Znanje je moć. Saznanje je preduslov.

OTVARANJE DOSIJEA (2)

Koza i kupus

Vlada DOS-a je 2001. godine donela Uredbu kojom omogućava građanima uvid u sopstvene dosijee. Zahtev za uvidom u tajne dosije podnelo je 8.000 ljudi: od svih tih zahteva, u dokumentacijama je navodno pronađeno 420 dosijea, a samo 380 građana je pročitalo službene beleške o sebi.
Biljana NikolićDecembar 19, 2018
otvaranje-dosijea6.jpg
Gotovo dve decenije su prošle od pada Miloševićevog režima koji se neretko naziva i momentom “demokratskih promena u Srbiji”, a otvaranja tajnih dosijea kao jednog od još tada obećanih koraka transformacije društva ka demokratiji – nema.

Gotovo dve decenije su prošle od pada Miloševićevog režima koji se neretko naziva i momentom “demokratskih promena u Srbiji”, a otvaranja tajnih dosijea kao jednog od još tada obećanih koraka transformacije društva ka demokratiji – nema.

“Koliko se to radi duže vremena, od proteka jednoga autoritarnog režima, značaj toga je sve manji”, objašnjava Aleksandar Resanović iz kancelarije Poverinaka za informacije od javnog značaja..

Profesofor pravnog fakulteta “Union” Bogoljub Milisavljević smatra da je trebalo da se dosijei, kao u slučaju Nemačke, uzmu na dan kada se režim promenio, jer bi tada bili u integralnom obliku.

Upravo to je učinjeno u istočnoj nemačkoj sa dokumentima tajne službe Štazi, gde je odmah po padu Berlinskog zida i tadašnjeg režima, onemogućen svaki pokušaj uništavanja građe. Do danas je uvid u te dosijee ostvarilo više od 7 miliona ljudi, a više hiljada zahteva i dalje stiže svakog meseca. Zgrada Štazija pretvorena je u svojevrstan muzej u kome je ulaz omogućen svakome ko poželi.

Vođe “petooktobarske revolucije” u Srbiji tu vrstu upada izveli su najpre u nekim bankama, ali ne i u tajnim službama. Do vanrednih republičkih izbora zemljom je upravljala tzv. “prelazna vlada”, a vrh DB na čelu sa Radetom Markovićem je ostao nepromenjen. To je bio zahtev Miloševićevog protivkandidata i novoizabranog predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice, a pravdan je očuvanjem stabilnosti zemlje.

Upravo činjenica da su oni koji su činili Miloševićeve tajne službe dobili značajno vreme i posle njegovog pada, predstavlja jedan od razloga što se u verodostojnost dokumenata u fasciklama tajnih dosijea, već tada sumnjalo. Pojačavanje sumnji išlo je sa sve učestalijim pričama da su čelnici tajnih službi u prvim danima posle 5. oktobra izdali naređenje da se mnogi dokumenti Državne bezbednosti unište ili izmene. U to veme ove priče nisu imale javne potvrde.

Vlada DOS-a je, ipak, u nameri da ispuni jedno od deset ključnih preizbornih obećanja, donela Uredbu kojom omogućava građanima uvid u sopstvene dosijee.

Među onima koji su tu priliku iskoristili bio je i jedan od ključnih ljudi građanskog pokreta “Otpor” Nenad Konstatinović. Žao mu je što podatke u koje je imao uvid nije mogao da iskopira, ali je srećan što se podsetio dana kada je “Otpor” formiran. Kako je zabeležila Služba, datum je – 27. oktobar 1998. godine, a mesto – tada popularni kafe “Grinet”.

“Čini mi se da je to podatak koji nismo ni znali. Ima tačno ko je sedeo za stolom tako da znamo i ko su osnivači. A inače, uglavnom su svi aktivisti Otpora zavedeni kao srpski ekstremisti, što im je i bio zvanični osnov za vođenje dosijea, koji su kako se navodi, zatvoreni su negde posle 5. oktobra kada su utvrdili da nismo srpski ekstremisti”- kaže Konstantinović.

Zahtev za uvidom u tajne dosije po osnovu Uredbe iz 2001. godine podnelo 8.000 ljudi. Od svih tih zahteva, u dokumentacijama je navodno pronađeno 420 dosijea, a samo 380 građana je pročitalo službene beleške o sebi.

