Nekog Ivu, piromana, priča dramski pisac Siniša Kovačević, jedan isti policajac hapsio je osam puta. Čim ga puste iz zatvora Pirke, kako su ga zvali, negde potpali. Čim ugase požar, policajac Balać ga uhapsi. Nepogrešivo ga je prepoznavao, jer se Pirke u požarima koje je palio najviše isticao u gašenju: uletao u najveću vatru, iznosio babe i decu, završavao s teškim opekotinama, bez obrva, osmuđen.
Aleksandar Vučić je predsednik Srbije postao poslednjeg dana maja 2017. godine, a dan kasnije, prvog juna, tabloid Kurir ga je, u izveštaju o poseti pančevačkom garnizonu, proglasio i vrhovnim komandantom oružanih snaga Srbije. Niti Srbija (po Ustavu) ima oružane snage, niti vojska vrhovnog komandanta. Imala ih je Jugoslavija, ali je imala i ono što danas Srbija nema: osim vojske, policije i bezbednosnih službi, imala je i teritorijalnu odbranu, ustavni osnov i zakone koji to uređuju. Ono što Srbija danas ima uređeno je na sasvim drugi način. Ministri, po Ustavu (član 125), za svoj rad odgovaraju premijeru, Vladi Srbije i Narodnoj skupštini, a način na koji odgovaraju uređen je Zakonom o odbrani i Zakonom o policiji. Što se važećih zakona tiče, pre nego Vučić, „vrhovne komandantice“ bi, dakle, danas mogle da budu Ana Brnabić i Maja Gojković. Uz to, odluku o angažovanju policije, žandarmerije i SAJa (po Zakonu o policiji) donosi Direkcija policije ili neposredni rukovodilac organizacione jedinice, koji za to, čak, ne odgovara ni ministru i predsedniku Vlade. Nikako predsedniku Srbije.
Uvod u redovnu upotrebu termina „vrhovni komandant oružanih snaga“ bila je zamena resora dvojice ministara juna 2017. godine: ministar za rad i socijalna pitanja, Aleksandar Vulin, postao je ministar odbrane, a ministar odbrane, Zoran Đorđević – ministar za rad i socijalna pitanja. Obojica su pravnici, partijske kolege i, privatno, bliski Aleksandru Vučiću, a kad je reč o vojsci razlika je jedino u činjenici da novi ministar odbrane, u vreme redovnog (obaveznog), nije služio vojni rok. Čaršija je, tako, kao posprdni razlog za zamenu resora dvojice ministara, videla u tvrdnji da je Vulin gledao više Bulajićevih filmova i bolje naučio kako se obraća vrhovnom komandantu. I ovaj će u tome postati nenadmašan.
Sledilo ga je Ministarstvo odbrane. U jednom od prvih saopštenja po izboru Vučića za predsednika Republike stoji da je „po naređenju vrhovnog komandanta Vojske Srbije, predsednika Republike Aleksandra Vučića, ministar odbrane Aleksandar Vulin kontaktirao ministarstva odbrane svih naših suseda zahvaćenih katastrofalnim požarima…“
TITO BEZ BELOG ODELA: Jeste bez ustavnog i zakonskog osnova, ali funkcija (ili šta je već) vrhovnog komandanta neodoljivo poseća na lik i delo najvećeg sina svih naših radnih ljudi i građana i njihovih ravnopravnih naroda i narodnosti. A to prija. Pa je, poslednjeg dana tog juna 2017. u Dubrovniku sam Vučić, u intervjuu za hrvatsku televiziju N1, rekao da se novoizabrani ministar vojske Aleksandar Vulin mnogo ne pita: „Ja sam vrhovni komandant“. A onda se, tri nedelje kasnije, u Rimu, potrudio da se to čuje i van granica Srbije.
Tito je izrekao krilaticu „radimo kao da će mir trajati sto godina, a pripremamo se kao da će sutra rat“, a Vučić u Rimu da će „kao vrhovni komandant učiniti sve da oružane snage budu spremne da odgovore svakom izazovu, nadajući se da nikad neće biti potrebe za njihovim angažmanom“.
Pripreme za Vučićevo vrhovno komandovanje vojskom trajale su, međutim, mnogo duže. Najmanje četiri godine.
