Dok su bageri, bez ikakvog naloga, bespravno, rušili 12 objekata nadomak centra grada, tridesetak osoba sa fantomkama na glavama, naoružanih palicama, obezbeđivalo je mesto zločina. Uklonili su video nadzor sa okolnih zgrada. Izrazitu brutalnost pokazali su prema građanima koji su se tu zatekli. Čuvara, koji je obezbeđivao nekoliko objekata u Hercegovačkoj ulici, maskirana lica naterala su da napusti čuvarsku kućicu i pođe sa njima. Vezali su ga i oduzeli mobilni telefon. Oko tri sata iza ponoći, po svedočenju koje je dao, odvezali su ga, rekavši mu da ne poziva nikog u narednih deset minuta. Kako ne bi mogli da posvedoče, osobe pod fantomkama zadržavale su slučajne prolaznike, oduzimali im mobilne telefone, primorali ih da stave ruke na zid i gledaju ispred sebe ili dole (a ne u crna vozila, sa zatamnjenim staklima I prekrivenim tablicama, koja patroliraju i bagere koji ruše). Neke su nakon legitimisanja pustili da odu, uz pretnje da nikome ne govore šta su videli. Čim su dobili telefone, građani su, ipak, pozvali policiju, koja je odbila da izađe na teren i uputila ih na Komunalnu. Isto se dogodilo i kad su policiju pozvali vlasnici oštećenih objekata.
Vladica Ilić, iz Beogradskog centra za ljudska prava, koji je te 2016. godine radio u kancelariji Zaštitnika građana, i to na predmetu “Savamala”, tvrdi da su već tada postojale indicije da je iz vrha policije bilo naređeno da se građani, koji su se te večeri javljali, upućuju na komunalnu policiju.
“To je jedna ozbiljna sumnja da je praktično neko iz vrha policije znao da će nešto tako da se desi i da praktično građane upućuje na nenadležni organ”, smatra Ilić.
Iste noći, po gotovo identičnom scenariju, porušeni su privatni objekti i ispod mosta Gazela.
“Možemo bez nekog velikog oklevanja da kažemo da se te večeri u centru Beograda, prestonici Srbije, desilo suspendovanje pravne države, jer se dogodilo nasilje nad građanima”, kaže Ilić i podseća da je država tada prestala da vrši svoju funkciju, prekršila ustavne odredbe koje garantuju bezbednost građana i ljudska prava, te amnestirala počinioce krivičnih dela.
Zavet ćutanja državnih i gradskih organa prekinut je kad su se svedoci požalili Povereniku za informacije od javnog značaja. Rodoljub Šabić je, potom, tražio od nadležnih da objаve informаcije o okolnostimа pod kojimа je porušen deo Hercegovačke ulice. Svi su, međutim, negirali da su imali bilo kakve veze sa događajima.
FANTOMKE I PALICE: Čak ni najžešći kritičari aktuelne vlasti, u prvi mah nisu posumnjali da država i grad šalju razbojnike pod fantomkama, “naoružane” palicama, da ruše privatnu imovinu. Jer, jasno definisana procedura kaže da: uklanjanje (čak i nelegalno izgrađenih) objekata obavljaju ovlašćena lica, koja (umesto fantomki – kako bi bili neprepoznatljivi) imaju svoja imena i prezimena, a (umesto palica) u rukama drže službene legitimacije.
Opasna igra skrivanja počinilaca krivičnih dela, međutim, počela je odmah.
Iako je Zaštitnik građana (Saša Janković) odmah zatražio od policije da objasni zašto se nije odazivala na pozive građana i izašla na teren, tek deset dana nakon rušenja, tužilaštvo je naložilo MUP-u da prikupi podatke i istraži slučaj. Bilo je to sasvim dovoljno vremena, da se uklone svi dokazi: bez obzira na to što policija nije izvršila uviđaj, gradske službe naredile su čišćenje terena. A “čišćenje teren
a” nastavljeno je i kad je služba za katastar nepokretnosti donela rešenje o brisanju objekata iz evidencije. No, među objektima izbrisanim iz katastra bila su dva koja, međutim, nisu bila srušena, što je Zaštitniku građana ukazivalo ne samo na grubu povredu zakona, već i na sumnju da je jedini cilj bio da se objekti uklone iz evidencije, kako bi što pre otpočela realizacija projekta „Beograd na vodi“. I bio je u pravu. Nedugo potom, ispostaviće se, grad Beograd izdao im je privremene dozvole za gradnju parkinga.
