Znanje je moć. Saznanje je preduslov.

STRATEGIJA NACIONALNE BEZBEDNOSTI

Tajni život javnog dokumenta

U Ustavu Republike Srbije ne postoji pojam sistem bezbednosti, ne regulišu se nadležnosti Saveta za nacionalnu bezbednost, od strateških dokumenata imenuje samo strategiju odbrane, ne govori ni o tome na koji način se ostvaruju demokratska civilna kontrola i javni nadzor nad onima koje Strategija nacionalne bezbednosti prepoznaje kao upravljački deo
Svetozar PolićMart 1, 2020
ustav.jpg
U Ustavu Republike Srbije ne postoji pojam sistem bezbednosti, ne regulišu se nadležnosti Saveta za nacionalnu bezbednost, od strateških dokumenata imenuje samo strategiju odbrane, ne govori ni o tome na koji način se ostvaruju demokratska civilna kontrola i javni nadzor nad onima koje Strategija nacionalne bezbednosti prepoznaje kao upravljački deo

Šest nedelja posle usvajanja Strategije nacionalne bezbednosti (u upadljivoj političkoj i medijskoj tišini) ministar Aleksandar Vulin najavio je početak rada na izradi Zakona o Vojsci, koji bi, kao treći krovni zakon, trebalo da omogući sprovođenje te strategije.

Alternative text

„Zahvaljujući tome što smo doneli Strategiju nacionalne bezbednosti i Strategiju odbrane, zahvaljujući tome što smo doneli odluku o vojnoj neutralnosti države Srbije, danas imamo istorijsku priliku da konačno možemo da… pravimo Zakon o Vojsci Srbije, koja treba da služi za odbranu naše zemlje i našeg naroda i ni za šta drugo”, rekao je Vulin.

Time je, u stvari, demantovao Vladu u kojoj je ministar vojske.

Jer, samo četiri meseca ranije, pri usvajanju Predloga (te iste) Strategije nacionalne bezbednosti, Vlada Republike Srbije je, saopštenjem, na svom sajtu ovako obrazložila potrebu da se menja:

“Predloženim izmenama pristupilo se prvenstveno iz dva razloga: prvi je preostalo usklađivanje sa odredbama Direktive EU o merama za visok nivo bezbednosti mrežnih i informacionih sistema u Evropskoj uniji (NIS direktiva), radi postizanja potpune usaglašenosti, a drugi je unapređenje postojećih zakonodavnih rešenja, koje je proisteklo iz dosadašnjih iskustava primene zakona.”

Vulin je, u stvari, Direktivu EU o usaglašavanju srpske bezbednosne politike s evropskom, uz dodatak partizanskog vokabulara, zamenio političkom voljom predsednika Srbije.

“Zahvaljujući donošenju političke odluke o vojnoj neutralnosti, koju je doneo naš vrhovni komandant i predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, a podržala Narodna skupština, ovo je prvi put da možemo da donosimo zakon koji će regulisati isključivo Vojsku Srbije i to je istorijska prilika koju će Vojska Srbije iskoristiti.”

Strategiju nacionalne bezbednosti, na predlog Vlade RS, Skupština Srbije je usvojila 27. decembra 2019. godine, bez ijedne primedbe. Poslanici vladajuće većine su je usvojili gotovo bez rasprave, a opozicioni, koji bojkotuju parlament, na konferencijama za novinare u skupštinskom holu uglavnom su se bavili aferama (Krušik, Jovanjica…). Istovremeno, prednovogodišnja atmosfera u društvu i medijima gotovo je zatrpala vest da je usvojen osnovni dokument nacionalne bezbednosti. Osim šture informacije, nije zabeležen nijedan medijski osvrt, reagovanje NVO, ili odgovor onih koji su dve godine ranije burno reagovali na nacrt koji je došao pred javnost. U međuvremenu Vlada Republike Srbije je Nacrt pretvorila u Predlog, a Narodna skupština u najvažniji strateški dokument bez da je i jedno slovo izmenjeno.