Samo desetak dana posle izbora za predsednika Vlade Srbije (u maju 2014.) Vučić je na javnoj sednici Republičkog štaba za vanredne situacije, načelnika Generalštaba Ljubišu Dikovića postavio za komandanta odbrane od poplava grada Šapca. Ne samo što za to postavljenje nije imao nikakav zakonski osnov, nego ga je, time degradirao na nivo komandanta bataljona. I pri tome mu je u direktnom TV prenosu poručio: „Bude li pao Šabac, Dikoviću, znate šta treba da radite…“ General je mudro ćutao.
Dve godine kasnije Vučić je „otvarao“ hangar na vojnom aerodromu Batajnica, a njemu u čast postrojen je počasni stroj Garde. Interna pravila nalažu da uz njihove svečane uniforme i gost kome se odaje počast bude prikladno obučen, odnosno u odelu i s kravatom. Vučić je, međutim, pred počasni stroj stao u farmerkama, s rakopčanom košuljom, bez kravete.
Potpuno isto i on i oni bili su obučeni i naredne godine, kada mu je počasni stroj Garde Vojske Srbije odavao počast posle izbora za predsednika Republike.
Za takvo kršenje internih pravila Vojske postoje samo dva objašnjenja. Prvo, da je svesno, s namerom, hteo da pokaže, kao i generalu Dikoviću u Beogradu, kao i Aleksandru Vulinu u Dubrovniku, ko je vrhovni komandant. Drugo je da se niko iz vojnih struktura ne usuđuje da da mu ukaže na bilo kakav propust, pa ni ovaj. Što je oblik notornog ulizištva, sličnog onom koje je JNA imala prema Titu.
Kad je 1974. Josip Broz izabran za doživotnog predsednika Jugoslavije, na plenarnoj sednici Savezne skupštine, delegati (poslanici) aplaudirali su mu 45 minuta. Nije se glasalo, izabran je aplauzom (to se tada zvalo: izbor aklamacijom). Nije, međutim, zabeleženo da se neko divio Titovim telesnim osobinama. Najmanje mokraćnoj bešici.
NOBEL ZA SVETOG SAVU: Zadivljen činjenicom da Vučić nekoliko sati nije otišao u wc, šef poslanićke grupe naprednjaka u republičkoj skupštini, Zoran Babić, je na skupštinskom zasedanju aprila 2015. godine, učinio baš to.
„… Priznajem, izlazio sam nekoliko puta iz ove sale, svi su izlazili, a Vi niste, gospodine Vučiću. Vi ste bili ovde. Ja Vam se divim, fizički i mentalno i bilo kako.“ A onda je poentirao objašnjenjem o tome koliko dobra Vučićeva bešika znači Srbiji: „Time ste pokazali koliko verujete u ono što govorite, koliko verujete u jedan bolji Beograd, u evropski i svetski Beograd i jednu bolju Srbiju i koliko ste spremni za tu evropsku i svetsku Srbiju i da radite.“ (To jest, da ne mokri).
Babićeva tirada je, međutim, tek groteskni detalj. Ničim izazvane izjave divljenja zvaničnika ove vlasti su svakodnevne, neumerene i, često, lišene svake veza s realnošću.
Portal Raskrikavanje, koji skuplja ove izlive nežnosti prema voljenom političaru, naslovio ih je „izjavma ljubavi“. Jednu od najinfantilnijih je izgovorio Nebojša Bakarec: „Poželimo mu da dobije Nobelovu nagradu za mir“.
Ali ni druge ne zaostaju.
Poslanik Ljubiša Stojmirović, recimo, misli da bi deca trebalo da slova uče iz Vućićevih govora. Za skupštinskom govornicom je rekao da bi „svaka čitanka i udžbenik istorije trebalo da sadrži govor predsednika u Aleksincu“. Ministar Vulin da je strategija vojne neutralnosti (iz 2007.) „politička odluka vrhovnog komandanta oružanih snaga Aleksandra Vučića“, Srbislav Filipović da je „Hram Svetog Save došao pred završetak i to je delo predsednika Aleksandra Vučića“. Poslanik Marko Atlagić je za govornicom tvrdio da je Vučić „i poslednji i jedini slobodni lider u Evropi“, Marko Đurić da je „arhitekta diplomatskog preokreta bez presedana“, a Ana Brnabić da zahvaljujući njemu Srbija ima najveći rast BDPa u Evropi.
