospodi iz MUP-a i BIA da nam pruže odgovore koji će nas zadovoljiti, a onda ćemo videti kakve ćemo korake preduzeti”, rekao je Spasović.

Vuk Cvijić je očigledno bio „bezbednosno interesantan” tajnoj policiji zbog serije tekstova u dnevniku Danas iz prve polovine 2001. godine, u kojima je otkrivao dotad nepoznate detalje iz istrage ubistva na Ibarskoj magistrali.

Tek kad je Danas objavio dokumentovanu informaciju o prisluškivanju svog novinara Cvijića, direktor Bezbednosno-informativne agencije Rade Bulatović pozvao je Cvijića i obavestio ga da je Resor državne bezbednosti 2001. godine radio ono što su Danas i Cvijić već objavili – preduzimao mere prisluškivanja, navodno – po nalogu tadašnjih rukovodilaca RDB i ministra unutrašnjih poslova.
“Potvrdio mi je da sam nezakonito prisluškivan i da su oni našli neka dokumenta u arhivi. Rekao mi je i da su te informacije ranije iznešene iz  BIA, ali da ne zna ko je to uradio. I da to što je objavljeno u Danasu jeste sadržinski ono što oni imaju u arhivi, ali po formatu ne odgovara dokumentima BIA. Odbio je da mi da dokumenta na uvid.  Više puta sam tražio dokumentaciju od BIA. Samo su mi u jednom trenutku, nekoliko godina kasnije, kad Bulatović više nije bio direktor, dostavili  izveštaje o mom kretanju i prisluškivanju. U njima su bila zatamnjena imena svih drugih osoba, čak i mojih roditelja. Na primer pisalo je ‘Video se sa ocem… ‘ pa je precrtano njegovo ime. Pitao sam i za moj dosije, jer čim se otvori neka operativna radnja prema nekoj osobi otvara se i dosije, ali on navodno nije postojao. Tražio sam i originalne tonski snimljene razgovore i video zapise, ali su mi rekli da to nije sačuvano. Ove izveštaje, bez zatamnjenih imena sam video u sudu, kao i ostalu dokumentaciju koja je dostavljena iz BIA, a to su njihove naredbe o ‘primeni mera’. Ni sudu nisu dostavili originalne prisluškivane razgovore, video zapise, ni moj dosije”, priča Cvijić 

Nezavisnom udruženju novinara Srbije, koje se interesovalo za pozadinu ovog slučaja, nekoliko meseci posle obelodanjivanja afere iz Vrhovnog suda Srbije stiglo je obaveštenje da NUNS ne može dobiti potvrdu informacije da je novinar Danasa Vuk Cvijić bio prisluškivan tokom juna 2001, jer “predstavljaju državnu tajnu i nisu dostupni javnosti”. (29. mart 2005, tekst: “Podaci o prisluškivanju Vuka Cvijića državna tajna”). U odgovoru Suda navodi se i da su podaci o “predlozima i odlukama koje Vrhovni sud Srbije donosi povodom predloga za odstupanje od načela nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja” državna tajna, “za koje je određen najveći stepen zaštite tajnosti i nisu dostupni javnosti”, te se mogu saopštavati “samo zakonom određenim državnim organima, na njihov zahtev”.

Reagovao je tada i MUP navodeći da “odgovornost za slučaj da je novinar lista Danas bio zaista predmet obrade, svakako pada na tadašnje rukovodstvo MUP Republike Srbije i Resora državne bezbednosti, koji je bio u sastavu Ministarstva”.
U periodu kad je Cvijić praćen, šef Resora DB bio je Goran Petrović, njegov zamenik Zoran Mijatović, dok je načelnik Sedme uprave – koja se, između ostalog bavila prisluškivanjem – bio Milorad Bracanović, jedan od osuđenih u procesu za ubistvo Ivana Stambolića, a u vreme Miloševićevog režima Legijin zamenik u Jedinici za specijalne operacije, odnosno načelnik bezbednosti u toj jedinici.
U intervjuu Milošu Vasiću, koji je objavljen u nedeljniku Vreme, 4. novembra 2014. godine, Goran Petrović, tada već bivši načelnik RDB prisluškivanje Vuka Cvijića je, bez detaljne argumentacije, kvalifikovao “veštačkom aferom”!

“Očigledno je onima koji se već dugi niz godina bave isključivo lansiranjem ovakvih afera, već ponestalo mašte i entuzijazma, jer ni ovaj pokušaj nije izazvao očekivanu pažnju javnosti”, rekao je Petrović.

Godinu dana kasnije, u intervjuu nedeljniku NIN (“Sve bih ih pohapsio”, 20. oktobra 2005) Goran Petrović grubo je diskvalifikovao i oklevetao novinara Vuka Z. Cvijića i redakciju Danasa. Odgovarajući, naime, na pitanje zbog čega je prisluškivan i praćen Cvijić juna 2001, Petrović je novinara nazvao narkomanom i saradnikom vojne obaveštajne službe.