Na iznenađenje mnogih, iako nikad nije bila član bilo koje partije, dosije je imala legendarna glumica Milena Dravić, koja je u svojoj monografiji obznanila da je i podnela zahtev da ga vidi, ali da se u danu kada je trebalo to da učini predomislila. Plašila se, rekla je, da bi među doušnicima moglada nađe ljude koje smatra bliskim i da sa tim ne bi mogla da živi.

Najveći broj građana nije ni podneo zahtev. Neki zbog sumnje da su dostupni dosijei verodostojni, neki zbog inercije i nezainteresovanosti, a neki zato što su smatrali da je tako bolje. Opšte je uverenje da je među onima koji jesu gledali dosijee najveći broj političara. Međutim, i među njima je bilo onih koji to nisu želeli da učine.

Iako je tada bio ministar, profesor Žarko Korać  jedan je od onih koji nisu hteli da se “truju” čitajući nešto što je u fasciklama preostalo u svrhu manipulacije.

Svima je bilo jasno da se ova problematika ne može rešiti Uredbom, da se u praksi ni takva Uredba ne poštuje, a onda je 2003. godine, kao neustavna i ukinuta odlukom Ustavnog suda.

Advokat Nikola Barović je još u vreme važenja Uredbe konstatovao da proklamovana želja Vlade da građani imaju pravo da saznaju šta je “to” čega su bili objekati, u praksi zapravo pokazuje da su građani i dalje objekt tih istih sila.

“Jednom mom prijatelju su rekli da može da dođe da pogleda svoj dosije za 45 dana od momenta podnošenja zahteva da pogleda svoj dosije, što je bio neuobičajeno dug rok, obično se kaže za nedelju dana. S obzirom na njegovu ličnost on je i očekivao da oni imaju dosta toga da prekontrolišu, šta će mu dozvoliti da vidi, a onda kad su mu dosije doneli on je bio u jednoj maloj fascikli sa dvadesetak strana. Ako je njima trebalo 45 dana da pregledaju taj dosije, onda možete misliti šta su oni procenili, šta je koza procenila da sada ovaj koji je deklarativno po odluci Vlade postao subjekt, šta taj objekt ne sme i dalje da gleda. Zapravo, on je i dalje u istoj situaciji u kojoj je bio i kad je dosije vođen o njemu, kada su ti podaci skupljani” – reako je tada za “Peščanik.

“Mnogi koji su videli svoj dosije otvoreno su govorili da bi trebalo da bude više materijala i da je verovatno neko te dosijee dorađivao, vadio njihove delove ili čak uništavao. Kasnije su ljudi iz policije potvrdili da su uništavani mnogi dosijei, i o tome su svedočili pred Okružnim sudom” – kaže Nemanja Nenadić , programski direktor „Transparensi Srbija“.

“Smatram da je 5. oktobra trebalo, zaista pre svega, ući u centralu Službe državne bezbednosti i sve te dosijee o ljudima koji su prisluškivani obelodaniti. I doneti zakon da se spreče zloupotrebe tim dokumentima, odnosno da se onemoguće nereformisane službe bezbednosti da njima manipulišu i ucenjuju ljude” – smatra Aleksandar Čotrić, funkcioner SPO-a i jedan od glavnih zagovarača otvaranja tajnih dokumenata službi bezbednosti, kao i njihove suštinske reforme.

Umesto toga, ispostavlja se da u Srbiji i gotovo dvadeset godina od svrgavanja Miloševićevog režima, nisu lažni samo dosijei koji su retki građani imali prilike da vide, nego da su lažna i brojna politička obećanja da će Zakon o tajnim dosijeima biti donet.

 

STUDIJE SLUČAJEVA – šta (ni)smo videli u dosijeu 

Dušan Makavejev

Proslavljeni reditelj Dušan Makavejev i osnivač filmskog “crnog talasa” Službama je postao zanimljiv još u mladosti. Zabranjen mu je već prvi film “Parada”, a čitajući dosije je shvatio da je “subverzivnu delatnost” tog dela Službama prijavio jedan od njegovih kolega.

“Nakon pojave mog kratkog filma ‘Parada’ koji je dobio nagradu jugoslovenske kritike na beogradskom Festivalu kratkog filma 1962. koji je bio pre toga nekoliko meseci zabranjen i docnije tajno zabranjen za izvoz, neki kolega me je ovako prijavio, ovo je otprilike citat kako sam ga zapamtio: ‘U tom filmu stav autora vidi se iz snimka usamljenog borca okićenog ordenjem koji sam ide pustom ulicom, čime se insistira na izolovanosti starih boraca.’

