Salaš u Ramskom ritu

U sredu 5. maja 1949. godine novinarka Politike Jovanka Ženi Lebl priča u redakciji, uz smeh, vic koji je čula od svog dobrog kolege i prijatelja Voja Đukića. Upravo je stigla TANJUG-ova vest, kaže se u njemu, u tom vicu, da je Jugoslavija osvojila prvu nagradu na svetskoj izložbi cveća, jer je odgajila belu ljubičicu od sto kila. Jovanka je sa svoje 22 godine, veoma uspešan novinar. Pred rat, s 14, bila je najmlađi beogradski skojevac, a kao Jevrejka i antifašista prošla je ratnu golgotu.

Otac joj je početkom rata interniran u Nemačku, majka i baba su likvidirane u dušegupki, monstruoznom kamionu u kome su nacisti plinom gušili beogradske Jevreje, starijem bratu Saši je nabavila dokumenta da se skloni na italijansko okupaciono područje, a ona sama, pod srpskim imenom i prezimenom – Jovanka Lazić – sklonila se u Niš. Odatle je ’43. internirana u Maribor, pa u Berlin. Osuđena je na smrt, ali su na Hitlerov rođendan 20. aprila ’45. Rusi kaćušama zasuli Berlin, pa je komandir streljačkog voda odustao i pustio ih.

Po povratku u Beograd, imenu dodaje i talično Jovanka (tek sad je Jovanka Ženi Lebl), upisuje Novinarsko-diplomatsku visoku školu i piše za Politiku. Najpre je honorarni saradnik, pa stalno zaposlena, potom urednik rubrike. Upravo joj se tih dana smeši mesto Politikinog dopisnika iz Pariza koje, kao i njen dobar kolega i prijatelj, Vojo Đukić, strasno priželjkuje. Govori nemački, francuski, ruski i engleski, njeni tekstovi su čitani, zanimljivi, duhovita je. Kao i taj vic. Odnosi se, naravno, na Josipa Broza i napev: „Druže Tito ljubičice bela“.

Dan kasnije su je, zbog neprijateljske propagande protiv Jugoslavije i druga Tita, dvojica udbaša uhapsila i sprovela u Glavnjaču (nalazila se na mestu današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta). Ispitivana je, maltretirana i tučena nekoliko nedelja, potom osuđena zbog neprijateljske propagande i prikrivanja narodnog neprijatelja (onog koji je vic ispričao njoj). Od koga je čula vic, reći će na nagovor Danila Kiša, tek 39 godina kasnije. Vojo Đukić je, tako, poslat u Pariz, a Jovanka Ženi Lebl u Ramski rit.

ŽEĐ ZA DRUŠTVENO KORISNIM RADOM: Logorašice u Udbinom ženskom logoru Ramski rit su, ako to već nije urađeno u toku istrage, šišane na nulu, do glave, i u gaćama i radnim kombinezonima slane na nešto što se zvalo radilište. Zvanično, bavile su se društveno korisnim radovima na drenaži močvarnog područja. Uslovi na Golom Otoku (koji će biti otvoren mesec i po kasnije) i Svetom Grguru, bili su užasni već zato što nije bilo vode (dovožena je cisternama), uslovi u Ramskom ritu bili su užasni, jer osim vode ničeg drugog nije ni bilo. U vodi do kolena ili pojasa, trebalo je da kopaju odvodne kanale, što je, u stvari, bilo nemoguće. Tri do pet stotina na nulu ošišanih žena gacalo je po mulju, pesku i vodi, svakog dana od jutra do večeri, uz nadzor kog se nije ticalo šta rade, nego koliko je naporno to što rade. To leto ’49. je bilo žarko, padale su u nesvest od vrućine, pijavica kojih su prepune močvarne vode uz Dunav, napora i gladi. I često kažnjavane zbog toga.