Zbog teksta u NIN-u, „Nebojša Stefanović, glavni fantom iz Savamale“, u kome se govorilo o bespravnom rušenju objekata u Hercegovačkoj ulici u noći između 24. i 25. aprila 2016 godine, ministar Stefanović je tužio ovaj nedeljnik, glavnog i odgovornog urednika Milana Ćulibrka i novinarku Sandru Petrušić. Taj slučaj je prvostepeno rešen u korist ministra, nakon samo jedne rasprave. No, apelacioni sud je, naknadno, preinačio prvostepenu presudu i oslobodio NIN. Nijedan nadležan državni organ, međutim, nije ni do danas otkrio ko je “glavni fantom iz Savamale”.
“Mislim da je tu bilo potpuno jasno da je deo državnog mehanizma, u najmanju ruku sarađivao, ako ne i aktivno učestvovao u svemu tome. I to je, zaista, potpuno ponižavajuća stvar za naš pravni poredak”, kaže Rodoljub Šabić, bivši Poverenik za informacije od javnog značaja I zaštitu podataka o ličnosti.
MUP KAO “ZVIŽDAČ”: I dok su nadležni organi, a pre svega tužilaštvo i policija, prebacivali lopticu odgovornosti i nadležnosti jedni drugima, javnost je svega dve nedelje od rušenja, saznala da je upravo policija deo fantomske organizacije: institucija Zaštitnika građana utvrdila je da je policija dobila nalog “sa vrha” da ne sprečava rušenje u Savamali.
“Maskirana grupa ugrozila je bezbednost građana tako što je preuzela vlast u Savamali”, piše u izveštaju Zaštitnika građana, u kom još stoji da su se izjave svedoka podudarale, a što su potvrdili i snimci telefonskih poziva koji su te noći upućeni policiji.
MUP je, čini se – greškom, Zaštitniku građana dostavio disk sa kompletnim audio materijalom snimljenim te noći. Saša Janković je, naime, tražio na uvid razgovore između dežurnih policijskih službenika i njihovih nadređenih. No, rečeno mu je da se oni – ne snimaju. Na disku koji je završio u kancelariji Zaštitnika su se, međutim, našli i tonski zapisina kojima operateri obaveštavaju šefove o svim pozivima u vezi sa ovim slučajem.
„To je ono Beograd na vodi, šefe. Isto da postupim kao što je bilo i sa onim?“, pita službenica.
„Tako je“, odgovorio joj je nadređeni.
„Šefe, samo jedna pomoć, ovaj što je vezan dole, zove Komunalnu, odbili su ga. Je l’ ništa da mu ne dajemo, ništa?“, čuje se u sledećem razgovoru.
„Pa ništa“.
Bilo je jasno da nije reč o propustima pojedinaca, već da su sva (ne)činjenja organizovana i sprovedeni u skladu sa ranije pripremljenim planom i izdatim nalozima.
“Postojali su neki znakovi da je reč o unapred pripremljenom planu za rušenje. Ono što je ombudsman utvrdio i što je objavljeno u njegovoj preporuci, to je da je šefu smene dežurne službe policijske uprave za grad Beograd neko naredio iz vrha policije da se građani upućuju na komunalnu policiju. Vrh policije formalno pravno je direktor policije. Suštinski, taj šef smene je možda mislio na ministra. Naravno, između direktora policije i šefa smene dežurne službe policijske uprave za grad Beograd, postoji još nekih hijerarhijskih lestvica. U svakom slučaju, u tim krugovima bi možda trebalo tražiti nekog potencijalnog nalogodavca. A tužilac je morao i trebalo bi da je to uradio: da obavi razgovore sa svim tim ljudima koji su bili nadređeni, a pre svega da obavi razgovor sa službenikom čiji se snimak čuo, da ga pita ko je njemu to naložio”, smatra Vladica Ilić.