A jedna od osnovnih zamerki u proleće 2018. godine bio je upravo način na koji se donosi.

Procedura, naime, predviđa da Ministarstvo odbrane izrađuje nacrte i Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane, predsednik daje saglasnost na njih, a posle javne rasprave Vlada ih razmatra i upućuje Narodnoj skupštini na usvajanje.

Nacionalna bezbednost obuhvata, međutim, različite oblasti društvenog života – od odbrane, preko ekonomije, do obrazovanja i zaštite životne sredine. Ministarstvo odbrane nema kapacitet za sve to, ali u radnu grupu za izradu Strategije nacionalne bezbednosti nisu uključeni i eksperti iz akademske zajednice i civilnog društva za ova pitanja.

Filip Ejdus iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) kaže da se predlagač retko ili uopšte nije pojavljivao na javnim raspravama.

Isto će se, po svoj prilici, ponoviti i sa Zakonom o vojsci. Sekretar Ministarstva odbrane Zoran Lazić, koji predsedava Radnom grupom za izradu Zakona o vojsci, novinarima je rekao da to “telo čine najbolji pravnici u sistemu odbrane i verujem da će uspešno odgovoriti na povereni zadatak”. Ni Vulin, ni on, niti bilo koji drugi zvaničnik, nijednom rečju nisu pomenuli dve stvari: javnu raspravu i civilnu kontrolu. Matrica po kojoj je doneta Strategija nacionalne bezbednosti, a i zakoni koji garantuju njeno sprovođenje i druga akta koja se tiču bezbednosti, jeste izrada u uskom krugu i javna rasprava koja ni predlagače, ni one koji će ih usvojiti (Vladu i Skupštinu Srbije) više ne interesuje.

Filip Ejdus objašnjava da to ne samo što nije novina, nego je dugogodišnja praksa.

“Srbija je jednu Strategiju nacionalne bezbednosti usvojila 2009. godine, da bi 2018. godine imali nacrt Strategije nacionalne bezbednosti, koji je stavljen na javnu raspravu. Obe su nastale u nekim uskim krugovima, bez širokog konsultativnog procesa sa civilnim društvom, ekspertima, univerzitetima i tako dalje. Ako hoćemo, već, evropske trendove i evropske standarde, pogledajte kako je usvojena Globalna strategija Evropske Unije. Mesecima su službenici Evropske Unije, na čelu sa visokom predstavnicom Federikom Mogerini, putovali svuda po Evropi, po raznim institutima, univerzitetima, ministarstvima kako bi pronašli ‘zajednički imenilac’ oko koga 28 država može da se složi. Mi nemamo 28 država članica, ali imamo vrlo različito i civilno društvo i različite glasove u akademskom sektoru i različite regionalne i klasne segmente koji bi trebali da daju, takođe, svoje mišljenje, da bi ta strategija bila Strategija nacionalne bezbednosti, a ne Strategija bezbednosti Srpske napredne stranke.”

Oba puta utisak je, međutim, bio da to niko nije želeo da sluša. Predstavnici vlasti i Ministarstva su se retko, gotovo nikad, pojavljivali na raspravama koje je organizovalo civilno društvo. I to je veliki nedostatak.

Kao primer u BCBP navode javne rasprave koje su u kratkom roku održane u proleće 2018. godine i za koje tvrde da ni eksperti van uže oblasti odbrane i bezbednosti, a ni građani, nisu adekvatno obavešteni. BCBP je organizovao javne rasprave pre okončanja roka, ali Ministarstvo odbrane se nije odazvalo. Paralelno su održane tri rasprave: u Beogradu, Novom sadu i Nišu. BCBP je Ministarstvu odbrane, potom, poslao niz komentara koje su izneli stručnjaci iz razlićitih oblasti – i nije dobilo nikakav odgovor.

NEPRIZNATA NEUTRALNOST

Po Ejdusovom mišljenju, nova strategija ima i dobrih strana.

