Kad jednog dana istorija bude svodila bilans ere Aleksandra Vučića, svejedno hoće li trajati još dve, pet ili deset godina (doba, a ne sam Vučić), istraživači će na raspolaganju imati intrigantnu zbirku dokaza kako je Vučić, kao nikad niko pre njega, bio inficiran egzibicionističkom potrebom za neprestanom pažnjom, divljenjem, podrškom i narcisoidnim uverenjem da se mora nalaziti u središtu svega – makar i kad je o državnim udarima ili atentatima reč.
A kad se podvuče ta crta, ispostaviće se da je najviše zahvaljujući Aleksandru Vučiću Srbija konstantno u “udarima” i otporima, “destabilizacijama” i odbranama, inscenacijama “atentata” i promućurnim otkrivanjima “atentatora”!
„Nijedan Aleksandar nije preživeo na vlasti”, otvorio je srce predsednik Vučić za Fajnenšel tajms u maju 2018. na balkonu Novog dvora u Beogradu, objašnjavajući kako su upravo s tog mesta bačeni srpski kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga:
“Kad se kralj uhvatio za ogradu, odsekli su mu prste, a telo njegove žene je osakaćeno”, objašnjavao je novinarima Vučić.
Pozom večitog pesimiste, deset godina pre razgovora za Fajnenšel tajms, u beogradskom dnevniku Večernje novosti obznanio je kako se naživeo i nema problem s tim da umre.
“Nije mi problem ni da me ubiju. Naživeo sam se. Svašta sam prošao”.
Drugom prilikom, u pokojnoj emisiji “Stav Srbije”, koju je na TV Prva vodio Dragan Bujošević, naknadni direktor Radio televizije Srbije, Vučić je najavio svoj ne baš srećan politički kraj:
“Mislim da nisam toliko glup da pomislim da će moj politički i lični kraj biti srećan. Neće.”
A posle jednog radnog ručka u beogradskom hotelu “Hajat”, septembra meseca 2013. sa zbunjenim novinarima podelio je svoje najcrnje misli:
“Znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod. Znam sebe, svoj narod i najviše ga volim na svetu, zato i znam kako ću da skončam…!”
Ritam “nesrećnog političkog kraja”, koji je diktirao sam Vučić, u stopu su mudro i prilježno pratili paradržavni tabloidi, suptilno mu doturajući “municiju” za atentate.
„Sam protiv svih: lov na Vučićevu glavu“. „Janković i Dveri prete: Vučića će streljati kao što su Čaušeskua“. „Spremili motke da prebiju Vučića“. „Zapadne službe i mafija naručile ubistvo: Za Vučićevu glavu dali 10.000.000 evra“. „Otkrivamo plan zapadnih službi: Vučić je gotov, udarite mu na porodicu“. „CIA kreće u lov na Vučića“. „Mafija poslala poruku: Vučiću završićeš kao Đinđić“.
Ovo je samo manji deo slova složenih u reči koje su vrištale sa naslovnih strana Srpskog telegrafa, jednog od najzvučnijih tabloidnih megafona vlasti.
Tačno dvadeset godina od navodnog neuspešnog pokušaja da ga fizički eliminišu, priču o tome kako je Aleksandar Vučić “pukim slučajem izbegao smrt”, medijima bliskim vlasti otkrio je Vladimir Đukanović, narodni poslanik Srpske napredne stranke i Vučićev bliski prijatelj.
LARI KING I NEUSPELI “ATENTAT”: Prema toj priči, američki CNN je, u jeku bombardovanja SRJ 1999. godine sadašnjem predsedniku Srbije, a tada visokom zvaničniku SRS-a i ministru informisanja u Vladi Srbije, zakazao intervju u zgradi RTS-a, baš u vreme kad je zgrada bombardovana.
“Indikativno je da je Vučić trebalo da stigne u zgradu RTS-a u 2 i 30 časova, a zgrada nacionalne televizije je bombardovana u 2 časa i 6 minuta. Ako nekog zovete da dođe u zgradu u 2 časa i 30 minuta, a zgrada bude bombardovana u 2 časa i 6 minuta, očigledno je da želite da ga navučete da u zgradi bude u vreme kad će ona biti bombardovana. Pre svakog gostovanja morate doći ranije, kako bi se obavile sve potrebne pripreme”, objasnio je Đukanović.