Ni noći nisu bile mnogo bolje. Ramski rit pripada opštini Veliko gradište, geografski je poluostrvo koje se od Kostolca do Ostrova (selo i ada uz samu obalu) useklo u Dunav. S druge strane reke, u Banatu, je Stara Palanka, a nekoliko kilometara nizvodno Dunav je granica između Srbije i Rumunije. U Ramskom ritu je tih nekoliko stotina logorašica spavalo u tri drvene barake, preko čijih prozora su bile nakucane daske. Zapara je bila nesnosna, Ženi Lebl su, tog vrelog leta, barake neodoljivo podsećale na dušegupke.

Logorašice su na radilište nosile lopate, krampove i ašove, ali ne i hranu i vodu za piće. Nije im bilo dozvoljeno. Žeđ su gasile vodom iz kanala, pokušavajući da nađu što čistiju. Jer, u toj su vodi radile i druge stvari. Cvijeta Turković, pravnica, partizanka od ’41. godine, kaže da je prvog dana od Udbine stražarke tražila da joj dozvoli da zbog nužde ode u susedni kukuruz, ova joj nije dozvolila, „pa sam to što sam morala uradila tu gde jesam… a rekla sam joj da je bitanga i ova se onda žalila Mariji“.

Mariji Zelić. Islednici koju nijedna logorašica koja je odlučila da progovori – od Ramskog rita, preko Zabele i Svetog Grgura do Golog otoka, gde je sve ova bila islednica i upravnica – ne pominje po dobru. Marija Zelić je Cvijetu Turković, za to vređanja stražarke, kaznila zatvaranjem u poljski klozet na 36 sati. Dan i dve noći. Cvijeta je, kaže, tog drugog jutra, izašla ošamućena od fekalnih isparavanja, dezorijentisana, izgladnela. I pravo oterana na radilište.

U drugom tomu Golog otoka Dragoslav Mihajlović citira iskaze bojkotovanih logoraša koji su, uobičajeno, slabili za više od trećine: čovek koji bi došao sa 90 kilograma, obično bi pao na pedesetak. Logorašice Ramskog rita veruju da je kod njih bilo još gore. Listom tvrde da su sve nove i bojkotovane dobijale po parče tvrdog hleba, jedva malo veće od šibice, i čorbu sa nekoliko zrna pasulja. Postoje zvučni i video zapisi u kojima Branka Perazić Pajović, Eva Nahir Panić i Bojana Popović tvrde da, kao bojkotovane, nikad više od pet zrna pasulja nisu dobile.

Hrana se, kao i batine, delila po zasluzi. Bila je i kazna i nagrada.

„Glad je neverovatna stvar, čudo“, tvrdila je 1990. godine Cvijeta Turković. „Novka Tmušić, žena Vuka Tmušića, ministra, i ja, nosile smo pomije uprave… ja u tome nisam bila vešta, nisam umela da izvučem komad mesa i hleba, a da straža ne primeti, ali su Novka i Caka Popović to naučile, još ranije, u logoru u Nemačkoj. Neko je zbog toga Novku ofirao, i za to su batinašice uzele i stavile joj kiblu nad glavom i tukle je, a ona je morala da viče: ’Jedem govna, jedem iz govana’.“

Kompozitor i, kasnije, popularni kulinar Vojislav Voki Kostić zapisao je da je jednom kažnjen s 20 dana hrane bez soli. To je, povremeno, bila i kazna za „najgore“ u Ramskom ritu.

U istrazi, osumnjičene su batinali islednici i milicioneri Udbe, u logoru je napravljen sistem u kome su to najčašće radile bolje pozicionirane logorašice.

