Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u najmanje dva od svojih brojnih novogodišnjih oglašavanja izjavio kako zna da je od kad je na čelu države godinu i po dana bio prisluškivan, “da su to radili domaći, a nadležni organi će utvrditi da li su povezani sa strancima”, i zaključio da je to direktan pokušaj državnog udara.
“Za to da sam prisluškivan ja imam dokaze. Imam sopstvene snimljene razgovore, jer su neki mislili da to mogu da izbrišu, da sakriju. Verujem da će nadležni organi to da ispitaju i da će ukoliko je bilo nedvosmslenog kršenja zakona, oni koji su zakon kršili odgovarati”, rekao je Vučić i dodao da ne zna direktno imena ljudi koji su ga prisluškivali, ali i da zna ko stoji iza toga.
Nije prošlo ni godinu i po dana od kad je Vučić javno rekao da raspolaže dokazima da su Tomislava Nikolića i njega prisluškivali “sve vreme” dok su bili u opoziciji. Pritom je odbacio navode lidera Saveza za Srbiju da ih pripadnici MUP-a prate i prisluškuju i time zabašurio šta je tu informacija, a šta je povod.
Pre sedam-osam godina, tada “sveži” predsednik Srbije Tomislav Nikolić izjavio je da nije zadovoljan radom određenih službi MUP-a, tvrdeći da ga i dalje tajno prisluškuju.
“U razgovoru s nekim ljudima izgovorim neke stvari da vidim da li će se pojaviti u medijima. I pojave se”, potkrepio je svoju tvrdnju Nikolić. “Eto, mi sada sedimo ovde, a ispred je možda parkiran automobil iz kojeg nas prisluškuju”, rekao je za Televiziju B92.
Tadašnji premijer Ivica Dačić demantovao je tvrdnje Nikolića i istakao da ga niko iz državnog sistema ne prisluškuje.
“Naprotiv, zadatak službi je da ga štite”, rekao je Dačić u Skupštini Srbije.
UHVAĆENI U LAŽI: U februaru 2020. tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin javno je komentarisao nikada objavljeni autorski tekst bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca za Nedeljnik. Javnost do sada nije dobila nikakvo objašnjenje tog “slučaja”, osim nemuštog i za zdrav razum uvredljivog saopštenja iz Vulinovog kabineta. Vulin je citirao tekst koji je kružio samo u internim prepiskama, a u “objašnjenju” je navedeno da pojedini mediji imaju “maniju gonjenja”.
Ministar Vulin je čak najavio da će lično podneti prijavu da se ispitaju sumnje “Nedeljnika”, a novinar Zoran Kesić smatra da je vlast po ko zna koji put potvrdila da je uhvaćena u laži i da je njihov sistem negiraj, negiraj, negiraj, pa koliko god da je očigledno.
“Ovde se otkriva još nešto tragičnije od bahatosti – a to je potpuna nesposobnost ministarstva i PR tima gospodina Vulina koji se nespretno vade i ukopavaju u svoje laži, a najtragičnije od svega je što će i ta laž da prođe kao što je svaka dosad prolazila.”
Urednik KRIK-a Stevan Dojčinović navodi da je pre više od četiri godine u tabloidu Informer video sopstveni tekst, uključujući i tačne citate telefonskih razgovora koje je u to vreme vodio.
“Praktično su u reč isto objavili čak i radni naslov koji smo imali i ceo sadržaj našeg teksta. Ne samo to, Informer je objavio neke razgovore koje sam vodio sa kolegama preko telefona – kao citat. Nama je bilo jasno da je nešto ozbiljnije u pitanju. Kasnije smo utvrdili da smo bili pod velikim nadzorom BIA, koja nas je prisluškivala i pratila, i neku vrstu izveštaja o meni dala Informeru koji je to tada objavio”, izjavio je Dojčinović.
Prošle godine, zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić javno se pohvalio da ima uvid u interne prepiske novinara N1. I taj slučaj nikad nije dobio epilog.
U Srbiji je po ko zna koji put otvoreno pitanje prisluškivanja, tačnije njegove zloupotrebe, pre svega u političke svrhe. “To što ste paranoični, ne znači da vas ne prate” – napisao je još šezdesetih godina prošlog veka autor “Kvake 22” Džozef Heler. Ko u Srbiji može, koga, kako i po kom osnovu da prisluškuje zakonski je donekle jasno, ali su “podzakonski” odgovori na pomenuta pitanja i previše šaroliki.
ZLOUPOTREBA ZAKONA: Ustav Republike Srbije, u članu 41, kaže: “Tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja je nepovrediva (stav 1). Odstupanja su dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (stav 2)”.
Po propisima u Srbiji postoje dve vrste dozvoljenog prisluškivanja. U takozvanim dokaznim radnjama po krivičnom postupku, kada se prisluškuju odnosno tajno prate i snimaju oni za koje se osnovano sumnja da su učinili delo organizovanog kriminala ili neka teška krivična dela. Posebne mere mogu da koriste i BIA i VBA samo u situaciji kada se radi o krivičnim delima koja se tiču bezbednosti Republike Srbije, zaštite ustavnog poretka, bezbednosti oružanih snaga i tome slično. Mali je broj krivičnih dela gde su “tajne službe” angažovane u predistražnom postupku.