Radilo se o prilično trapavom stvaranju i održavanju atmosfere straha. Tito je paradirao našim talentima i našom slobodom, a uz nas slao uhode. Posle izvesnog vremena, negde oko 1969-70. u dosijeu se nalazi posebna stranica sa zvaničnom beleškom po kojoj je iz dosijea izvađeno nekoliko stotina strana i uništeno, jer podaci u njima nemaju značaja za službu. Ovi datumi pokrivaju vreme mog putovanja u SAD 1968-69. godine, bio sam na Fordovoj stipendiji, pripremu prvoga Festa 1970, izradu filma ‘VR misterija organizma’, sve do mog nedobrovoljnog odlaska iz zemlje februara 1973. godine. Izostanak podataka o analitičkom radu, kao i o povodima odluka, kao što su provala u naš stan na Novom Beogradu u vreme Festa 1971. godine, kad su mi sve isprevrtali, kao i odvrtanje tri zavrtnja sa prednjeg levog točka mog folksvagena bube 1973. godine, govore o tome da mi je stavljen na uvid najnaivniji, ustvari bezazleni deo materijala koji postoji. Zabavni trenutak poslednji koji ću da citiram pričinilo mi je čitanje teksta o prikazivanju filma ‘Sweet movie’ na festivalu u Kanu 1974. godine koji sam radio za strane producente. Služba je zamolila našeg uglednog kritičara da opiše film koji je video. Film, dakle, opisuje čovek koji je svestan da se traži da mi naškodi. On ne sasvim tačno opisuje film, tako da u njemu žena revolucionarka, sad ga citiram otprilike, očigledno predstavnica nove levice zabija nož u leđa svome ljubavniku revolucionaru, čime Makavejev pokazuje da je protivnik te nasilničke i reakcionarne struje u krilu radničkog pokreta i da je na strani naše humanističke pozicije. U trenutku kada mu je omogućeno da mi anonimno zabije nož u leđa, ovaj pošteni čovek smislio je akrobatsku interpretaciju filma da sačuva obraz pred sobom”.

Milena Dravić

Priliku da pogleda svoj dosije imala je, ali posle premišljanja, nije iskoristila čuvena glumica Milena Dravić. Mnoge je iznenadilo da je Milena uopšte i imala dosije, budući da nikada nije pripadala nijednoj političkoj partiji. Može samo da se nagađa da li je dovoljan razlog za “obradu” bilo to što je bila poznata i priznata i van zemlje, što je putovala u inostranstvo i kad mnogi nisu, što je imala brojne kontakte i susrete, ili (i) to što je uvek govorila ono što misli. Tako je i učestvovala u čuvenim protestnim šetnjama 1996/97. godine povodm izborne krađe rezultata, kao i u protestima petog oktobra 2000. g. Njih je tada, kako je govorila, doživela kao najlepši poklon za njen rođendan.

Postpetooktobarske promene donele su mogućnost da građani izvrše uvid u dosijee, pa je tu priliku u jednom trenutku poželela da iskoristi i Milena Dravić.

“Imala sam prilike, kada je to postalo moguće, da pročitam svoj dosije. Krenula sam u policiju. Koračam pločnikom, koračam… I u jednom trenutku se zaustavim. Okrenem se i vratim se kući. Pozovem ih telefonom, zahvalim se i kažem da ne želim da gledam svoj dosije. Plašila sam se da ću pronaći mnoga imena koja znam i da sa time neću moći da živim” – svodočila je glumica u monografiji “Milena Dravić”, autorke Tatjane Nježić.

Veran Matić

Veran Matić, dugogodišnji prvi čovek RTV B92 nadao se da će, nakon uvida u sopstveni dosije, moći da kompletirati svoje materijale o jednom vremenu i na osnovu svega napisati knjigu. Od toga nije bilo ništa. Ako knjigu bude pisao, ona se sigurno neće bazirati na onome što je video u dosijeu, jer tamo od dobrog materijala nije bilo ništa. Njegov dosije je bez dileme, prerađen.

“Zatekao sam nekih sedamdesetak strana. Mogu da kažem da nisu naročito zanimljive. Nema doušnika, nema ničega što nije klasična forma policijskog izveštaja. Ostalo je samo ono što bi BIA i MUP trebalo da prikaže kao institucije koje su radile regularno i zakonito. Sam sadržaj, međutim, okvirno ukazuje da je bilo i zanimljivijih stvari u njemu i da je duboko vršeno “nadgledanje”.