Po tom sistemu bile su podeljene na bandu i članice kolektiva. U okviru obe grupe postojalo je nekoliko statusa. Najniže na lestvici označene su kao banda u strogom (ili teškom) bojkotu. To je značilo da su na radilištu dobijale najteže poslove, da su tokom večeri, na „političkim časovima“ morale da stoje (uza zid), da su zadužene za pražnjenje i pranje kibli, da su dobijale manje hrane, da je drugima (osim psovki i pogrda) bio zabranjen svaki razgovor s njima, i, najgore, da je svaka logorašica boljeg statusa „imala pravo da ih ganja“ (što je podrazumevalo i batinjanje). Ponekad su na grudima nosile table s natpisima ‘Ja sam Staljinova kurva’ ili ‘Ja sam izdajnica’. U nešto boljem položaju bile su logorašice na pasivnom bojkotu, u kome su bile one koje su se redovno javljale isledniku da bi „priznale celu korpu svojih nedela“ i time „raščistile istragu“. Postojao je i odloženi bojkot, predvorje iščekivanja da budu primljene u kolektiv, samo je potrebno da se još malo dokažu. Među članicama kolektiva, od onih koje su se posebno dokazale u radu na prevaspitavanju, biran je aktiv, a njene članice više nisu odgovarale sobnom starešini, nego upravi logora. Najviši status imali su slobodnjaci, koji su opsluživali islednicu, stražare i ostale u zgradi uprave koja je bila smeštena van baraka ograđenih žicom. Bilo ih je pedesetak. Osim o nekim konkretnim kaznama za logorašice u pasivnom bojkotu, o statusu i kaznama odlučivala je islednica. Marija Zelić. Zahtevala je da priznaju svoje zablude i svoju izdaju.

Neke nisu imale šta.

MAJKA STALJINOVIH KURVI: Petnaestogodišnja Petrana Pejović je, dok je u Crnoj Gori čuvala ovce, pevala pesmicu „Volga, Volga“ iz istoimenog filma (popularnog neposredno posle rata). Za Informbiro je prvi put čula na saslušanju. Dragica Vitorović Srzentić je bila zamenica generalnog sekretara u Ministarstvu spoljnih poslova, a 1948. godine je Titov odgovor na Rezoluciju Informbiroa odnela Staljinu u Moskvu. Na jednom partijskom sastanku je, međutim, rekla da je sramota što je humoristički list „Ošišani jež“ objavio karikaturu na kojoj je ruski vojnik od šake do lakata nanizao satove. Smatrala je da su neki Rusi ovde ostavili kosti i da bi zbog tog ruskog vojnika trebalo poštedeti poniženja. Dobila je 4 godine logorovanja u Ramskom ritu, Zabeli, Svetom Grguru i Golom otoku.

Eva Nahir Panić je dopala logora, jer je odbila da se odrekne muža koji je optužen da podržava Staljina. Rade Panić, njen muž, obesio se u zatvoru tokom isleđivanja zavojem kojim mu je žena uvila povređenu ruku. Naknadno je utvrđeno da je nevin, a Eva je u logorima provela dve i po godine. Na Šestom kongresu SKJ, 1952. godine, Aleksandar Ranković je priznao da za 47 odsto optuženih nije nađena krivica.

U Ramskom ritu se, iznenada, sve promenilo septembra 1949. godine. Na mesto upravnika je, na predlog Aleksandra Rankovića, postavljen pukovnik Veselin Popović, dotadašnji Udbin islednik u Glavnjači. Po njegovom svedočenju prvog dana je bio paralizovan od šoka, jer je tako zamišljao logor i omršavele logorašice nacističkih konclogora („bile su goli kosturi“). Drugog dana je nabavio tele i veću količinu pasulja, naredio da se otkuju daske s prozora baraka, a kasnije nabavio slamarice i ćebad.

„Ne sto odsto, nego se promenilo hiljadu odsto. Jednom, kad je pala kiša,Veselin Popović nije čak dao ni da idemo na radilište (inače se radilo sedam dana u nedelji)“, svedočila je Cvijeta Turković. Momira Otašević je tvrdila da je stalno negde oko njih zaboravljao cigarete, koje je nosio iako je bio nepušač. Popovića su zatočenice u svedočenjima, čak i četrdeset godina kasnije, zvale logoraškom majkom.