Ove priče, tada, setili su se nekadašnji čitaoci radikalskog biltena “Velika Srbija”, u kom je (maja 1999. godine) izašao intervju sa tadašnjim ministrom za informisanje, Aleksandrom Vučićem, u kom je ispričao:
“U vreme napada na zgradu RTS-a, trebalo je da ja budem tamo zbog poziva Larija Kinga, šoumena američke televizije CNN. Iako sam unapred odbijao svaku pomisao da gostujem u šou programu jedne agresorske zemlje, iz kabineta Larija Kinga su tri puta zvali i insistirali da u 2,30 sati budem u studiju RTS-a i uključim se u živi program. Čak je na teletekstu CNN-a to najavljeno. Trebalo je da tačno u dva sata uspostavimo direktnu satelitsku vezu iz tog dela zgrade koji je, šest minuta kasnije, pogođen. Izgleda da su hteli da imaju živu sliku hica u ministra i osoblje naše televizije”
Drugu pretnju po život Aleksandar Vučić je “prijavio” dve godine nakon što je u septembru 2008. u Srpskoj radikalnoj stranci došlo do razmimoilaženja povodom usvajanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji, Tomislav Nikolić je napustio stranku, a uskoro su mu se priključili Vučić i još neki članovi SRS-a, osnivajući potom Srpsku naprednu stranku.
Iz Ševeningena, gde je boravio u pritvoru, Vojslav Šešelj im je odgovorio knjigama: “Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić” i “Haški denuncijant Tomislav Nikolić”.
Tomislav Nikolić je saopštio i da je od policije saznao da je Šešelj naručio njegovo ubistvo.
Beogradski dnevnik Blic objavio je saznanje po kom je navodno Vojislav Šešelj likvidaciju tražio od Luke Bojovića (bio u kontaktu sa pripadnicima “zemunskog klana” koji su osuđeni za ubistvo Zorana Đinđića, za njih je dilovao heroin, ali i obezbeđivao vozila za brojne likvidacije konkurenata).
“Ne smem to olako da prihvatim”, pričao je tada Nikolić.
Šešelj je u sudnici Haškog tribunala negirao da je iz pritvora naručio ubistva, rekavši da je to “laž i kleveta”.
Vučić se nije uplašio:
“Ja znam da je on mali miš, znam koliko je hrabar i on zna da ga se ne plašim ni najmanje i samo zato monstrum smišlja sve protiv mene i zato govori protiv mene, jer zna da ne može da me uplaši ničim, jer ga dobro znam”, rekao je na konferenciji za novinare, 8. jula 2010. godine.
Zamenika tužioca Jovica Jovanović, na traženje Srpske radikalne stranke, saopštio je da „u vezi sa pisanjem medija o planiranju ubistva Nikolića, Šešelj nema svojstvo okrivljenog pa, saglasno tome, ne postoji ni osnovana sumnja u tom pravcu”.
Vučić je, međutim, bio drugačijeg mišljenja:
“Radikali su pokazali da su pravnički i politički slepci. Naravno da nije okrivljen jer se još vodi pretkrivični postupak. Tek će po završetku istrage da se vidi da li će Šešelj da bude osumnjičen ili ne.”
Vojislav Šešelj nikad nije osumnjičen za “atentat” na Nikolića i Vučića.
“Odrođen” od Vojislava Šešelja, zagrljen sa Tomislavom Nikolićem, uz misterioznu pomoć “prijatelja” iz pariskog hotela “Ric”, ali i nimalo misterioznu poruku glasačkog tela Srbije, koje je šaljući poruku Borisu Tadiću i njegovoj Demokratskoj stranci, poverenje ukazalo “presvučenim radikalima”, Vučić je stupio na vlast posle predsedničkih, parlamentarnih i lokalnih izbora u maju 2012. godine.
Iako, formalno, tek Prvi potpredsednik Vlade Srbije, zahvaljujući funkciji koordinatora službi bezbednosti, ali i moći koju je stekao sedanjem u fotelju prvog čoveka SNS-a, koju mu je na tacni servirao Tomislav Nikolić, Vučić je postao najvažniji čovek države.
Usledila je prava serija “atentata” koji se nisu desili, “državnih udara” u izvedbi medija i “ratova” bez ispaljenog metka i kapi krvi.