Moj dosije je otvoren ‘86., a navodno zatvoren ‘93. godine. Tekst kojim se zatvara dosije je potresan, otprilike se tvrdi da zbog vidne depolitizacije moje ličnosti i Radija B92 više nema potrebe za tim nadzorom. Znači, sve ono u stvari što je zanimljivo, što se događalo kasnije, naročito ono što se događalo u poslednje tri godine jednostavno ne postoji. Dakle, od trenutka kada sam ja priveden 24. prvog dana bombardovanja i kada sam pušten posle toga, bukvalno tih prvih deset dana do 2. aprila, dok nije potpuno okupirana naša redakcija, dakle, dok nismo izbačeni na ulicu, u mojoj kancelariji su sedela dva predstavnika Državne bezbednosti. Naša redakcija je zauzimana 1999. i 2000. godine, znači, tada su nam uzimali sve što su zaticali, nas izbace napolje i onda sve što su zaticali to je ostajalo u njihovim rukama. I mogli su imati zaista izuzetno veliku količinu dokumenata, neki od tih dokumenata su pokazivani na konferencijama za štampu Aleksandra Vučića. U ovom fajlu koji se završava 1993. godine, tako nešto ne postoji.

Čak i onaj koji ništa ne zna o meni, ali zna bar nešto o stvarima koje su se dešavale Radiju B92 i Srbiji, mora da zaključi da je moj dosije prepravljen. I ja znam da je otvaranaje dosijea smešna priča, ukoliko nema reforme policije i službi”.

Momčilo Đurđić

Po osnovu kategorije “srpski ekstremizam i terorizam” Služba državne bezbednosti obrađivala je i Momčila Đurđića, jednog od osnivača Demokratske stranke u Pirotu, koji je bio jedan od vođa protesta vođa protesta 1996-97. godine u tom gradu i tadašnji glavni urednik Radio Pirota.

“Moja kategorija je bila: operativna obrada po srpskom ekstremizmu i terorizmu. Znači, oni su tu floskulu iz Titovog vremena gde je srpski, taj nacionalni predznak bio nešto sramno i nešto pežorativno zadržali u vreme divljanja svega toga. Razumete, oni su proizveli to nacionalističko ludilo, ali su zadržali tu pežorativnu kategoriju, što je zaista tragikomično” – govorio je za “Peščanik” 2002. Godine Momčilo Đurđić.

“Čitao sam ga pet i po sati, ja inače dosta brzo čitam, to je kao roman, pritom fale mu delovi, verovatno je to mnogo obimnije štivo. Tu možemo da vidimo gde su trošene naše pare, oni su uzimali od nas pare da bi te pare trošili na to da nas prate. Oni koji su pod tretmanom operativne obrade, oni su praktično bili praćeni na teritoriji cele zemlje i njihov telefon je bio prisluškivan. Četiri dokumenta sam zapamtio. Jedan dokument po kojem mi je određena prethodna obrada, njega je potpisao Jovica Stanišić. Onda sam se kvalifikovao za godinu dana za operativnu obradu, taj najviši nivo tretiranja, to je potpisao Rade Marković. Zatim ima jedna odluka Vrhovnog suda Srbije o prisluškivanju telefona i konačno, četvrti dokument koji sam zapamtio, to je rešenje po kome su me proglasili patriotom, to je rešenje od 26. oktobra 2000. godine, naravno, koji je potpisao Rade Marković. Pored ta četiri dokumenta pamtim i tri šifrovana pseudonima, to su pseudonimi doušnika, to su interesantna imena, Gorki, Viktor i Doktor.

Dolazite u centar Državne bezbednosti, sačekuje vas ljubazni, uglađeni DB-ovac i onda vam čita pravila ponašanja. U tim pravilima ponašanja stoji da sve ono što je u dosijeu prekriveno belim kartončićima i prelepljeno preko tih kartončića selotejpom ne smete da dirate, ne smete da uklanjate kartončiće i pod dva, vrlo interesantno, ne smete da se vraćate na ono što ste pročitali. Znači, ako ste na 44. strani ne smete da se vratite na 28. Međutim, naravno, rekao sam na početku, ja sam bio veoma radoznao i sad sam tražio tehnike kako da dođem do onoga što je pokriveno tim kartončićima, a to su uglavnom imena, imena ljudi koji su slali izveštaje.