“Na primer, evropske integracije su, zaista, stavljene tamo gde im je i mesto, dakle, uopšte, i integracija Srbije u zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku. I čitav taj, čini mi se, evropski aspekt i usaglašavanje naše Strategije sa Globalnom strategijom Evropske Unije je dobro pokriven. Takođe, neki drugi, manje važni, elementi su poboljšani.”

Nova Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, kao najvećeg partnera u ovoj oblasti navodi Evropsku uniju i jednim značajnim delom je njoj posvećena. Ali, kao posebno važne, pominje i odnose sa Narodnom Republikom Kinom, Ruskom Federacijom, Pokretom nesvrstanih i Sjedinjenim Američkim Državama. Nešto slično, sadržala je i prethodna.

Suprotno onoj ulizičkoj tvrdnji ministra vojske, vojnu neutralnost Srbija je proglasila 2007. godine, a u najvažniji strateški dokument unela 2009. Umesto da bude nešto što će zadovoljiti sve strane u međunarodnim odnosima (a što je bila namera), izgleda da su se dve, Srbiji najvažnije, narogušile na nju. Možda i zato što razlozi koji se tiču unutrašnje (pre svega stranačke) politike nisu bili manje važni.

Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije IFIMES (sa sedištem u Ljubljani), koji je i savetodavno telo Ujedinjenih nacija (ECOSOC), ovakav pristup je 2016. godine nazvao “šizofrenom spoljnom i bezbednosnom politikom”.

Po IFIMES-u, autorima politike (“I Evropa i Kina i Ruska federacija i USA + nesvrstani”), tandemu Tadić-Jeremić, poslužila je da Srbiju 2007. godine proglase vojno neutralnom. U jednom tekstu iz 2016. tvrde da u međunarodnom miljeu to čak i ne postoji.

“Jednostrana vojna neutralnost Srbije nije priznata od strane susednih država, kao ni od svetskih velesila, niti je međunarodno priznata i evidentirana. Odluka o vojnoj neutralnosti u Srbiji se opravdava očuvanjem teritorijalnog integriteta i specijalnim vezama s Ruskom Federacijom. Međutim, proglašena je sedam godina od dolaska NATO-vih trupa na Kosovo, a Srbija nije uspela da zašti teritorijalni integritet Kosova kao svoje ustavnopravne teritorijalne jedinice.

Srbija je, uz to, jedina država, koja je proglasila vojnu neutralnost zbog navodne solidarnosti s Rusijom.

I dok se širi intenzitet priče o vojnoj neutralnosti, na drugoj strani Srbija proširuje svoje prostore u sedištu NATO-a i radi na jačanju saradnje kroz program Pratnerstva za mir. Na drugoj strani, radi na jačanju Rusko-srpskog Centra za vanredne situacije u Nišu, što faktički predstavlja prisutnost ruskih snaga u Srbiji. Centar ima potencijal da postane ruska vojna baza. Prema ocenama vojnih eksperata takva vojna neutralnost je neodrživ koncept za Srbiju u budućnosti.”

I Jelena Pejić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku smatra da je ovakva politika na duži rok neodrživa.

“Naša vojna neutralnost svodi se zapravo na vojno nesvrstavanje i deluje kao pragmatično rešenje u delikatnoj situaciji zaoštravanja podela između Istoka i Zapada, kad je Srbija na sredini. Da je to održivo rešenje namenjeno na dugi rok nije utisak koji odaje ni dnevnopolitički diskurs, a ni sama Strategija. Stoga Srbija nije spremna da ovo opredeljenje unese u Ustav, kako je to na primer u Austriji, Švajcarskoj, Malti.”

Strategija do Kosova ravnog Usvajanje Nacrta Strategije nacionalne bezbednosti 2018. godine je odloženo uz zvanično obrazloženje da bi trebalo sačekati konačno rešenje za Kosovo. Odnosno “dok se ne reši pitanje svih pitanja u Srbiji”, kako je tada rekla predsednica Vlade Ana Brnabić.