Informer je tako jedan od “pokušaja prevrata” prepoznao u incidentu u Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE) gde je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, krajem oktobra 2014, održao polučasovno predavanje, a u narednih pola sata odgovarao na pitanja iz publike. Brojni tabloidi iz Srbije senzacionalistički su izvestili o “skandalu” koji su izazvali “kontroverzni političar” Nikola Sandulović i njegova advokatica: postavili su, naime, nekoliko pitanja Vučiću – u vezi sa medijskom cenzurom u Srbiji, izbornom krađom i pretnjama ubistvom, koje je Sandulović navodno dobio od Vučića.
U tekstu “Pokušaj prevrata – Tajkuni, stranci i mafija udruženi na istom zadatku” Informer je, recimo, pisao:
“Jer da li je moguće da baš sasvim slučajno Nikola Sandulović, kontroverzni biznismen vrlo sumnjive prošlosti, u ponedeljak uveče napadne premijera Vučića u Londonu, a da u istom danu Specijalni sud vrati pasoše i ukine zabranu izlaska iz zemlje Miroslavu Miškoviću i njegovom sinu Marku? Konačno, otkud to da istog dana srpski advokati bukvalno na silu nastavljaju svoj štrajk?! Stručnjaci, sagovornici Informera, odbacuju mogućnost bilo kakve slučajnosti, kažu da ovo jeste sinhronizovan napad na vlast i upozoravaju da su tajkuni, mafijaši i stranci krenuli đonom na Vučića!”
“Crna ruka”, tajna zaverenička velikosrpska organizacija, koja se početkom 20. veka borila protiv Turske i Austrougarskog carstva, često i terorističkim sredstvima, iz koje je kasnije ponikao četnički pokret, oglasila se pretnjom Aleksandru Vučiću u martu 2015. godine.
„Zbog naručenog hapšenja od strane Aleksandra Vučića, koji je preko BIA pokušao da se osveti Radomiru Počuči u cilju njegovog izručenja Srbiji, obaveštavamo srpsku javnost da su srpske patriote, u ovom trenutku okupljene u tajnoj organizaciji Crna ruka Srbija, organizovale javni lov na imbecila i potencijalnog samoubicu koji ugrožava srpski narod i državu svojom izdajom i kriminalom“, navedeno je u pretećoj poruci, u kojoj dalje piše: „Fizička likvidacija ovog veleizdajnika je krajnji cilj, pa smo u tu svrhu mobilisali sve ljudstvo i sredstva koja nam stoje na raspolaganju! Nakon likvidacije ovog štakora srpski narod će detaljno biti informisan putem interneta. Smrt Vučiću, sloboda Srbiji!”, napisao je izvesni Goran Vlade Kerkez, u ime organizacije „Crna ruka Srbije“.
Na vanrednoj konferenciji za novinare, ministar policije Nebojša Stefanović izjavio je da je istragu o pretnjama premijeru započelo Odeljenje za visokotehnološki kriminal.
Radomir Počuča, bivši portparol Protivterorističke jedinice MUP-a Srbije, koji je bio pod istragom jer je na Fejsbuku pozivao na linč aktivistkinja NVO “Žene u crnom”, u tom času boravio je u Ukrajini, gde se mesecima borio na strani separatista.
Uhapšen je pri pokušaju ilegalnog ulaska u Srbiju.
Oslobođen je optužbi za ugrožavanje sigurnosti “Žena u crnom”.
Zbog odlaska na ukrajinsko ratište, što je zabranjeno domaćim zakonima: sklopio je sporazum sa Tužilaštvom, po kome je osuđen na uslovnu kaznu od godinu i po dana zatvora, sa rokom provere od četiri godine.
PUTANJA KAMENA U POTOČARIMA: U leto 2015. Aleksandar Vučić je, kao predsednik Vlade Srbije, u Memorijalnom centru Potočari prisustvovao komemoraciji žrtvama genocida u Srebrenici.