O njihovom puštanju kućama i statusu i dalje je odlučivala Marija Zelić, ali je upravnik zabranio prebijanje logorašica. Tihi rat između islednice i upravnika trajaće, međutim, sve dok budu zajedno u logoru. Posle prvih mrazeva Popović je nagovorio generala Vojislava Biljarevića, načelnika Drugog odeljenja savezne Udbe, zaduženog za sve logore u Jugoslaviji, da zatvorenice tokom zime prebaci u Zabelu, jer je procenjivao da logorašice u takvim uslovima neće preživeti do proleća.

Zabela je, tvrde logorašice, za Ramski rit bio sanatorijum. Kreveti umesto „prični“, čiste sobe, bolja hrana „i što je najvažnije, mogle smo da pijemo čistu vodu do mile volje“ (Bojana Popović). Marija Zelić se u više navrata, usmeno i pismeno, nadređenima žalila na odnos Veselina Popovića prema najspornijim logorašicama, ovaj joj je vraćao ofirajući akcije koje je islednica pripremala bojkotovanoj bandi. Na katolički Božić 25. decembra trebalo je da grupa batinašica u trpezariji izazove incident i isprebija grupu „Staljinovih kurvi“ (od dvadesetak zatvorenica). Popović im je, međutim, na vreme dojavio, na napad stolicama odgovorile su kamenicama, izbila je velika tuča, bilo je povređenih. To mu je poslužilo da uvede ozbiljno kažnjavanje za sve koje započnu fizičko razračunavanje. Tenzije su se, posle toga, na nekoliko meseci, smirile.

Pukovnik Veselin Popović je, ispostaviće se, bio informbiroovac. Godinu dana ranije prisustvovao je (tajnom) sastanku grupe oficira Generalštaba JA i Udbe na kome se tako izjasnio, ali potom nije imao kontakte s njima. Krajem februara 1950. godine načuo je da je ta grupa provaljena. Tih dana Marija Zelić je na sastanku kod Biljarevića rekla da „najgore Staljinove kurve, najokorelija banda“, upravnika zovu logoraškom majkom i da ovaj ništa ne čini da bi revidirale stavove o IBu. Oćutao je i bio je uveren da je samo pitanje dana kad će, umesto upravnika, postati logoraš.

POPOVIĆ, POPOVIĆ I POPOVIĆ-ZELIĆ: U četvrtak 2. marta 1950. godine, upravnik Ramskog rita pukovnik Veselin Popović pozajmio je deregliju, spustio se nekoliko kilometara niz Dunav (kojim su te jake zime još uvek plutale sante leda) i prebegao u Rumuniju. Za njim je najpre organizovana potraga, pa potera. Potvrda da je prebegao stigla je 4. marta, s njom i neki pukovnik Udbe Popović (za koga logorašice pogrešno veruju da je bio Rankovićev zamenik) i neki major Ćuk, koji su zajedno s Marijom Zelić pojedinačno ispitivali „omiljenu Veselinovu bandu“.

Njih dvojica su gadno isprebijali Leposavu Kujović i Cvijetu Turković i zatvorili u kočinu koja je prethodno polivena vodom. Smisao tog kažnjavanja bio je da ne mogu da se usprave, ali ni da sede ili leže, jer se u hladnoj noći voda smrzla. Tri dana kasnije, u noći između 7. i 8. marta, veća grupa „članica kolektiva i članica aktiva“ nekoliko sati se iživljavala nad strogo bojkotovanom bandom „Staljinovih i Veselinovih kurvi“. Šezdesetogodišnja Slavka Tasić nije preživala batine, umrla je dan kasnije u požarevačkoj bolnici, a po bolničkom zapisniku teže su ozleđene Julka Đorđević, Sofija i Dušanka Novakov, Caca Sokolović, Olga Đorđević, Maca Perić, Kina Vučković, Cvijeta Turković, Lepa Kujović, Krista Šuler i Milica Ostroški. Preživele logorašice tvrde da je batinjanje, kao osvetu, organizovala Marija Zelić.