A onda je, bez da je promenjeno bilo šta u odnosima s Kosovom ili njegovom statusu, godinu i po kasnije usvojena.

Filip Ejdus upravo u odnosima prema ovom pitanju vidi paradoks.

“Imate Vladu koja je potpisala Briselski sporazum i koja pregovara o razgraničenju. U nekoliko navrata predstavnici vlasti su, čak, rekli da su spremni da razmotre članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama ukoliko dođe do dogovora o podeli teritorije. A onda u Strategiji nacionalne bezbednosti piše kako je jednostrano proglašena nezavisnost najveća nacionalna, pretnja za nacionalnu bezbednost i kako će Srbija svim sredstvima nastaviti da sprečava članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Ako je to glavni interes i cilj politike nacionalne bezbednosti, onda u vezi sa tim uopšte ne treba da bude pregovora.”

Iz ovog sledi i igra u kojoj Srbija drži ključ međunarodnog priznanja Kosova, a Kosovo pod patronatom međunarodne zajednice faktičku vlast nad teritorijom. Ejdus tu igru objašnjava ovako.

“U Briselskom sporazumu poslednja tačka, od tih 15 kol’ko ih ima, predviđa da Srbija i Kosovo neće sprečavati jedno drugo da pristupe Evropskoj uniji. Evropska unija je isto međunarodna organizacija. Sad, neko može da postavi logično pitanje: Pa ako smo saglasni da Kosovo može da postane članica Evropske unije, zašto je toliki problem da budemo saglasni da Kosovo postane članica Ujedinjenih nacija? Naravno, naši vrlo dobro znaju da Kosovo ne može da postane članica Evropske unije, ako pre toga nije postalo članica Ujedinjenih nacija. Ali, svejedno, to unosi ogromam nivo konfuzije, netransparentnosti i, suštinski, omogućava liderima da izbegnu odgovornost za odluke koje donose.”

U Beogradskom centru za bezbednosnu politiku veruju da je i jedno i drugo posledica činjenice da se dokumenti donose po onoj matrici, odnosno u uskom krugu vlasti. Tako je, prema njihovom mišljenju, došlo do zamene prioriteta u Strategiji nacionalne bezbednosti.

I u Strategiji iz 2009. i u ovoj iz 2019. godine kao najveća bezbednosna pretnja u Republici Srbiji označeno je samoproglašenje nezavisnosti Kosova. U BCBP tvrde da to ne odgovara stanju s kojim se oni suočavaju na terenu.

“Razumem da je to prioritet politike, odnosno vladajuće partije i, očigledno, i partija koje su vladale pre nje”, objašnjava Ejdus. “Al’ trebalo bi pitati građane šta njih ugrožava, šta oni smatraju da je glavna bezbednosna pretnja. U svim istraživanjima koja smo radili, ne samo mi u nevladinom sektoru, nego i ostali akteri koji se time bave, kad pitate građane ‘Šta je za vas glavna pretnja za nacionalnu bezbednost?’, Kosovo nikad nije na prvom mestu. Građani će, uvek, pre reći korupcija, organizovani kriminal, znači, stvari koje su njima značajne u svakodnevnom životu. Stvari za koje oni znaju da direktno mogu da utiču na njihov kvalitet života. Pisci Strategije je trebalo malo da poslušaju i glas naroda. I ako su baš želeli da napišu Strategiju nacionalne bezbednosti, onda je trebalo da konsultuju naciju i da vide šta građani misle, pa da redefinišu te prioritete.”

PREMIJER U PREDSEDNIČKOJ STOLICI

Možda je najkrupnija zamerka na Nacrt Strategije nacionalne bezbednosti bila da nova Strategija nacionalne bezbednosti jača ulogu predsednika, mimo Ustava i zakona Srbije. Za jedan broj analitičara to je, praktično, na mala vrata uvođenje predsedničkog sistema.