Atmosfera uoči tog 11. jula 2015. godine najmanje bi se mogla nazvati – relaksirajućom. Tadašnji direktor BIA-e Aleksandar Đorđević obavestio je Vučića da je situacija napeta, ali to premijera Srbije nije sprečilo da uoči odlaska da nekoliko zapaljivih izjava na račun bošnjačkog rukovodstva, što nije prošlo nezapaženo kod porodica žrtava, koje nisu skrivale animozitet prema čoveku koji je bio deo nacionalističke mašinerije devedesetih godina, pa čak i ministar u režimskoj vlasti.
Nakon što je položio cveće na spomen-ploču i krenuo da napusti mezarje, nastao je metež, čuli su se zvižduci, iz mase su ka njemu poletele kamenice i nekoliko plastičnih boca, jedan od telohranitelja pokušao je premijera da zaštititi specijalnim “kišobranom”, što je ovaj odbio i ubrzo je lično obezbeđenje premijera Srbije, uz pomoć domaćina, uspelo da Vučića kroz masu ljudi izmesti na bezbednu lokaciju.
Ono što je izvesno i u šta su se gledaoci u direktnom prenosu iz Potočara mogli da uvere jeste da je Aleksandar Vučić tada bio napadnut.
Ali i da nije bio u pitanju nikakav atentat.
Iako je na vanrednoj konferenciji za medije sam Vučić rekao da su ga “kamenom u usnu” pogodili “navijači iz Srbije”, ali da “nije ništa strašno” (na njegovim prilično upadljivim usnama nisu se mogle videti posledica tog udarca), režimski Kurir “ekskluzivno” je otkrio da su Vučića napali “Crni labudovi”, elitna jedinica Armije BiH.
Informer je incident u Potočarima objasnio naslovom: “Vučiću rasečena glava! Napad na premijera unapred organizovan”.
Neki beogradski mediji su objavili da su Vučiću polomljene naočare kad ga je neko pogodio kamenom u lice, iako se na jednom snimku jasno vidi kako mu član obezbeđenja rukom skida naočare s lica.
Režimski portal Telegraf objavio je fotografiju uz komentar: “Čovek u uniformi gađao Vučića kamenom”, na fotografiji je strelica “putanje” kamena, a kamena na fotografiji nema.
Dan posle napada na Aleksandra Vučića, Kurir je pod naslovom “Atentat na Vučića u Srebrenici – ekstremisti urlali – Ubij govno četničko!” naveo kako su Vučića, koji je jedva sačuvao živu glavu, gađali flašama, upaljačima, kamenicama, ali i cipelama (što je u muslimanskom svetu znak najvećeg nepoštovanja), a sve uz povike: “Ubij govno četničko”, “Alahu ekber”, “Idi kući, četniče”, etc.
Brojni međunarodni zvaničnici osudili su napad, ali ga baš niko nije okarakterisao kao pokušaj ubistva. Srbijanski ministri policije i odbrane Nebojša Stefanović i Bratislav Gašić incident su okarakterisali kao pokušaj ubistva, dok je Nikola Selaković, ministar pravde, ocenio napad kao pokušaj „višestrukog ubistva”.
Tadašnji predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik, istakao je da je Vučić tog dana kamenovan i da napad doživljava kao atak na celokupan srpski narod.
Vučić je, međutim, bio drugačijeg mišljenja:
„Postoji jedna vrsta stalne priče kako izmišljam atentate, iako ja nisam nikad rekao da je neko pokušao atentat na mene… Nisam to rekao ni u Srebrenici“, izjavio je za TV Happy i dodao da nikad nije pomislio da je neko od političara planirao njegovo ubistvo ili nešto slično.
Do preokreta dolazi u oktobru 2016. godine kad su srbijanski policajci Mladen Trbović i Milan Dumanović za Al Jazeera Balkans otkrili da su, po usmenom naređenju starešina, bez legitimacija i naoružanja, bili među 18 policajaca poslatih u Srebrenicu. Oni su kazali da smatraju da je raspoređivanje bilo nezakonito, jer Bosni i Hercegovini nije rečeno da oni rade kao policajci.
Umesto da ih zaštite, kao “uzbunjivače”, oni su udaljeni iz službe i protiv njih su podnete krivične prijave “zbog odavanja državne tajne”.
Za razliku od Dumanovića koji je odustao od pravne borbe, njegov kolega se žalio na otkaz: sredinom 2020. godine Upravni sud u Beogradu utvrdio je da je Trbović nezakonito otpušten sa posla.