Posledica (pre)bega Veselina Popovića bila je i da logorašice nisu vraćene u Ramski rit. Udba se plašila mogućeg desanta sovjetskih specijalaca, oslobađanja logorašica i, naročito, fotografija njihovih izmršavelih tela koje bi, potom, obišle svet. Poslate su na Sveti Grgur, pa na Goli Otok.

Ravno četrdeset godina kasnije, marta 1989. godine, po scenariju Danila Kiša i Aleksandra Mandića, u Izrealu je snimljen dokumentarni film koji govori o logaraškim patnjama Jovanke Ženi Lebl i Eve Nahir Panić (Kiš je, nažalost, umro sedam meseci kasnije, neposredno pre emitovanja). Pod imenom Goli život u nekoliko nastavaka emitovale su ga svi republički televizijski centri u bivšoj Jugoslaviji.

Nekoliko dana kasnije, Marija Zelić (prezimenu je u međuvremenu dodala i Popović) pristala je da razgovara sa Svetlanom Cecom Lukić, koja je tada bila novinarka Drugog programa Radio Beograda („jer ste bili veoma ljubazni“). Bila je to prilika da se čuje i druga strana. U gotovo dva sata dugom intervjuu govorila je o tome kako je KPJ odlučila da, logorima, pomogne onim koji su pošli putem izdaje i vrate ih na pravi. Nijednog trenutka nije izrazila žaljenje ili, bar, sumnju u to da su torture bile opravdana. Za sebe je rekla da je bila stroga i pravedna.

„Jesu me se plašile. Svakoj sam rekla: dok ne revidirate stav, dok ne otkriješ sve svoje veze sa Informbiroom, ne računaj na slobodu… ostavićete kosti ovde i… Verbalnom izjašnjavanju ne dajem nikakvu važnost.“

Za Evu Nahir Panić je rekla da verovatno jeste tamnovala bez razloga, ali da se greške događaju. Takav je život, takva je politika. Branislava Brana Marković (žena osnivača KPJ Sime Markovića, koji je ubijen u Staljinovim čistkama) otišla je posle Ramskog rita, Svetog Grgura i Golog otoka na muževljev grob i tamo izvršila samoubistvo. Marija Zelić je 22 godine stariju logorašicu opisala kao „jednu strašno bezobraznu osobu“, koja je odbijala da s njom razgovara.

Tvrdila je i da u ženskom logoru nije postojao „topli zec“, postojao je samo špalir. Isto su logorašice poređane u dva reda bile u obavezi da tuku novopridošle i kažnjene (ili bi same morale kroz špalir), isto je bilo ozbiljnih povređivanja („jer ne možete sve kontrolisati“), ali to nije bio topli zec.

Bio je špalir.

Za junakinju Golog života, Jovanku Ženi Lebl, rekla je da njen prestup nije bio veliki, možda je bio i samo taj vic. Ali…

„…ali 48. godine vic‚ odgojili smo ljubičicu belu od sto kila, za mene bi odražavao odnos prema Titu. Nije Tito tada bio ličnost za viceve…“

I još je rekla o Jovanki: „Da sam ja ostala na Golom Otoku, ona ne bi izašla kad je izašla (1952. godine). Ne bi izašla. To je sigurno. Mislim, ja je ne bih još pustila.“

A na pitanje zašto, kaže da njena bivša logorašica nije bila zrela za puštanje, da nije iskreno revidirala.

U podgoričkoj Pobjedi je koji mesec kasnije objavljeno pismo Bojane Popović u kome se seća posete Aleksandra Rankovića i Jova Kapidžića Kapa logorašicama.

„Kako se zoveš? – pita me Kap.

Bojana Popović – velim.

Šta ti dolazi Milentije?

Ništa.

Šta si naučila ovdje?

Ništa – velim – samo sam dosta toga saznala.

A šta to?

Saznala sam koja je najveća životinja.

Koja?

Čovjek.“