Koliko god zvučale falš i retardirano, bez neprekidne izborne kampanje koja stoji iza njih i vokabulara koji je u srpskoj političkoj praksi tokom nje uobičajan, Vučić bi ostao lišen svake harizme. „Ulizištvo nije samo poželjno, ulizištvo je uslov opstanka sistema svake partijske države, lišeno svakog srama i svake logike“, tvrdio je češki disident Jozef Škvorecki.
U bespoštenoj trci laskanja, Aleksandar Vulin je ozbiljno uznapredovao inicijativom da se u sve službene prostorije postave fotografije vrhovnog komandanta Aleksandra Vučića. Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić je odmah podržala tu ideju, a ministar obrazovanja Mladen Šarčević joj je dao smisao objašnjenjem da bi trebalo „nastaviti jačanje kulta nacionalnih simbola države“. U koje (simbole države), dakle, spadaju i Vučićeve fotografije u javnim prostorijama.
Da će se ovako nešto desiti jedan od najstarijih evropskih listova, Noje Cirher Cajtung (Neue Zürcher Zeitung), najavio je još 2014. godine, pred vanredne izbore. Pod naslovom „Kult ličnosti oko jakog čoveka Srbije“ ciriški dnevnik je tvrdio da su „Vučićevu harizmi u velikoj meri izgradili mediji, zbog čega on sad izgleda kao jedini mogući spasilac loše ekonomske situacije u Srbiji. Ne samo zato što spasava decu iz smetova, već i zato što je – po tvrdnjama srpskih medija – u velikoj milosti Evropske unije i njenih prestonica i posvećen borbi protiv korupcije“.
„MEKA CENZURA“, SILA & PRINUDA: Po pisanju švajcarskog lista, to je bilo moguće zato što je srpski medijski sistem „vrlo otvoren za uticaje države“, kao i da je u državi „sve prisutnija meka cenzura“.
Budući vrhovni komandant je pod ličnu kontrolu, u toj pripremi kulta, osim vojske, vrlo brzo stavio i druga dva resora „sile i prinude“.
Filip Ejdus iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) ovako objašnjava način na koji je pod svoje stavio Savet za bezbednost.
„Ranije je, po zakonu, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost, koji je, između ostalog, i koordinator službi bezbednosti u Birou, bio ex oficio, dakle, Miki Rakić, šef kabineta Borisa Tadića. Čim je Srpska napredna stranka došla na vlast, oni su ekspresno promenili Zakon o osnovama uređenja, tako da je prvi potpredsednik vlade i ministar odbrane, a to je bio Aleksandar Vučić, postao sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i koordinator službi bezbednosti. Kad je on postao predsednik, na to mesto je došao Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova. Postavljenjem Bratislava Gašića na čelo Bezbednosno-informativne agencije, vrh Srpske napredne stranke je, suštinski, stavio pod sopstvenu kontrolu ceo sektor bezbednosti. Krucijalnu ulogu u demokratskom upravljanju time su pretvorili u svoju suprotnost.“
Kad je došao na vlast Vučić je napravio najveću smenu policijskih generala ikad, a od konferencije za novinare na kojoj je to obrazložio, pravi spektakl. Po rečima Saše Đorđevića (BCBP) razlozi ni do danas nisu jasni.
“Skoro celokupan policijski vrh je smenjen, uključujući načelnika kriminalističke policije. Nikad, međutim, nije bilo jasno zbog čega. Priča je bila veoma kontradiktorna. Na konferenciji za štampu predsednik je rekao da su oni, praktično, dobro radili svoj posao. A onda je nabrajao da policija sarađuje sa kriminalcima, sa medijima, i tako dalje. Sad se postupak pred sudom vodi samo za načelnika saobraćajne policije. Ostali nisu imali nikakvu odgovornost, nisu smenjeni, nisu dobili otkaze, već su samo raspoređeni na neko drugo radno mesto.”
Đorđević objašnjava i da je Vučić oko sebe, ne bez razloga, okupio i najmoćnije ljudi u srpskoj policiji.
“Prvi direktor policije koji je bio skoro deset godina na toj poziciji, Milorad Veljović, je sada savetnik predsednika republike. Kao i drugi moćan čovek, Veselin Milić, koji je bio načelnik najveće policijske uprave u Srbiji, za grad Beograd. Stiče se utisak da pravi krug ljudi koji imaju najviše podataka o svemu i da se to skuplja na jednom mestu.