Ono što se danas sa sigurnošću zna, jeste da je tog 11. jula 2015. godine u Potočarima vođena tajna operacija BIA-e i MUP-a Srbije sa najmanje 18 njihovih agenata: pretpostavlja se da je BIA očekivala neku vrstu incidenta i stoga se većina agenata bavila snimanjem događaja, radi eventualno lakšeg identifikovanja aktera.
Većina medija u Srbiji je na 25. godišnjicu genocida u Srebrenici (2020. godine), umesto o žrtvama, neprofesionalno i nečasno izveštavala o navodnom pokušaju ubistva Aleksandra Vučića pre pet godina (!) u Memorijalnom centru u Potočarima.
Tako je portal Radio televizije Vojvodina, uz naslov „Pre pet godina pokušano ubistvo Aleksandra Vučića u Potočarima“ i fotografiju na kojoj se vidi kako Vučića okružuju okupljeni građani, objavio izveštaj Radio televizije Srbije sa komemoracije u Potočarima, uz izjavu Aleksandra Vulina, ministra odbrane, koji je optužio Bosnu i Hercegovinu da „ili nije država ili podržava napad, jer nije u stanju da pet godina rasvetli pokušaj ubistva stranog državnika“.
BUDALA NA PUTU U KINU: U jednom od permanentnih “gostovanja” na TV Pinku (21. novembra 2015.) Dragan J. Vučićević, glavni i odgovorni urednik tabloida Informer upozorio je na opasnost:
„Sada se u Srbiji sprovodi pravi državni udar. Nemojte da niko misli da sam lud“, govorio je Vučićević uzbuđeno i nastavio:
„Vučiću, ne idi u Kinu! Ako odeš srušiće te dok si tamo, ili čim se vratiš. Napraviće haos! Ko će napraviti haos? Mafijaška hobotnica. Tu mafijašku hobotnicu čine politička mafija, klasični kriminalci, policijska mafija i medijska mafija. Vučiću, budala si ako odeš u Kinu!“
Nepunih deset dana kasnije, takođe na TV Pink, Vučićević je u u jezgro tadašnjeg “državnog udara” smestio Tomu Nikolića, predsednika Srbije, Zoranu Mihajlović, ministarku u Vladi Srbije, Majkla Kirbija, ambasadora SAD u Beogradu, izvesnog pukovnika policije Milovića i novinara Slavišu Lekića.
Provladini mediji objavili su da se premijer Vučić tokom tog prepodneva hitno sastao sa predsednikom Tomislavom Nikolićem. Maja Gojković, predsednica Skupštine, saopšila je da podržava Aleksandra Vučića. Oglasila se i republički javni tužilac Zagorka Dolovac, sa formulacijom o „pokušaju destabilizacije države“. Usledila je nova vest da se Vučić još jednom sastao sa Nikolićem: kabinet predsednika Srbije saopštio je da osuđuje „pokušaj rušenja premijera“.
Samo nekoliko dana posle panike koju je izazvao Vučićević, Aleksandar Vučić, tadašnji premijer Vlade, gostujući na RTS potvrdio je da je glavni urednik Informera govorio laži:
„Ja ne mislim da je bilo državnog udara, nije bilo ni snage, ni volje za to.“
Uprkos tome, Miljko Radisavljević, prvi čovek Tužilaštva za organizovani kriminal dao je nalog Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) da ispita Vučićevića.
BIA je saslušala Vučićevića i 19. decembra 2015. godine prosledila svoj izveštaj tužilaštvu koje je zatim zaključilo da nema dokaza da je izvršeno neko krivično delo.
Ovo nije bio jedini put da je Vučićević izmišljao “državne” udare ili najavljivao “atentate” na Vučića.
Iako su novinari portala Raskrikavanje pokušali da dođu do dokumenata iz ovog predmeta, Tužilaštvo je uporno odbijalo da Vučićevo svedočenje i ostala dokumenta predoči javnosti uz obrazloženje da je predmet označen kao strogo poverljiv.
Poput novinara prošao je i Poverenik za informacije od javnog značaja: tužilaštvo ne samo da je odbilo da dokumentaciju dostavi Povereniku na procenu, nije dokazalo ni da su dokumenti označeni kao tajna, ni koje su to “teške posledice” mogle nastupiti usled “činjenja informacija dostupnim“.
