Znanje je moć. Saznanje je preduslov.

Curenje informacija, od kršenja zakona do sredstva manipulacije javnošću

Pojenje sa izvora otrovanih politikom

Pod "curenjem" informacija misli se na sve slučajeve u kojima podaci iz institucija, pa i oni označeni kao tajni, završe u javnosti, najčešće putem medija. Motivi za puštanje neke informacije u javnost, iako je ona “tajna”, mogu biti različiti, reč je uglavnom o političkim ili finansijskim
Zoran PavićFebruar 14, 2021
cut 027 Informer pretnja
Pod "curenjem" informacija misli se na sve slučajeve u kojima podaci iz institucija, pa i oni označeni kao tajni, završe u javnosti, najčešće putem medija. Motivi za puštanje neke informacije u javnost, iako je ona “tajna”, mogu biti različiti, reč je uglavnom o političkim ili finansijskim

Curenje informacija iako nije ni nov, ni za Srbiju specifičan fenomen, što zbog masovnosti, što zbog posledica koje ostavlja na ovdašnjem javnom prostoru, postalo je u poslednje vreme predmet raznovrsnih analiza. A i “curenje”, i “informacija” se pre svega zbog zdravog razuma moraju kao pojmovi relatizovati, i svaki posebno staviti u navodnike.

Svakog dana pa i sata svedoci smo da se na manje ili više tabloidnim portalima, ali ne retko i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, pojavljuju priče direktno vezane za policijske istrage, rad tužilaštava, pa čak i sudskih veća. Kojima se redovno, direktno i skoro uvek nekažnjeno, krši zakon. Član 146 Krivičnog zakona Srbije predviđa da će se službeno lice koje podatke o ličnosti koji se prikuplјaju, obrađuju i koriste na osnovu zakona saopšti drugom ili upotrebi u svrhu za koju nisu namenjeni, kazniti zatvorom do tri godine.

Rodoljub Šabić – BETA PHOTO/MILAN OBRADOVIĆ/MO

Rodolјub Šabić, bivši poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, smatra da takvih slučajeva ima nedopustivo mnogo.

“U nekim medijima pojavlјuju se, po zakonu inače ‘naročito osetlјivi podaci’ iz medicinskih dosijea, rezultati poligrafskog ispitivanja osumnjičenih, kompletni sadržaji iskaza pritvorenih svedoka, iako bi gotovo izvesno pokušaj da se do njih dođe npr. korišćenjem prava iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama bio odbijen, jer je reč o ‘tajni’ ili ‘da to ne bi ugrozilo tok postupka'”.

Pomenuta praksa je osim zakonskom odredbom, nedozvoljena i po Etičkom kodeksu novinara. “Čak i ukoliko nadležni državni organi objave podatke koji spadaju u domen privatnosti počinioca ili žrtve, mediji tu informaciju ne smeju da prenose. Greška državnih organa ne podrazumeva ‘dozvolu’ za kršenje etičkih principa profesije”– jasno je navedeno u Kodeksu, ali se njegovo kršenje nekako i podrazumeva kod onih koji se ni zakona ne drže “k’o pijan plota.”

USLUGA ZA USLUGU: Pod “curenjem” informacija misli se na sve slučajeve u kojima podaci iz institucija, pa i oni označeni kao tajni, završe u javnosti, najčešće putem medija. Ono bi se metodološki moglo podeliti na materijale koje mediji dobijaju od svojih “insajdera” iz institucija i na one koji se medijima (odabranim i “proverenim”) planski serviraju. U prvom slučaju to su pojedinci koji su za tu rabotu motivisani uglavnom ličnim razlozima, nezadovoljstvom, osvetom ili “dobrom voljom” koju kasnije od istih medija očekuju. Verovatno ima i slučajeva da se takve informacije jednostavno prodaju, ali u javnosti nije bilo zvaničnih potvrda za to.

Nenad Stefanović / Foto: Medija centar Beograd

Druga vrsta je i masovnija, i po javnu sferu mnogo opasnija, a to je korišćenje “insajd” informacija u političke svrhe, u cilju diskreditacije protivnika i neistomišljenika. Na taj način srpska javnost već godinama saznaje detalje iz istraga koje su u toku, optužnica koje još nisu objavljene ili suđenja iza zatvorenih vrata. Nenad Stefanović, zamenik javnog tužioca u beogradskom Trećem osnovnom tužilaštvu, kaže da informacije tada prvo idu ka medijima, a tek onda policija obavesti tužioce.

“Najviše informacija iz predistrage curi iz policije, a ministar na konferencijama za štampu ne bi smeo da govori o policijskim akcijama i hapšenjima pre nego što tužilac proceni dokaze i eventualno podigne optužnicu. Tužilaštvo je svedeno na to da daje servisne informacije, da je neko zadržan 48 sati ili da je doneta naredba, bez informacija o tome šta radi policija”, kaže Stefanović.

Motivi za puštanje neke informacije u javnost, iako je ona “tajna”, mogu biti različiti, a reč je uglavnom o političkim ili finansijskim. Jedan od motiva može biti i usmeravanje istrage u pravcu koji želi onaj ko medijima daje informacije.