Imajući u vidu koliko dugo je prethodni direktor policije bio na toj poziciji i da se najveći broj krivičnog dela i kriminala dešava u Beogradu (oko 60-70 odsto) i da bukvalno ta dvojica imaju najviše informacija… Ta količina podataka prešla je iz ministarstva unutrašnjih poslova u predsedništvo. Što nikako nije dobro. Mislim, predsedništvo se ne bavi niti borbom protiv organizovanog kriminala, niti borbom protiv korupcije.”
GARDA ROBOTA I BELIH LAVOVA: Ako se Predsedništvo Srbije i ne bavi time, bavi se Aleksandar Vučić. Jedna Titova reč je bila dovoljna da se uhapsi bilo ko u Jugoslaviji. A Vučićeva danas u Srbiji. Čim je seo u fotelju prvog potpredsednika Vlade, u tabloidima je najavljivao hapšenje “korumpiranih funkcionera bivše vlasti”. A kad Vučić najavi, tako skrojena policija hapsi. Posle svih silnih hapšenja onih koji su bili bliski bivšim vlastima, doneta je samo jedna (nepravosnažna) presuda, a u više desetina tužbi bivši pritvorenici sad traže naknadu za vreme provedeno u pritvoru.
Najavio je hapšenje Dragoslava Kosmajca, “najvećeg dilera droge kome ni ime ne sme da se izgovori”. Jer on, Vučić, kako i priliči lideru države i naroda, sme ono što se drugi ne usuđuju. S obzirom na to da izjava tadašnjeg premijera, za sud, ipak, nije dovoljan dokaz, tužilac je ovog (nedavno od korone preminulog biznismena) optužio za neplaćen porez pri kupovini placa, koji je decenijama u njegovom vlasništvu.
Na isti način je najavio i hapšenje najbogatijeg Srbina, Miroslava Miškovića, posle čega mu je rejting gotovo dupliran. I nije malo onih koji tvrde da je to jedini smisao kampanje koju je najavljivao kao borbu protiv korupcije.
Ulizištvo zvaničnika je, možda, kako tvrdi Škvorecki, uslov opstajanja svake partijske države, ali nije i dovoljno. Neophodno je i da spasioca (ili spasitelja, kako ga zove profesorka Jelena Đorđević) voli običan svet. Ako ga ne voli, platiće ga da ga voli, pokazala je jedna martovska afera.
Prvog dana aprila 2020. (a nije šala) tviter je ugasio 8.558 naloga srpskih korisnika, takozvanih botova. U stvari, tviter je terao lisicu, a isterao vuka. Posle očiglednih neistina, širenja propagande i lažnih vesti u Libiji, ova mreža je angažovala čuveni kalifornijski Stanford univerzitet, preciznije njenu internet opservatoriju, da otkije lažne naloge. Rezultat obimne provere u prethodne četiri godine bio je da su, osim u Libiji, otkrili organizovane grupe botova u Egiptu, Hondurasu, Indoneziji, Saudijskoj Arabiji i, najviše, u Srbiji. U te četiri godine ova grupa robota srpske vlasti (bot je skraćena verzija reči robot, a označava naloge koiji su otvoreni zarad političke propagande) objavila je čak 43 miliona tvitova podrške naprednjačkoj vlasti.
Grupa je koristila aplikaciju castle.rs koja služi za automatizaciju, rekao je za KRIK Daniel Buš, koji je potpisao ovaj izveštaj za Gugl. Botovi su, najčešće, istovremeno retvitovali i odgovarali na isti tvit, stvarajući sliku opšte podrške Vučiću. Nekim drugim je, opet, posao bio samo širenje propagandnog materijala. Buš je u izjavi za KRIK rekao da više od 3.200 naloga za četiri godine nisu dobili nijednu reakciju: nijedan retvit, nijedan lajk, nijedan odgovor. Danijel Buš kaže za KRIK da ovi nalozi nisi radili ništa osim retvitovanja Vučića.
Tri glavna bot naloga u mreži bili su Mirjana Kujović (@1kujovic), Ivan Ilić (@grofodValjeva) i Beli lav (@belilav11).