KOMPLETAN IDIOT: I pored toga, premijer Srbije Aleksandar Vučić rekao je da iza bespravnog rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici ne stoji država.
„A ako stoji neko, taj je kompletan idiot i taj treba da odgovara. Taj ko je to uradio, pa stvarno nije normalan, ne znam šta da vam kažem. Ne znam što nije doveo bager s kuglom i srušio sve. I moj aplauz bi dobio. Super, srušio si đubrište neko koje su nam tamo napravili. Od jedne od ulica koja će da bude najlepša u Beogradu“, bio je jasan Vučić da je reč o raščišćavanju terena za izgradnju “Beograda na vodi”.
No, ono što će vlastima biti argument i tada, i u mesecima nakon ovog vandalskog čina, kad god bi ih neko od smelih novinara upitao za “slučaj Savamala”, jeste da je reč o bespravno izgrađenim objektima.
„Šta će nama zakon? Mi lepo imamo gospodina Vučića koji nam kaže šta je zakonito, šta nije zakonito – on je utvrdio da je to bespravno i to treba rušiti“, rekla je tada Jelisaveta Vasilić, članica Saveta za borbu protiv korupcije.
“Sve da su ti objekti bili potpuno nezakoniti, da su sagrađeni noć pre toga bez ikakve dozvole, niko ne može da dođe sa fantomkama, a da nije nadležni organ. A kad si nadležni organ, onda ne nosiš fantomku, ne vezuješ ljude, ne uzimaš im telephone… Te stvari se u normalnoj proceduri ne događaju. A kad se pojavi sumnja da su se desile, to bi, neodložno, trebalo da istraži onaj ko je za to nadležan: u prvom redu – tužilaštvo. Dakle, imamo policiju koja je servis tužilaštva u predistražnom postupku, a kojoj je ovde suštinski vršila tužilačke radnje”, kaže Vladica Ilić.
Loptica odgovornosti za neuspešnu istragu u ovom slučaju, konstantno je prebacivana sa tužilaštva ka policijei i obrnuto. Iako je od uvođenja tužilačke istrage (koju odredbama novog Zakonika o krivičnom postupku od januara 2012. godine primenjuju specijalizovana tužilaštva za organizovani kriminal i ratne zločine) upravo tužilaštvo glavni istražni organ, ono i dalje nije uradilo – ništa.
“Po našem Zakonu o krivičnom postupku tužilac rukovodi predistražnim postupkom. I svi drugi državni organi, uključujući policiju, dužni su da postupe po svakom nalogu tužioca. Medjutim u tim osetljivim, politički profilisanim predmetima neretko se dešava da tužilaštvo nema odgovarajuću saradnju ili da nema uopšte saradnju u policiji”, tvrdi Goran Ilić, zamenika Republičkog javnog tužioca i dodaje: “Ukoliko je politika, a čiji je reprezent ministar unutrašnjih poslova, zainteresovan da se taj predmet ne rasvetli, policija neće postupati ili neće na odgovarajući način postpati, uprkos zahtevu javnog tužioca.”
Da su očekivanja od unutrašnje kontrole, ili bilo koje druge organizacione jedinece MUP-a, bila neopravdana, smatra Vladica ilić.
“Svi su oni u ministarstvu podređeni ministru, hijerarhijski, da vrši kontrolu slučaja za koji postoji neka javna sumnja da je naloženo iz nekih možda i političkih krugova, u svakom slučaju vrha policije.”
LANCI KOMANDOVANJA: Upravo je slučaj Savamale, po rečima Saše Đorđevića, iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, najbolji primer kako veza između tužilaštva i policije ne funkcioniše onako kako bi trebalo. “Jedan od razloga za to jeste da postoji dvostruki lanac komandovanja. Policajac na terenu može da dobije dva različita zahteva: jedan od tužioca, a drugi od svog nadređenog starešine. Ono što smo mi videli u praksi, jeste da policajci uglavnom slušaju svoje ljude, nadređene u policiji, odnosno u ministarstvu unutrašnjih poslova.”