U pomenutoj javnoj raspravi koju je organizovao BCBP Jelena Pejić je rekla da parlamentarni sistem koji definiše Ustav Srbije tako nešto ne predviđa.

“Ne bi bilo ništa loše da predsednik rukovodi sistemom i politikama nacionalne bezbednosti i drugim javnim politikama, kad bi Srbija imala prezidencijalni, ili bar jači polupredsednički sistem.”

U Strategiji nacionalne bezbednosti iz 2009. godine nadležnosti predsednika Republike bile su da “ukazuje na određena pitanja i probleme iz domena nacionalne bezbednosti i pokreće njihovo rešavanje”. U ovoj iz 2019, kaže se da on “objedinjava i usmerava funkcionisanje sistema nacionalne bezbednosti”.

„Predsednik je jači”, kaže Jelena Pejić, “a kontrola nad sistemom bezbednosti u celini i nad njegovim pojedinim delovima sasvim je skrajnuta.”

Prema njenim rečima u novoj arhitekturi sistema nacionalne bezbednosti ignoriše se uloga pravosuđa i nezavisnih nadzornih organa, zaštitnika građana, poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, poverenice za ravnopravnost, državnog revizora, Agencije za borbu protiv korupcije. Dakle onih koji u ime građana imaju nadležnost da kontrolišu i najpoverljivije delovanje bezbednosnih institucija kako bi utvrdili zakonitost njihovog rada.

I Centar za evroatlanske studije (CEAS) u izveštaju o Strategiji nacionalne bezbednosti tvrdi isto.

“Na više mesta u nacrtu nagoveštava se jačanje pozicije predsednika u budućem zakonskom okviru.”

Takav trend, prema ovom izveštaju, dovodi u pitanje podelu vlasti i demokratsku kontrolu sistema bezbednosti.

Ono što te izmene personalizuje jeste činjenica da se događaju posle izbora Aleksandra Vučića za predsednika Srbije. On je, recimo, briselske pregovore o Kosovu vodio kao prvi potpredsednik Vlade, predsednik Vlade, ali i posle izbora za predsednika Srbije (maja 2017).

Kako je svojevremeno rekao (sada već bivši) direktor Komiteta pravnika za zaštitu ljudskih prava (Yucom) Milan Antonijević, taj transfer vlasti u Srbiji je očigledan, a neke analitičare podseća na praksu u Rusiji gde su Vladimir Putin i Dimitrij Medvedev u dva navrata razmenili premijersko i predsedničko mesto, s tim što se faktička vlast selila s Putinom. Kao što se u Srbiji seli s Vučićem.

Izmena nadležnosti u sistemu nacionalne bezbednosti se ne može raditi aktom kao što je Strategija nacionalne bezbednosti, kaže Jelena Pejić.

“Strategija nije normativni akt i ne može da stvara nove nadležnosti, prava i obaveze za bilo koga. Međutim, sistem nacionalne bezbednosti, koji bi trebalo da vrši jasno definisane ustavne nadležnosti Republike Srbije, uopšte nema normativni okvir.”

I SVE PO ZAKONU

Nepostojanje normativnog okvira na koji ukazuje Jelena Pejić odnosi se pre svega na Ustav, a potom zakone o policiji, bezbednosno-informativnoj agenciji i Vojsci Srbije, ali i obilju podzakonskih akata koji bi trebalo da ih prate.

U Ustavu Republike Srbije ne postoji pojam sistem bezbednosti, ne regulišu se nadležnosti Saveta za nacionalnu bezbednost, od strateških dokumenata imenuje samo strategiju odbrane, ne govori ni o tome na koji način se ostvaruju demokratska civilna kontrola i javni nadzor nad onima koje Strategija nacionalne bezbednosti prepoznaje kao upravljački deo. Na službe bezbednosti odnosi se samo odredba da ih nadzire Narodna skupština, na policiju tek toliko da njeni pripadnici ne mogu biti članovi političkih stranaka i jedino za Vojsku Srbije utvrđuje da se nalazi pod demokratskom i civilnom kontrolom. Sve ostalo ostavljeno je da bude regulisano zakonima.