Protiv Gorana Petrovića i bivšeg ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića u Drugom opštinskom sudu vodio se istražni postupak zbog nezakonitog prisluškivanja Vuka Cvijića i advokata Tome File. Postupak je pokrenut po službenoj dužnosti i prijavi Tome File, koji je u vreme opservacije bio u gotovo svakodnevnim kontaktima sa Slobodanom Miloševićem.

“Postupak je posle pisanja Danasa pokrenut samo protiv Dušana Mihajlovića, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova u čijem resoru je bila i RDB i načelnika RDB Gorana Petrovića. Zanimljivo je da se na suđenju za ubistvo na Ibarskoj magistrali ispostavilo da je direktor DB Goran Petrović u vreme kad sam ja prisluškivan  za optužene i kasnije osuđene pripadnike JSO obezbedio prave pasoše sa lažnim imenima, kao i za članove njihovih porodica. To je i sam potvrdio na suđenju rekavši – ‘To su dobri momci koji nisu znali šta rade’. Postupak je vođen do zastarevanja, a da suđenje nije ni počelo”, zaključuje Vuk Cvijić.

 CVIJIĆ: “Nisam samo prisluškivan, fizički sam praćen i sniman”

“U sudskom postupku koji se kasnije vodi i u kojem sam ja kao oštećeni imao prava da pregledam dokumente, mada mi sud nije odobrio da fotokopiram dokumenta iz predmeta, bilo je mislim 14 izveštaja o mojim razgovorima i kontaktima, ali i naredbe tadašnjeg Resora državne bezbednosti  RDB iz 2001. da se prema meni primene operativne mere,  ne bi li to dovelo do otkivanja počinioca četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali kad su ubijena četvorica funkicionera tada opozicionog SPO. 3 oktobra 1999.  O tom slučaju sam prethodno pisao navodeći da je, prema tada poznatim dokazima, u to upleten državni aparat i Jedinica za specijalne operacije, a postavio sam pitanje uloge Milorada Ulemeka Legije, koji je u vreme dok sam bio pod merama još uvek bio komandanta te jedinice. Ulemek je kasnije osuđen za više političkih ubistva iz perioda vlasti Slobodana Miloševića, među kojima je i zločin na Ibarskoj magistrali za koji je optužen tek naknadno, nakon atentat na premijera Zorana Đinđića. Na tim suđenjima se otkrilo da on nikada nije prilsluškivan, niti je bio pod merama DB i BIA, ali jesам ja kao novinar koji je pisao o njemu i zločinima. Odobrenje za primenu mera prema tadašnjem zakonu je davao predsednik Vrhovnog suda. Predsednica Vrhovnog suda je u istražnom postupku svedočila da nikada nije dato odobrenje za mene. Prema dokumentaciji iz BIA takođe se vidi da nikad nije upućen zahtev Vrhovnom sudu. To nisu samo prisluškivani razgovori, nego i izveštaji o mojim svakodnevnim kretanjima i viđanjima sa ljudima uglavnom iz pravosuđa, jer su to bile moje teme u novinarstvu, ali i mojim roditeljima, prijateljima, tadašnjom devojkom, kolegama… To su svakodnevni obični poslovni i privatni kontakti. Na primer konstatuje se da sam se video sa ocem, da sam majku obavestio  da sam dobio novinarsku nagradu…  U jednom slučaju se detaljno opisuje da sam u telefonskom razgovoru uzeo izajavu od jednog advokata, i šta mi je on rekao. Angažovan je ceo  aparet DB, a izjava tog advokata je objavljena sutradan u Danasu dok je debeovski izveštaj o tom mom razgovoru napisan nekoliko dana kasnije. U tim izveštajima nema ništa kompromitujuće za mene, a očito da je bio cilj da se otkrije kako dobijam informacije o zločinu na Ibarskoj magistrali. Prema onome što je BIA dostavila sudu ne vidi se da su to otkrili, ali ni kad je okončana nezakonita primena mera.  Zanimljivo je da se iz izveštaja o mom kretanju vidi da sam i fizički praćen, a u jednom i da postoji video snimak jednog mog sastanka kao novinara sa advokatima, o čemu sam takođe napisao tekst u Danasu”.  

Biografija
Vuk Cvijić (1972) je novinarsku karijeru započeo u dnevnom listu Danas za koji je izveštavao iz suda i o organizovanom kriminalu i korupciji. Od 2006. godine radiо је u dnevniku Blic gde se baviо izveštavanjem iz pravosuđa i istraživanjem organizovanog kriminala i korupcije. Od 2009. piše za nedeljnik NIN u koji je prešao 2018. godine. Dobitnik je nagrade „Dragiša Kašiković“ za novinarsko stvaralaštvo 2001. godine. Bio je član Komisije za prijem novih članova i prestanak članstva NUNS -a u mandatu 2010-2014. godine, a za člana Nadzornog odbora NUNS-a izabran je 2018. godine.

 

 

Povezani tekstovi