„Plan je bio isključivo promovisanje Aleksandra Vučića i potkopavanje njegovih političkih protivnika“, kaže se u Bušovoj analizi. Grupa je u periodu od 4 godine retvitovala više od milion i po tvitova sa zvaničnog naloga Aleksandra Vučića, ali i ne manje od dvadeset miliona (polovinu) onih u kojima Srpska napredna stranka i dnevni list Informer hvale poteze Aleksandra Vućića. Nešto manje, botovi su delili sadržaje tabloidnih novina i televizija, ovim redom: Alo, Pink, Kurir i agencije Tanjug.
Najviše su pljuvali po Đilasu (340 hiljada puta), Savezu za Srbiju (SZS), Vuku Jeremiću (230 hiljada puta), Bojanu Pajtiću i Mariniki Tepić.
MITINZI & „PUMPANJE MIŠIĆA“: Tviter je ove aktivnosti nazvao „zluopotrebom sistema i pokušajem kako bi dominirala raspravom i oterala sa tvitera one koji imaju drugačiji stav“.
Za SNS je ovo gašenje, ipak, bila prvoaprilska šala (nalozi su ugašeni tokom marta, a razlozi i broj ugašenih objavljeni su prvog aprila). Najpre, isključen je tek manji deo naprednjačkih botova na tviteru, a i oni koji jesu, brzo su se (pod istim ili drugim imenima) povampirili.
Josip Broz Tito nije imao tviter, a i Vučić tvrdi da ga nema.
„Nisam na tviteru“, rekao je novinarima koji su ga pitali o ovoj aferi. Vučić, koji, inače, pre istrage zna ko su lopovi, ko dileri droge i ko nije kriv za helikoptersku nesreću, on, koji pulmolozima objašnjava kako se koristi respirator, on koji lično crta koridore, ne zna da sam na toj mreži ima nalog sa 335 hiljada pratilaca. Onaj koji su botovi retvitovali milion i po puta.
U stvari, ta izjava i nije upućena onima koji imaju naloge na tviteru, onima koji znaju ili mogu da provere. Upućena je većem delu njegovog biračkog tela, pozvanog da mu se divi uživo.
Od početka februara do 19. aprila 2019. Vučić je u kampanji Budućnost Srbije, po sopstvenim rečima, govorio na mitinzima u stotinu opština. Mitinzi su važan deo predizbornih kampanja, jer homogenizuju članstvo i pristalice, motivišu neodlučne i medijski su uvek dobro praćene, ali 2019. nije bila izborna godina. Shvatljivo je i kad nezadovoljna opozicija protestuje, jer neke ciljeve ne može da ostvari kroz institucije. Šta će, međutim, vlast na ulici? BBC je tvrdio da time pokazuje mišiće, odnosno da Vučić dokazuje kako može da skupi više pristalica od onih koji su se okupljali na protestima „Jedan od pet miliona“.
Tito je govorio retko, Aleksandar Vučić je za dva meseca održao stotinu govora. Na Titove mitinge dolazili su oni kojima je to obaveza (komunisti), oni koji ga vole, i oni koji se plaše. Na Vučićeve mitinge dolaze oni kojima je to obaveza (naprednjaci), oni koji ga vole, oni koji se plaše (za radno mesto, najčešće) i oni koje plaćaju da dođu. I to sve više.
Na izborima 2014. ovoj poslednjoj grupi (često iz sirotinjskih romskih favela) ućešće je plaćano 1.500, a barjaktarima (nosiocima transparenata i zastava) 1.800 dinara. Na prošlogodišnjim mitinzima je barjaktarima plaćano od 2.500 do 3.500 dinara.
Varoši su u vreme mitinga ostajale tek s ponekim dežurnim u komunalnim službama, domovi zdravlja samo s ekipom hitne pomoći, zatvarani su gradski i opštinski šalteri, biblioteke… Pri tome, u godini koja nije izborna, to ne samo državi, nego ni SNSu, nije donelo neku neposrednu političku korist. Svelo se na to da je jedini rezultat tapšanje “vizionarskim govorima” (Atlagić) Aleksandra Vućića. Da Vučića biraju aplauzom (izbor aklamacijom) bio bi izabran bar na dva, a možda i stotinu doživotnih mandata.
„E, ta se bolest“, kaže Siniša Kovaćević za onog Ivu piromana, Pirketa, „ne leči.