Rodoljub Šabić je svojevremeno podneo prekršajnu prijavu protiv ministra zdravlja Zlatibora Lončara, jer je iz njegovog kabineta mejlom poslat zahtev Klinici za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević” kojim su tražene informacije o dijagnozi Aleksandra Kornica, nekadašnjeg direktora dnevnih novina Kurir. Ti podaci su nekoliko dana kasnije objavljeni u emisiji “Rušenje Vučića – poslednji čin” na TV Pink kada je glavni urednik lista Informer, Dragan J. Vučićević, izvadio medicinsku dokumentaciju i pročitao nalaze. Slučaj protiv Lončara je kasnije zastareo.

Prijava je tada podneta i protiv ministarke bez portfelja, Slavice Đukić Dejanović, koja je u tom trenutku bila direktorka Klinike “Dr Laza Lazarević”. Ona je, umesto zakonom predviđene novčane kazne, prvostepenom presudom kažnjena opomenom, a sud je to obrazložio navodeći da “se može očekivati da će se ubuduće kloniti vršenja prekršaja”.

Miodrag Majić / Foto: Medija centar Beograd

I sudija Miodrag Majić susreo se u praksi sa primerima “odliva” informacija.

“Imao sam nekoliko drastičnih situacija, gde su informacije o mojim predmetima direktno curele od nekoga iz suda. Primera radi, način na koji je određeno veće glasalo se povremeno pojavljivalo u javnosti, kakva će odluka biti doneta… To su nedopustive stvari”.

POLITIČKO-MEDIJSKE SAČEKUŠE: Česti su i slučajevi u kojima su najviši državni funkcioneri iz ranijih i aktuelne vlasti najavljivali hapšenja, prejudicirali ishode istraga i davali ocene o uspešnim koracima u borbi protiv kriminala i korupcije. A u poslednjoj deceniji ustanovljena je i praksa javnih hapšenja pred TV kamerama, što je novinar Vojislav Tufegdžić koji je dugo sektorski pratio kriminal, nazvao “klasičnom medijskom sačekušom”. Sa dolaskom na vlast Srpske napredne stranke, snimci policijskih hapšenja postali su česti medijski sadržaj. Doskorašnji ministar unutrašnjih poslova Nenad Stefanović je snimke hapšenja pravdao kontrolom postupanja policije, iako se time ugrožava pretpostavka nevinosti i umesto nje se stvara medijska pretpostavka krivice.

Kao jedan od najdrastičnijih primera političke zloupotrebe, javnost u Srbiji pamti “dugo najavljivano” hapšenje vlasnika Delta holdinga Miroslava Miškovića. I medijska tirada koja je trajala mesecima u sklopu predizborne kampanje SNS. Odmah nakon privođenja Miškovića, tada prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučič javno ga je optužio da mu je prilikom hapšenja pretio.

”Iz policije su mi rekli  šta je gospodin Mišković jutros valjda u besu govorio, teško trpim i ovo obezbeđenje koje imam tako da me to previše ne zanima”, rekao je u javnom obraćanju Vučić.

Evropska komisija je još u Izveštaju o napretku Srbije za 2016. godinu na nekoliko mesta spomenula problem curenja informacija, navodeći da se dešava često i da, pored ugrožavanja istraga koje su u toku, takva praksa krši i pretpostavku nevinosti. U izveštaju je navedeno da su upravo političari ti koji u javnosti komentarišu istrage i procese koji još nisu završeni.

Saša Đorđević, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, smatra da se mora tačno znati ko ima pristup kojim podacima, te da bi trebalo da se u slučajevima curenja informacija pokreću krivični postupci i da se do kraja istraže oni u koje su uključeni visokopozicionirani ljudi iz policije, tužilaštva ili Bezbednosno-informativne agencije (BIA).

Za odlivanje informacija najčešće se optužuje policija, iz jednostavnog razloga što je policija ta koja je najčešće i u posedu tih informacija. Advokat Božidar Prelević, svojevremeno i koministar policije tu nema dilemu.

“Nije moguće da jedan deo medija ima tu količinu podataka o nekome, a da ne dobije iz policije. To je apsolutno nemoguće, može da dobije iz BIA ili iz policije, jer vi većinu tih dokumenata imate na osnovu slušanja”, tvrdi Prelević.

Sa njim se potpuno slaže i Stevan Dojčinović, glavni i odgovorni urednik KRIK-a.  “Ovo što se dešava kod naših tabloida nije curenje informacija, njima se direktno daje informacija sa vrha institucije, iz vrha policije, a često ne čak ni odatle, već političari koji ga preuzmu od policije taj materijal dostavljaju tabloidima.”

Policija je bila izvor informacija koje su poslužile i za najavu hapšenja nekadašnjeg gradonačelnika Novog Sada Borislava Novakovića, četrdeset i dva dana pre nego što će biti priveden zbog optužbe da je oštetio budžet Novog Sada za četiri miliona evra. To je troje novinara “Kurira” potvrdilo i pred sudom.