Da je, pak, Tužilaštvo imalo mehanizme da utiče na istragu, potvrđuje i tužilac Goran Ilić.
“Tužilac može da se obrati Vladi, MUP-u, starešinama unutar policijskog sistema ili nadležnom odboru Narodne Skupštine, ako nema odgovarajućeg, ili uopšte nema postupanja policije po njegovom zahtevu. Medjutim, složićete se da je malo verovatno da će Vlada istražiti, recimo, neki sučaj neodgovarajućeg postupanja unutar MUP-a, jer bi to značilo da Vlada priznaje da njen član – ministar unutrašnjih poslova – nije dozvolio da se u konretnom predmetu postupa na odgovarajući način.”
Profesor Fakulteta bezbednosti i nekadašnji generalni inspektor Vojske Srbije, Božidar Banović, tvrdi, međutim, da tužioci ove mehanizme ne koriste.
“S druge strane to bi verovatno pokvarilo dobre odnose, ili pogoršalo još one koji i nisu baš najbolji.”
U svom dobro poznatom maniru, tadašnji premijer Aleksandar Vučić je prejudicirao nalaze istrage i time vezao ruke “samostalnim” i “nezavisnim” državnim organima. Najavio je razrešenje slučaja. U intervjuu na svom omiljenom ružičastom kanalu, ne navodeći odakle mu saznanja, s obzirom na to da tužilaštvo još nije pokrenuo istragu, kazao je da je u rušenju učestvovalo između devet i 11 ljudi, a ne 30 kako su posvedočili učesnici.
„Država će pronaći ko je to učinio, ali i nalogodavca. Nadležni će za desetak dana saopštiti sve detalje o rušenju privatnih objekata u Hercegovačkoj ulici precizno i bez ikakvih laži“, izneo je, pokazaće se, Vučić neistinu.
I nije se tu zaustavio. Uvredama i targetiranjem, prozvao je vlasnike porušenih objekata: „U svakom slučaju reč o prevarantima koji su radili u ličnu korist, a protiv države“.
Dušan Miljević, vlasnik srušene firme “Iskra”, ovu izjavu premijera razumeo je kao “javni i otvoreni pokušaj zastrašivanja žrtava državnog kriminala”.
Ni mesec dana kasnije, Vučić će javnosti saopštio – ko su “kompletni idioti”.
„Iza rušenja u Savamali stoje najviši organi gradske vlasti u Beogradu“, rekao je mandatar i otkrio njihove namere: „Mislim da je njihov motiv bio najčistiji, da su hteli da obezbede najčistiji prostor, čisteći nešto od kriminalaca, koji su to zloupotrebili za sopstvenu zaradu.” Pa ipak, političku odgovornost, verbalno, ne i suštinski, preuzeo je na sebe i zaštitio Sinišu Malog, koji je, odmah, negirao umešanost u ovaj slučaj. Pri istom stavu ostao je i nakon što je supruga gradonačelnika, Marija Mali, u intervjuu za portal krik.rs rekla kako joj se muž pohvalio da je organizovao rušenje.
„Ispričao je to kao najobičniji događaj. ’Imao sam problem, neki nisu hteli da se isele. Organizovao sam akciju raščišćavanja. Došli ljudi u sred noći, malo tamo nešto polupali. Ništa strašno nisam uradio.’ To su bile, po njegovim rečima, neke barakice tamo, kolibice“, ispričala je Marija Mali. U tom trenutku, kako je navela, nije se očekivalo da će slučaj „kao bomba“ odjeknuti u medijima.
ESKIVIRANJE NADLEŽNOSTI: I pored jasnih naznaka da premijer ima informacije da iza rušenja stoje gradske vlasti, a da je Marija Mali za ovo krivično delo optužila direkrno gradonačelnika Beograda, Više javno tužilaštvo – nije regovalo. Ali se, zato, u danima nakon toga, kad je javnost zahtevala odgovore na ova pitanja, obratilo s molbom da mediji ne traže ubrzavanje krivičnih i predistražnih postupaka.