Već u junu naredne godine opet je u prvom planu bio Dragan J. Vučićević i njegov tabloid Informer koji su na naslovnoj najavili tekst “Kreće ubijanje Vučića”, u kome su optužili nekoliko novinara i kulturnih radnika, sa sve slikama kako bi ih lakše uočili, da su instruirani i plaćeni od SAD-a i EU “kako bi pravili haos u Srbiji”.
Sedmoro od devet obeleženih, Ilir Gaši, Vukašin Obradović, Borka Pavićević, Antonela Riha, Tamara Skrozza, Sergej i Branislav Trifunović, stavilo je svoj potpis na krivičnu prijavu protiv Informera, ali i vlasnika Pinka Željka Mitrovića, predsednika Srpskog sabora Zavetnici Stefana Stamenkovskog i glavnog urednika Pravde Igora Marinkovića, koji su, “vođeni pouzdanim saznanjima Informera”, takođe u njima prepoznali izdajnike. Prijavi se nisu pridružili, ispostaviće se, dalekovidi – Zoran Kesić i Nemanja Nenadić: tužilaštvo je prijavu “izdajnika” odbacilo, a žalbu targetiranih koji su smatrali da je obaveza države da, kažnjavanjem postupanja poput Informerovog, štiti svoje građane, Ustavni sud je – odbacio.
Samo nekoliko meseci kasnije, krajem oktobra 2016. kao grom iz vedra neba odjeknulo je saznanje Informera da su u Jajincima, naselju nadomak Beograda, na uglu Bulevara JNA i Ulice Jakova Galusa, nedaleko od porodične kuće premijera Srbije, slučajni prolaznici otkrili jednu “zolju”, četiri ručne bombe, 100 komada municije kalibra 7,62 mm, 4-5 metaka za automatsko oružje i 15 metaka nepoznatog kalibra.
“Veoma je zabrinjavajuće što je oružje pronađeno baš na ovom skretanju gde vozilo premijera mora da zastane kad skreće prema porodičnoj kući. Bilo bi idealno za počinioca da na ovom mestu izvrši to delo i nestane u šumi koja se nalazi odmah pored”, saopštio je Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova, naglašavajući “zabrinutost za Vučićevu bezbednost”.
“Premijer i njegova porodica su na bezbednom mestu”, rekao je Stefanović.
Ministar policije je za RTS izjavio i kako “sve bezbednosne službe koje su radile njegov (Vučićev, op.a) psihološki profil, i profil premijerovog brata, mogu da potvrde da oni imaju samo jednu slabu tačku – jedan drugog”.
“Nisam video da je ovakvo stanje, kao u poslednja dva dana. Znate da on nije neko ko se plaši da uđe u borbu, ko se plaši za svoj život”, demantujući spekulisanje medija da će se Vučić povući sa čela Biroa za koordinaciju službi bezbednosti.
Stefanović je rekao da ne zna kako su ljudi iz Novosti došli do tih informacija.
“Nećemo odustati, borićemo se svim sredstvima i videćemo kako će da se završi”, istakao je Stefanović.
DEVEDESET SEDAM UBICA NA DVOJICU VUČIĆA: Mada je premijer Vučić izjavio da veruje bezbednosnim službama Srbije, ali da se plaši da će se teško otkriti i ko su lica koja su donela oružje u šumu u blizini njegove porodične kuće i u koje svrhe je to urađeno, Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova, objavio je da su nađeni parcijalni tragovi najmanje tri lica, ali i da će ih biti teško uzorkovati i identifikovati; ministar za rad Aleksandar Vulin, na sebi svojstven način, otkriće oružja u blizni porodične kuće tadašnjeg premijera Srbije, doveo je u vezu sa ambasadom SAD u Srbiji, ali je istakao da ne veruje da iza toga stoji američka država:
“Izneću nešto što nije stav Vlade Srbije, niti sam imao priliku da razmenim mišljenja sa premijerom, ali pred Srbiju treba izneti istinu i izložiti činjenice. Slučaj Jajinci je počeo izborne noći, kad je došlo do upada u Republičku izbornu komisiju svih partija, pokušaja da se izmene izborni rezultati i njihov odlazak kod američkog ambasadora Kajl Skota”, rekao je Vulin gostujući u emisiji Upitnik na RTS.