Saša Đorđević (BCBP) kaže da reforma bezbednosnog sektora, uz sve pomake i neka dobra zakonska rešenja, nije zaokružena.

“Novi zakoni, pre svega Zakon o policiji i Zakon o bezbednosno-informativnoj agenciji nisu doneli pozitivne stvari, već su celokupan proces reforme sektora bezbednosti unazadili. Mi od 5. oktobra na ovamo idemo jedan korak napred, pa se onda vratimo korak, dva.”

Kao primer Đorđević navodi Zakon o policiji koji je usvojen 2016. godine, a od tada do danas menjan je dva puta.

“Ta loša rešenja su, pre svega, u domenu upravljanja ljudskim resursima.

Poslanici su usvojili zakon prema kome ako neko hoće da radi u policiji mora da prođe konkurs. Izmenama zakona o policiji omogućeno je da ministar svojim diskrecionim ovlašćenjem odluči da se neko može zaposliti i van konkursne procedure. Imajući u vidu da je i akt o sistematizaciji radnih mesta (iz koga se vidi ko, gde i šta radi, koliko ljudi radi u MUP-u i Ministarstvu unutrašnjih poslova) poverljiv, to daje veliku mogućnost da ljudi koji nisu profesionalci rade u policiji i Ministarstvu.”

U procesu evropskih integracija Evropska unija insistira na operativnoj nezavisnosti policije, što bi u prevodu trebalo da onemogući političare da na bilo koji način utiču na otvaranje i tok istrage.

“Pre svega da rezultat tog pravnog okvira osete građani”, kaže Đorđević. “Na primer, da sledeći put ako se neko zadesi u Hercegovačkoj ulici i pozove policiju, taj će da se javi i da odgovori, poslaće patrolu… A neće zavisiti od odluke nekog ko je iznad njega.”

Zakono o bezbednosno-informativnoj agenciji usvojen je 2002. godine, ali je do danas pretrpeo pet izmena i dopuna. Ona iz maja 2018. godine propraćena je kritikama prema kojima je znatno proširila ovlašćenja njenog direktora. Najkrupnija se odnosila na činjenicu da će on sam odlučivati o zapošljavanju, organizaciji radnih mesta i stručnoj obuci zaposlenih u BIA-i.

Goran Ilić, zamenik predsednika Državnog veća tužilaca, kaže da nam nedostaje jedna vrsta društvene kulture u oblasti bezbednosti, što se posebno vidi u izostanku civilne kontrole i javnog nadzora.

“Kultura koja bi podrazumevala da se i tajne službe kontrolišu, odnosno, da se povremeno na odgovarajući način (bez da se kompromituje rad tih službi) vrši provera rada kako pripadnika tih službi, tako i rukovodstva.”

Saša Đorđević zakonsku regulativu i stanje u BIA vidi gotovo identičnom onoj u policiji.

“Pritom, imamo na neki način suludu situaciju da je sadašnji direktor Bezbednosno-informativne agencije jedan od osnivača vladajuće stranke u Srbiji, dakle na mestu na kome bi trebalo da bude stručan čovek, profesionalac koji ima dugo iskustvo u radu u bezbednosnim službama.”

I Goran Ilić, zamenik predsednika Državnog veća tužilaca ukazuje na isto.

“Veoma je čudno da već u dužem periodu vi na čelu BIA nemate profesionalce, već ljude koji dolaze odlukom politike. Mogu da pretpostavim kako to izgleda sa stanovišta ljudi koji su pripadnici BIA i koji bi, prema logici stvari, trebalo da napreduju i do najvećih mesta, pa i mesta direktora. Mislim da je to loša praksa. Ne kažem da to a priori podrazumeva da neko ko je došao iz političkog miljea krši zakon ili zloupotrebljava službu, ali ona sama po sebi ostavlja utisak da vlasti žele da imaju ne samo profesionalnu nego i političku kontolu nad službama.”