“Ono što je tužilac mogao i bio dužan da uradi, to je da razgovara sa građanima koji su i ministarstvu i kasnije ombudsmanu prijavili šta se događalo te večeri. Tužilac je mogao i bio dužan da prikupljajući obaveštenja o događaju obavi razgovore i sa zaposlenima iz Zaštitnika građana koji su pre njega otišli i sproveli nadzor nad radom policijske uprave za grad Beograd, jer su možda i on ima li neka saznanja koja, nisu bila za javno objavljivanje u preporuci, ali su možda bila interesantna za rasvetljavanje tog slučaja”, pojašnjava Vladica Ilić i dodaje da je tužilac, takođe, mogao I bio dužan da obavi razgovor i sa tadašnjim premijerom, Aleksandrom Vučićem, s obzirom na njegove izjave o ovom slučaju, i činjenicu da su upravo te izjave ukazivale na mogućnost da sam Vučić ima saznanja o rušenju u Savamali.
Javne rasprave o slučaju odbili su i Skupština grada Beograda i Skupština Srbije. Jedino nisu ćutale nezavisne institucije. Poverenik za informacije od javnog značaja, rekao je:
„Da se ja nisam oglasio, ne bi pisnuli. Da je Beogradom prošetalo 30 ljudi s crnim maskama na glavi i palicama u rukama i da nikog nisu pipnuli – to bi trebalo da nas digne na noge… To je direktna asocijacija na fašiste. Ako ovo prođe, sledeća faza je da nas biju po kućama.“
A sledeća faza ovog slučaja desila se kad je posle 14 meseci od rušenja, MUP poslao tužilaštvu izveštaj o Savamali.
„Radujem se izveštaju i kada bude dostupan javnosti, kad se bude videlo šta se i kako tamo desilo, nadam se, ako mene nema tamo, da će mi se neko od vas izviniti zbog svega što sam prošao proteklih godinu dana“, rekao je gradonačelnik Mali novinarima.
Obradovalo se i Više javno tužilaštvo: “Nismo nadležni za slučaj Savamala!” I tako su predmet predali nižem (Prvom javnom) tužilaštvu, koje je nadležno za lakša krivična dela, a time i manje kazne.
U policijskom izveštaju, do kog su došli novinari Krika, nije otkriveno ništa što Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog značaja i novinari nekoliko beogradskih medija – već nisu izneli u javnost. Čak ni ko su osobe sa fantomkama koje su obezbeđivale prostor i zarobile očevice, čiji su bageri koji su rušili, niti po čijem nalogu su to radili, a u dokumentu se ne nalazi ni iskaz vezanog čuvara porušenih objekata, Slobodana Tanaskovića, koji je mesec dana od događaja– preminuo (nakon što je u bolnicu primljen u preinfarktnom stanju). Pa ipak, i pored svih propusta, izveštaj je potvrdio prethodna saznanja, čak i u delu odgovornosti gradskih vlasti, ukazujući na činjenicu da su “fantomi” te noći imali podršku javnih preduzeća.
Saslušali su 16 svedoka (među kojima nisu ni Aleksandar Vučić, koji je tvrdio da ima saznanja, ni Marija Mali, koja je iznela optužbu za krivično delo svog bivšeg supruga Siniše Malog); pregledali su video snimak događaja; te sakupili (ali nisu analizirali) podatke o telefonskoj komunikaciji i tražili informacije od različitih gradskih javnih preduzeća.
ISKLJUČENE KAMERE: Izveštaj pokazuje da su neka od tih javnih preduzeća osobama sa fantomkama i bagerima obezbedila prolaz do mesta rušenja: Gradska čistoća te noći nije čistila Hercegovačku (iako je to radila svake noći); “desio se” i prekid struje, što je dovelo do gašenja ulične rasvete u tom delu grada; a Parking servis je uklonio automobil koji se našao na putu bagera.
„Nakon toga su prošli bageri iz pravca gradilišta ‘Beograda na vodi’ i otišli ka Hercegovačkoj“,rekao je jedan od svedoka.
Druga dvojica svedoka ispričali su da je ulaz u ulicu bio zatvoren kamionima dok se rušilo, tako što su preprečili prolaz od kružnog toka do Lastine stanice.