Ja sam pribegao jednom lukavstvu, pošto je bio dan, prozor je bio s desne strane i neka dnevna svetlost je padala, a samo s jedne strane je pisalo, s druge strane lista je bila prazna strana, tako da sam ja prema svetlosti mogao da vidim, da pročitam imena, sve ono što je bilo ispod kartončića. Onda sam i došao do nekih podataka koji su ključni za mene. U jednom momentu čovek iz Državne bezbednosti koji je sedeo pored mene rekao je – pa, vi čitate to što je ispod kartona, ja sam rekao – da, čitam. Pa, šta smo se mi dogovorili, pa ja sam rekao – dogovorili smo se da ne diram karton, ja ga ne diram. To ne piše u pravilima da je zabranjeno da koristim dnevnu svetlost, i onda je on rekao jednu rečenicu koja je bila pomalo fatalna za njega, rekao je – a, lukavi ste vi iz opozicije. Ja sam mu rekao – gospodine, ja nisam u opoziciji, vi ste u opoziciji, i tu se svaki naš razgovor prekinuo, posle toga me ništa nije pitao”.

Iako sopstveni dosije smatra “pomijom od izveštaja” Đurđić konstatuje da onima koji su to radili ne može da oprosti.

“Znate, tu postoje ljudi doušnici koji rade svoj posao, kojima bi donekle mogao i da oprostim, tu su operativci koji prikupljaju informacije, oni zaista rade svoj posao i prihvatam to kao takvo, i konačno, vodeći ljudi Državne bezbednosti koji su tom resoru, centru Državne bezbednosti u Nišu slali izveštaje, tu već je radila, što bi rekao Bora Đorđević, pokvarena mašta i prljave strasti. To je bilo nešto što se teško može oprostiti i što im ja lično neću oprostiti. Oni prikupe sve informacije i onda puste mašti na volju, onda žele da se dopadnu Beogradu i Nišu u smislu kako zaista na svom terenu imaju velikog državnog neprijatelja, nisam samo u pitanju ja, nego je u pitanju i moja porodica, i tu su bile zaista najprljavije izmišljotine koje jedan DB-ovski um može da smisli. Još ako je pročitao nekoliko loših knjiga, pa se tu napravi jedan galimatijas svega toga, onda je to pomija od izveštaja”.

Žarko Korać

Sociolog i profesor Žarko Korać je jedan od političara koji je posle promena 5. oktobra došao na vlast. Pošto je Vlada Srbije sredinom 2001. godine donela Uredbu o uvidu u dosijee DB-a, on je mogao da iskoriti priliku i obimnu građu o sebi pročita u zasebnoj prosotriji današnje BIA.

“Ja nisam želeo da vidim svoj dosije, jer iskreno da vam kažem svoj život poznajem, a da gledam prljavšitnu o sebi u smislu ko je nešto rekao, ko je bio na nekom sastanku nisam to hteo. Znam da mi je prisluškivsan telefon, znam da mi je otvarana pošta i mislim da je bilo i gorih stvari, čak je neko vreme bilo i nekog nadzora. Ima mnogo dokaza za to, neki su tragikomični. Posle promena su mi neki konobari prilazili u restoranu gde ja obično ručam, pa mi je rekao kako kad ja dođem da ručam sa Rasimom Ljajićem da DB, traži da se slanik na kome je mikrofon stavi na naš sto”, kaže Korać.

Svestan brojnih manipulacija i pritisaka koji se vrše i uz pomoć podataka iz tajnih dosijea, Žarko Korać tvrdi da je za vreme prelazne vlade posle 5. okotbra jedan broj tajnih papira DB-a uništen, dok su neki dosijei prekopirani i završili u nečijim privatnim rukama. Njega lično, kako ističe, to ne uznemirava jer zna šta jeste istina.

“Eto ja imam čast, ako je to čast, da je oko 20 dosijea kopirano na diskove i izneto iz Službe Državne bezbednosti među kojima je i moj. To znači da moj dosije nije samo u službi DB-a, nego ga je neko iz DB-a uzeo i stavio na disk, kao i dosije pokojnog Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, koliko se se sećam tu je i dosije gospodina Čanka iz sindikata Nezavisnost, i još neko. Zbog toga je osuđen Branko Crni, visoki funkcioner Službe DB-a, jer protivno i tadašnjim propisima dosijea se ne smeju iznositi napolje. Znači, oni su prosto iskopirali dosijea nas 20 i negde odneli. Šta je u njima – ništa, ali neko je smatrao da to treba da negde odnese”, kaže Korać.