Zbog informacija za koje se veruje da ih policija poseduje, a koji se objavljuju ili daju određenim pojedincima, izvršna vlast je i institucionalno sebi podredila proces odliva informacija iz policije, u cilju navodnog sprečavanja mogućih zloupotreba. Tako je u MUP-u formirana nova Služba za bezbednost i zaštitu podataka, nadležna da prikuplja i analizira operativne podatke radi sprečavanja curenja tajnih informacija neovlašćenom licu iz policije.

Saša Đorđević / Foto: Medija centar

Saša Đorđević tvrdi da Služba za bezbednost i zaštitu podataka teško može da spreči političku zloupotrebu informacija iz policije.

“Ta mogućnost bi bila realna samo ako bi zaposleni u Službi odbili da izvrše zadatke koji nisu u skladu sa zakonom. U organizacionom pogledu, Služba je direktno podređena ministru unutrašnjih poslova kao predstavniku izvršne vlasti i najčešće članu vladajuće stranke. Šef Službe odgovara samo ministru policije. Ne postoji nijedna druga instanca između šefa Službe i ministra, kao na primer u slučaju Službe za borbu protiv organizovanog kriminala koja je u okviru Uprave kriminalističke policije”.

Đorđević dodaje da je novoformirana Služba za bezbednost i zaštitu podataka možda idealni model za utvrđivanje odakle informacije cure iz policije, ali sigurno nije idealan za dokazivanje curenja informacija radi zadovoljavanja uskih političkih interesa. “Policijski operativni podaci su u posedu određenih političkih interesnih grupa, koje onda odlučuju kako će plasirati te informacije.”

PRLJAV VEŠ SE NE IZNOSI IZ KUĆI: U Zakonu u policiji (čl. 225) jasno je precizirano da kontrolu zakonitosti rada zaposlenih u MUP-u vrši Sektor unutrašnje kontrole, a ne neki drugi delovi Ministarstva.

“Logično bi bilo, i u skladu sa zakonom, da sprečavanje curenja informacija iz policije, kao tešku povredu službene dužnosti po Zakonu o policiji (čl. 207), obavlja Sektor unutrašnje kontrole, a ne deo Ministarstva koji je u potpunosti pod kontrolom ministra”, zaključuje Đorđević i navodi da je istraživanje na uzorku od skoro 800 policijskih službenika u Srbiji koji su članovi policijskih sindikata, pokazalo da ogromna većina njih ne bi prijavila takav slučaj, već bi bila za to da se sve reši unutar organizacione jedinice policije.

Važna, a za javnost i ključna karika u curenju (“curenju”) informacija (“informacija”) su mediji, zato i najodgovorniji za posledice, čak i ako su deo manipulacije bili nenamerno, što je ređi slučaj. Pravo na privatnost se u medijima prečesto krši i opravdava medijskim slobodama, ali i borbom za tiraže i gledanost. Kršenje zakona i novinarskog Kodeksa uglavnom prolazi nekažnjeno. Zakon o javnom informisanju, donet dve godine nakon što je na vlast došla koalicija predvođena Srpskom naprenom strankom, dekriminalizovao je klevetu, što je zaustavilo zloupotrebu iste kao osnove verbalnog delikta i kažnjavanja za javno izgovorenu reč. Ali je, istovremeno, dovelo do toga da su odštete za osobe ili organizacije koje su oklevetane toliko bedne, da tabloidi mogu bez problema da plaćaju novčane kazne istovremeno višestruko kompenzujući štetu politički osvojenim povlasticama.

Namerno mešajući opravdan interes javnosti i ono što u njihovom interesu “javnost interesuje”.

 

Laži kao 'informacije od izvora'
Proveravajući da li je bilo curenja informacija u slučaju silovanja i ubistva devojčice i žene iz sela kod Zaječara, tadašnji Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić, izvršio je nadzor nad MUP-om, Policijskom upravom u Zaječaru i Višim javnim tužilaštvom iz Zaječara. Tada je utvrdio da se podaci objavljivani u medijima poprilično razlikuju od onih iz službene dokumentacije i da nije bilo curenja informacija već da su mediji naprosto izmislili priče.

Da je to česta pojava potvrđuje i bivši urednik "Južnih vesti" Predrag Blagojević. "Mnogi mediji, pozivajući se na izvor iz institucija, izmišljaju "informacije". Plasiraju priče koje je nemoguće demantovati, koje uznemiravaju javnost, a često se kao izvor navode ’izvori iz policije i tužilaštva’“, objašnjava Blagojević.

Veran Matić, nekadašnji direktor i glavni i odgovorni urednik televitije B92 i predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija tvrdi da to nisu nikakve "fake news" već obične laži i obmane. "Svaki dan imamo neki novi rat u najavi ili neki novi puč u najavi... mnogo neodgovornog uzrujavanja javnosti. Ne vidim zašto tužilaštvo nijednom do sada nije reagovalo na eklatantne dezinformacije koje se plasiraju i predstavljaju zastrašivanje. To treba nazivati lažima i obmanama i to treba da bude definisano kao krivično delo, za koje se goni po službenoj dužnosti".

Povezani tekstovi