Indikativno je i da je većina sigurnosnih kamera na okolnim objektima, koje fantomske osobe nisu uklonile, te noći prestala da radi: zbog planiranog preseljenja „Lastine“ stanice, prema rečima pomoćnika direktora ove firme, struja i kablovi za video-nadzor isečeni su četiri meseca ranije; radnik kompanije “Simpo” tvrdio je da je „sistem pao i da su izbrisani snimci video-nadzora za prethodni period“; no do snimaka sa obližnjeg objekta, ipak, došla je redakcija Krika i ustupila ih MUP-u.
I to je sve što je MUP uspeo da sazna.
“Interesantno je to kako je EPS te noći isključio struju. Trebalo je videti taj sistem naloga: ko je u EPS-u naložio i iz kog razloga da struja bude isključena u tom delu grada. Ili, kako su prestale da rade kamere. Vi možete, kao tužilac, na razne načine da prikupljate informacije. Ovde je samo pitanje da li je tužilaštvo htelo, ili nije htelo time da se bavi”, smatra Vladica Ilić.
No, ruganje građanima Beograda nastavljeno je i godinama kasnije. Iako ni policija ni tužilaštvo nisu otkrili niti jedan novi detalj ovog slučaja, pronašli su “žrtveno jagne”. Prvi osumnjičeni u slučaju Savamala, za krivično delo nesavestan rad u službi, za koje je zaprećena kazna zatvora do pet godina, je Goran Stamenković, šef smene dežurne službe beogradske policije. Policajac je priznao krivicu i zaključio sporazum za uslovnu kaznu, saopštilo je Tužilaštvo.
“Da je on jedini do kog je tužilaštvo došlao, stvarno je otužno”, kaže Vladica Ilić, pojašnjavajući da bi se lažna tvrdnja policajca da je imao nalog iz vrha MUP-a (od ministra, direktora policije ili načelnika) smatrala težim disciplinskim prekršajem, za koji se dobija ne samo sudska kazna, već i otkaz.
“On je dobio kaznu ispod minimuma, što mu je omogućilo da ne dobije otkaz, ostane na poslu u policiji i praktično ne snosi nikakvu odgovornost i trenutni bilans celog tog rušenja jeste 3000 dinara, koliko je dežurni policajac te noći morao da plati za sudske troškove”, podseća nas Šaša Đorđević.
Ovakva “kaznena politika” Vladicu Ilića uverava u scenario po kom je policajac Goran Stamenković “samo jedan, neki tamo šesnaesti čovek u hijerarhiji, za kog samo postoji snimak koji potvrđuje: da to jesi rekao.” I, i dalje sumnja: “E sad možda neki drugi snimci postoje, ali tužilac ih nije pribavio… Nakon četiri godine mi ćemo svakim danom imati sve manje šanse da saznamo i ko je rušio, i ko je dao nalog, i koja je uloga Gorana Stamenkovića i svih ostalih u celom tom događaju.”
Nešto optimističniji je, ipak, Rodoljub Šabić.
“Ceo taj slučaj sa Savamalom je jedna, doslovno, tragična priča, sa aspekta normalnog funkcionisanja pravnog poretka. Znate, ideja da vam gradom samo prošeta tridesetak ljudi s fantomkama i bejzbol palicama, da vas zatvara, da vam pregleda mobilne telefone i zadržava vas, doveze bagere, da sruši nečiju imovinu, sama po sebi je zastrašujuća. Još da izostane bilo kakva akcija države – to je neshvatljivo. I ta priča, koliko god neki mislili da će završiti ‘ispod tepiha’, ne staje ‘pod tepih’.”
Prebacivanje krivice samo na policijskog službenika, koji svakako nije sam mogao da donese odluku o nepostupanju, cinično je bagatelisanje prava i pravde, način da se istraga zataška, formalno pokrije pravni proces, a tužilaštvo (potom i sudstvo) oslobodi tereta bavljenja političkom odgovornošću. Ako na ovome ostane, i definitivno će „slučaj Savamala“ biti primer pravnog nasillja, suspendovanja države i zakona, te pokušaja vlasti od građana naprave „kompletne idiote“.