Kad je u pitanju MUP postoje tri organizacione jedinice koje mogu da tajno prikupljaju podatke. To su uprava kriminalističke policije, sektor unutrašnje kontrole i služba za bezbednost i zaštitu podataka. Mere vezane za organizovani kriminal, na predlog tužioca, odobrava sudija za prethodni postupak. Kod ovih drugih, mere se donose na predlog direktora VBA odnosno BIA, a po novom zakonu to mora da odobri Viši sud u Beogradu.
Saša Đorđević iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku kaže da su radili istraživanje koliko je mera za tajno prikupljanje podataka u Srbiji odobreno, odnosno nije odobreno. S obzirom da su, recimo u Nemačkoj, ti podaci javno dostupni.
“Videli smo da je sudska praksa u Srbiji po tom pitanju veoma različita. Jedni sudovi nam dostave podatak, drugi nam kažu da je taj podatak tajan, a treći da se obratimo bezbednosno-informativnoj agenciji koja vodi evidenciju oko toga. I onda se na tom jednostavnom primeru vidi da sudska kontrola nije dobra i da postoji opasnost da se ovo jako ovlašćenje koje duboko zadire u ljudska prava svakog građanina zloupotrebi.”
SLOBODNA SUDIJSKA PROCENA: Goran Ilić, zamenik Republičkog javnog tužioca, objašnjava da u Nemačkoj, pa čak i u Bosni i Hercegovini, ukoliko se primenjuju mere tajnog praćenja ili tajnog nadzora komunikacija, osoba koja je bila izložena takvoj meri mora da bude obaveštena da je mera primenjivana i da ona nije dala rezultate, jer se na taj način osetno zadire u njen privatan život. U Srbiji, kaže Ilić, postoji jedna u priličnoj meri neodređena norma u zakoniku o krivičnom postupku – da sudija za prethodni postupak može to da uradi, znači može da obavesti lice da je prema njemu primenjivana mera, ali da je to stvar njegove procene i ta odredba se pretvorila u praksu neobaveštavanja.
“Moram da kažem da mi nije poznato da je neko prema kome su primenjivane posebne dokazne radnje nakon toga bio obavešten o tome. Tužioci i sudije bi znali da će nakon primene mere onaj prema kojem je primenjivana mera biti obavešten o tome. I onda bi sigurno bolje promišljali i pažljivije cenili okolnosti prilikom donošenja odluke iz svoje nadležnosti”, tvrdi Ilić.
Bivši sudija Vrhovnog suda Srbije, Zoran Perović, objašnjava da se okrivljenom i njegovoj odbrani nikada ne omogućava, ni pod kakvim uslovima, da se upoznaju s podacima koji su pribavljeni nadzorom, osim s onima koji se izvode kao dokaz u postupku, ukoliko do njega i dođe. Njih ne obaveštavaju o svrsishodnosti i rezultatima primene nadzora, niti mogu da se izjasne o snimcima, eventualno sačinjenim suprotno Zakonu o krivičnom postupku.
“Saznanja dobijena primenom posebnih dokaznih radnji, inače proširena takoreći do neslućenih granica od službi bezbednosti, preko njihovih telefonskih, elektronskih i drugih prisluškivača i uhođenja, ne mogu se koristiti u krivičnom postupku, odnosno na glavnom pretresu, striktnim tumačenjem odredbi Ustava i Konvencije o ljudskim pravima, pošto je reč o nesudskim organima”, ističe Zoran Perović.
NEZAŠTIĆENI OD ZADIRANJA U PRIVATNOST: Kada se uzme u obzir činjenica da su osim lica na koja se mera odnosi, prisluškivani i njihovi sagovornici, a potom i drugi sagovornici njihovih sagovornika, po principu geometrijske progresije, a kao kolateralna šteta, broj faktički prisluškivanih ljudi na koja se ta neustavna mera primenjuje više je nego ogroman.
U javnosti se baratalo podatkom da građane u Srbiji svakodnevno snima više od 200.000 kamera. Po podacima prethodnog Poverenika za zaštitu podataka o ličnosti, kontrolom telefonskih operatera procenjeno je da je bilo 800.000 neovlašćenih pristupa podacima u periodu od samo godinu dana. U tom periodu, policija i tužilaštvo podneli su 4.400 sudskih naloga za pristup ovim podacima, a čak 90 odsto ovih zahteva je odobreno iako, po oceni Poverenika, za polovinu njih nije postojao validni pravni osnov.Građani su, evidentno, u praksi potpuno nezaštićeni od neovlašćenog zadiranja u njihovu privatnost, ali dva puta pomenuti “slučajevi” prisluškivanja predsednika Srbije, ovu priču definitivno “ublažavaju” u smislu da obični smrtnici ne mogu da budu zaštičeniji od šefova države.