Aleksandar Dimitrijević, vojni general u penziji, kaže, međutim, da je praksa po kojoj na čelo bezbednosnih službi (civilnih i vojnih) dolazi neko iz političke stranke na vlasti česta u svetu. Ali je, zato, svuda i uvek, zamenik iskusni profesionalac.

“Pa će ovaj političar da se bavi, evo, organizacijom rada, odobravaće ovo ili ono, ili organizacijom, ne znam, mitinga, šta već. A zamenik će sa timom, načelnicima, potčinjenima, voditi čitav posao. I naravno, upoznavati, direktora.”

Na pitanje otkud tolika zainteresovanost političara za ova mesta, Goran Ilić kaže da se “na neki način, na tajne službe u Srbiji, svih ovih godina, pa i danas, gleda kao na neku vrstu pretorijanske garde”.

Đorđević je još određeniji:

“Od 5. oktobra na ovamo, znači od početka demokratskih promena, u Srbiji su političari mnogo zaljubljeni u policiju i u službe bezbednosti. Osnovni razlog je što te državne institucije imaju ogroman broj podataka o ljudima i što oni mogu da ih iskoriste za lične i političke interese. To govori o činjenici da mi još uvek nemamo zaokruženu reformu sektora bezbednosti. Pre svega policije i službe bezbednosti.”

Treći zakon koji bi trebalo da u sistemu nacionalne bezbednosti čini ono što je Jelena Pejić nazvala (nedostajućim) normativnim okvirom, jeste Zakon o Vojsci Srbije. Osim nekoliko citiranih rečenica ministra Vulina i činjenice da devetočlanu radnu grupu čine pravnici Ministarstva Vojske, do javnosti nisu doprli nikakvi detalji o tome kako će taj zakon izgledati… A praksa govori da bi pretpostaviti bilo šta bilo pogrešno, jer mnoga rešenja zavise od političke volje vladajuće garniture, što znači Aleksandra Vučića.

Recimo, u vreme kad je radna grupa za izradu Nacrta Strategije nacionalne bezbednosti uveliko završila posao, avgusta 2018. godine, predsednik Srbije je na aerodromu Batajnica, u toku primopredaje prva dva od šest migova-29, iznenada najavio vraćanje obaveznog služenja vojnog roka za muškarce. O čemu u najvažnijem strateškom dokumentu nema ni reči. Vučić je čak, najpre, najavio da će ista radna grupa koja je donela taj Nacrt razmotriti ovo pitanje.

Samo dan kasnije, Ministarstvo odbrane je, po naredbi predsednika, formiralo „interresornu“ radnu grupu (od predstavnika Generalnog sekretarijata predsednika Republike, Ministarstva odbrane, Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva unutrašnjih poslova, Bezbednosno-informativne agencije, Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, Ministarstva pravde, Ministarstva finansija, Ministarstva privrede, Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka, Kancelarije za evropske integracije i Kancelarije za Kosovo i Metohiju). Istraživački centar za odbranu i bezbednost je ekspresno uradio anketu po kojoj 74 odsto građana podržava uvođenje tromesečnog ili šestomesečnog vojnog roka. (Istini za volju, ispred Kulturnog centra Novog sada i “Tribine mladih” grupa studenata je tad okačila transparente “Pitali ste babe, sad pitajte nas” i “Neka služi Vulin”, što će ovaj 7 meseci kasnije i učiniti).

Kad je, međutim, završena studija (ili prosta računica) da bi uvođenje obaveznog vojnog roka državu koštalo koliko i sada godišnji vojni budžet, Aleksandar Vučić je, opet iznenada, najavio odustajanje od te ideje.

“Interresorna” Radna grupa za izradu Nacrta Zakona o vojsci će se, jasno je, držati Strategije nacionalne bezbednosti.

Ili, bar, onog dela za koji analitičari tvrde da je uvođenje predsedničkog sistema na mala vrata.