“
Bivši predsednik Republike Srbije, Boris Tadić, kaže da je jedino Josip Broz Tito bio vrhovni komandant. “Niti sam ja bio, niti je Vučić vrhovni komandanti, već glavnokomanujući oružanih snaga. E, sad, kad bi Vulin, koji je titoisao u mentalnom smislu te reči, rekao glavnokomandujući oružanih snaga, to je njemu dugo i to teško razume građanin. Ali se vrhovnog komandanta svako ko ima 50 godina seća, još iz svojih pionirskih dana. Jer, za njega bi trebalo da je Vučić, u stvari, Tito modernog vremena. On je sve. On hoće da bude i Karađorđe, i car Dušan, i Tito, i ne znam ko sve. Ponekad prepoznamjem čitave formate rečenica koje on ubaci u svoje govore, prepoznam ih iz nekih drugih okolnosti.”
Filip Ejdus iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), međutim, tvrdi da je Vučiću kontrolu i manipulisanje sektorom bezbednosti omogućio sistem koji je uspostavljen pre njega. “Zakonom o osnovama uređenja 2007. je formiran Savet za nacionalnu bezbednost. Savet je telo koje je osnovano kako bi koordinisalo rad različitih delova u sektoru bezbednosti, ali je u startu imao neke institucionalne defekte. Recimo, ministar spoljnih poslova ne sedi u Savetu za nacionalnu bezbednost i neki drugi, vrlo važni, funkcioneri koji bi trebalo tamo da se nađu. Nekome nije odgovaralo da se tadašnji ministar spoljnih poslova nađe u Savetu za nacionalnu bezbednost.”
Podsećanja radi, Savet za nacionalnu bezbednost je formiran u vreme druge vlade Vojislava Koštunice, a ministar inostranih poslova je bio Vuk Jeremić. Po Ejdusovim rečima i nastavak je imao institucionalne i druge defekte. “Ono što je problematično jeste da su i Boris Tadić i Aleksandar Vučić koristili Savet za nacionalnu bezbednost, suštinski, da stave čitav sektor bezbednosti pod sopstvenu kontrolu. I to se radi preko funkcije sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost. Ranije je, po zakonu, sekretar, koji je, između ostalog, i koordinator službi bezbednosti u Birou, bio ex oficio, dakle, Miki Rakić, šef kabineta Borisa Tadića. Kad je došla na vlast, SNS je promenila zakon, na to mesto je došao prvi potpredsednik Vlade Srbije, dakle Vučić....”
“Nema tu nikakve moje krivice”, kaže Boris Tadić odgovarajući na pitanje da li je doprineo činjenici da je Vučić ceo sektor bezbednosti stavio pod sopstvenu kontrolu.
“Savet za nacionalnu bezbednost je ustrojen na način kako mora da bude, on odgovara bezbednosnim izazovima sa kojima se zemlja suočava. Ali ne postoji funkcija, kako god da je ustavno definisana, koju ne možete da zloupotrebite, samo ako ste taj karakter ili ako ste ta politička ideologija. Pa imate i u Sjedinjenim Američkim Državama jednog takvog, imate u Rusiji jednog takvog, imate u Turskoj jednog takvog, pa imate u Poljskoj, imate u Mađarskoj, pa u Crnoj Gori. Uopšte imamo bujanje takvih načina vladanja.“
Tadić ne poriče da je Miki Rakić upravljao Savetom za nacionalnu bezbednost, da je u njemu imao suštinsku vlast. „Neko mora da ima vlast. U svakom političkom društvu i u demokratiji neko mora da ima vlast, a razlika vlasti u demokratiji, u odnosu na autokratiju, je što je vlast kontrolisana i što postoji kontra balans. To je suština. U Americi to pitanje je rešeno time da jedna apsolutna vlast, na primer predsednika izvršne vlasti je kontorlisana drugom apsolutnom vlasti, to je vlast sudstva. U Evropi su međurešenja. Samo na Kipru imate čist predsednički sistem. Francuska je polupredsednički sistem. Srbija je polupredsednički sistem. Poljska je polupredsednički sistem, ali različitih nivoa. Gde god predsednik republike ima nešto veća ovlašćenja nego engleska kraljica, to je polupredsednički sistem. Nisam ga ja formirao, ali Savet za nacionalnu bezbednost odgovara bezbednosnim izazovima zemlje. Pre formiranja Saveta za nacionalnu bezbednost nismo imali kordinaciju između bezbednosnih službi. Naše obaveštajno-bezbednosne službe su imale tri različita tumačenja svih bezbednosnih izazova, koji su nekada bili potpuno kontradiktorni.“