Aleksandar Dimitrijević, penzionisani general i načelnik Upave bezbednosti Vojske Jugoslavije (“KOS”) u periodu 1993-1999 tvrdi da su to apsolutno populističke priče bez osnova. I da nema govora o tome da, recimo, u trenutku kad je Tomislav Nikolić predsednik Srbije, neka domaća služba njega prisluškuje.
“Kome se to on obraća, nama? Je l’ bismo mi trebli kao građani da ga zaštitimo? Izvoli, pozovi šefa službe pa ga pitaj. Nijedan šef službe nije tada snosio bilo kakvu odgovornost, nijedan nije smenjen, nijedan nije razrešen, prema tome izvedite zaključak sami… I na osnovu čega predsednik Nikolić izlazi javno i kaže- prisluškuju i mene. Kako je on to saznao? Odakle? Ko mu je to rekao?”, tumači Dimitrijević, i dodaje da kontraobaveštajnu zaštitu predsednika države i njegovog kabineta prevashodno radi vojnobezbednosna agencija, ali i BIA u saradnji sa njima.
Vojislav Šešelj je, u jednoj od svojih javnih ispovesti po povratku iz Haga, pričao kako mu je Aleksandar Vučić, koji ga je kao deo pravnog tima obilazio u Haškom pritvoru, dokumentovao optužbe protiv Tomislava Nikolića.
“Vučić je nabavio neku aparaturu za snimanje telefonskih razgovora od 35.000 evra i slušao telefone svih ljudi iz stranke. Tako je slušao razgovore Nikolića sa Tadićem, stavljao to na papir i svaki put mi donosio to da pročitam”, ispričao je Šešelj po dolasku u Beograd.
Vučić je kao predsednik Srbije 19. marta 2020, u vreme vanrednog stanja zbog pandemije korone, u obraćanju javnosti povodom dolaska velikog broja građana Srbije u zemlju zbog uskršnjih praznika, izjavio da se građani ne prisluškuju, već da se samo prati njihovo kretanje zbog kršenja mera samoizolacije.
“Imamo savremene tehničke mere kojima to pratimo. Pratimo telefonske brojeve, pre svega italijanske. Dakle, ne prisluškujemo, već pratimo da li se kreću ljudi sa italijanskim brojevima u romingu – i kreću se. Nemojte da mislite da ćete nas prevariti ostavljanjem telefona na jednom mestu, jer smo pronašli još jedan način da pratimo ko i kako krši pravila koje je država propisala. Ovo sve radimo da bismo zaštitili zdravlje ljudi”, rekao je tada Vučić.
A Ustav Republike Srbije ne pravi razliku između prisluškivanja i praćenja telefona. Ustavni sud je 13. juna 2013. godine, osporavajući ustavnost pojedinih članova Zakona o elektronskim komunikacijama, došao do zaključka da je za pristup metapodacima, koji između ostalog sadrže i lokaciju telefona, neophodna odluka suda u skladu sa članom Ustava koji štiti tajnost pisama i drugih sredstava opštenja. Pa je tako pristupanje podacima o kretanju građana bez odluke suda nezakonito. Bez obzira na vanredno stanje, postoji procedura koja mora da se ispoštuje. Ustav predviđa kada su ograničenja ljudskih i manjinskih prava moguća, ali takođe mora da postoji i posebni akt kojim će biti propisano na koji način, u koju svrhu i u kom obimu se pojedina ljudska prava ograničavaju.
RECEPT ZA SAMOODBRANU: U Srbiji nije zakonom precizno uređena oblast proizvodnje, prometa i korišćenja opreme za tajno prikupljanje podataka. Što omogućuje svakom pojedincu, kao onomad i Vučiću po tvrdnji Šešelja, da uvezu i nabave prislušne uređaje. Poslednjih godina do onih najjeftinih sumnjivog porekla može se doći i za 30 evra. Oni su uglavnom kineske proizvodnje, trguje se prisluškivačima, tajnim kamerama i kombinovanim varijantama. Na internetu ima mnogo sajtova koji prodaju opremu za tajno snimanje. U njihovom asortimanu su i kamera i mikrofon u senzoru za dim, mikrofon u kompjuterskom mišu, detektivski ručni sat… Po Zakonu o izvozu i uvozu robe dvostruke namene, a u skladu sa tehničkim karakteristikama koje su definisane u kategoriji – Telekomunikacije i “Zaštita informacija”, samo specijalizovana pravna lica mogu legalno uvoziti navedenu opremu, dok fizička lica nemaju tu mogućnost.
Aleksandar Dimitrijević smatra da prisluškivanje danas nije nikakav problem, jer svi nosimo telefone sa GPS-om, te svi možemo da budemo predmet takvog napada na privatnost. Ali daje i “recept” samoodbrane.
“Imate taj ‘cloud’ iznad nas, koji poput velikog usisivača povuče sve što nađe na zemlji. A onda se u centrima sa izuzetno moćnim kompjuterima svaka stvar obrađuje i izvlači ono što nekoga interesuje. Znači, ako nešto hoćete da kažete da služba čuje, vi ćete to da kažete telefonom i oni će da čuju ako ih to interesuje. A ako nešto nećete da kažete onda ćete malo pored reke da prošetate i opet je stvar rešena.”