Ambasador SAD u Srbiji Kajl Skot je rekao da nema reči kako da odgovori na te optužbe.
“Jedno je sigurno”, nije se dao omesti Vulin, “jednog Vučića su hteli da ubiju, da li Andreja ili Aleksandra, ali jednog su hteli da ubiju. Ne verujem u slučajnosti da se 97 ubica nađe na prostoru gde se nađe zolja, granate, municija i sve se to nađe na najidealnijem mogućem mestu, gde ljudi prolaze i ne mogu da se odbrane.”
Ubrzo je javnost obaveštena (naravno, najpre preko TV Pinka) da je u sklopu istrage o “pokušaju atentata” na Aleksandra Vučića u garaži u Novom Beogradu otkriven automobilu u kome je pronađen hekler i veća količina drugog oružja, daljinski detonatori i dva puta po 200 grama eksploziva.
Nikad nije objašnjeno kako je i zašto to “otkriveno oružje” dovedeno u vezu sa “otkrivanjem oružja u Jajincima”.
Početkom naredne godine portal Telegraf objavio da su pripadnici MUP – Uprave kriminalističke policije u Beogradu uhapsili tri osobe, zbog sumnje da su od dvojice oštećenih pokušali da iznude 110.000 evra, stan i druge nepokretnosti i automobile, a da je među njima i izvesni Vladimir Popović zvani Vlada Pop, vlasnik poznatog beogradskog kluba “Havana” i, navodno, jedan od najozbiljnijih igrača na narko tržištu Balkana, povezan sa crnogorskim kriminalnim klanom “Škaljarci”:
“Upravo se ovaj klan i dovodi u vezu sa pokušajem atentata na premijera Vučića i arsenalom oružja koje je pronađeno u blizini porodične kuće njegovih roditelja u Jajincima.”
Do danas nije poznato šta se desilo i gde je zapelo sa istragom o “pokušaju atentata” u Jajincima.
“Vest” portala Banjaluka.net, koji je, pozivajući se na uvid u dokumenta obaveštajnih službi, “svedočio” da je grupa vehabija iz BiH planirala da u nekoliko odvojenih akcija ubije člana Predsedništva BiH Milorada Dodika, srpskog predsednika Aleksandra Vučića i srpskog ministra odbrane Aleksandra Vulina, preneli su brojni srbijanski tabloidi, ali i dnevnik Politika.
Banjalučki portal, a zatim i beogradska štampa, objavili su da je krajem 2017. godine „grupa vehabija, sa elementima tipičnih paravojnih formacija, planirala da izvrši atentat na tadašnjeg predsjednika Republike Srpske Milorada Dodika“.
Prema navodima u tekstu, petočlana grupa je planirala da ubije Dodika 9. januara 2018. godine, na proslavi Dana Republike Srpske u Banjaluci, i to “ispaljivanjem raketnog bacača zolja na helikopter u kojem bi se nalazio Dodik, prilikom dolaska na manifestaciju”.
Milorad Dodik je, po pisanju tih medija, na meti vehabija u BiH bio i godinu i po dana kasnije, i to na manifestaciji „Kočićev zbor”, na platou Manjače iznad Banjaluke, a sa njim zajedno trebalo je da bude napadnut i Aleksandar Vulin.
U istom tekstu navodeno je i da je “glavni organizator pokušaja atentata” na predsednika Srbije Aleksandra Vučića, na komemoraciji 2015. u Potočarima, bio izvesni Mehdin Jakubović, zvani “Smrt”, oficir Rendžerskog puka Oružanih snaga BiH.
Prema “obaveštajnim saznanjima” koje su mediji preneli, Jakubović je nekoliko dana pre “pokušaja atentata” na Vučića odabrao grupu sebi odanih vehabija te ih pripremao i obučavao za napad na Vučića. Inače, ta Jakubovićeva grupa krenula je da linčuje Vučića u Potočarima tek kad je on glasno uzviknuo “Tekbir”, čime im je dao znak da krenu u pokušaj ubistva.
Ministarstvo sigurnosti BiH navelo je da nema saznanja o navodnim planovima bilo kog od pomenutih “atentata”.
(Nastavlja se…)
- (Drugi tekst o spinovanju i atmosferi straha možete da pročitate na sledećem linku)