Jataci, kuriri i špijuni (obaveštajci) na početku Prvog srpskog ustanka odgovarali su direktno Karađorđu, a među njima je bilo i Srba i Turaka. Pred bitku na Ivankovcu (1805.) dvojicu trgovaca, Srba iz Rudnika, u Beogradu je vrbovala dahijska vlast. Prevrbovao ih je lično Karađorđe, a veruje se da su obaveštenja koja su mu dali bila dragocena za odlućujuću bitku. Zabeleženo je i da je jedan od onih kojima je bezrezervno verovao, bio njegov pobratim hadži Ibraim, Turčin iz Topole. Većina je, međutim, regrutovana na drugi način.
POBRATIMSKE DOJAVE: Okosnicu stalne vojske predstavljali su momci i bećari. Momci su bili telesna garda nahijskih vojvoda i samog vožda. Stalno naoružani, birani su kao mladići iz viđenijih porodica i u njih su Vožd i vojvode imali veliko poverenje. Bećari su, međutim, ratovali za platu. Regrutovani su među došljacima iz neoslobođenih delova Srbije i među najsiromašnijim seljacima. Pored ratovanja s Turcima, zapalo im je gonjenje hajduka i obračun s neposlušnim grupama naroda. Za obaveštajne i poslove bezbednosti birani su, međutim, iskljućivo momci.
A špijunirali su i Turci i ustanici. Zna se da je na odluku dahija da izvrše „seču knezova“ presudno uticalo pismo koje je valjevski knez Aleksa Nenadović uputio austrijskom komandantu u Zemunu (majoru Mitezeru) u kome traži da Austrijanci spreme municiju (džebanu) i oficire za obuku i komandovanje, a da je srpska vojska već spremna. Po dojavi, pisma su se dokopale dahije.
Pred sam ustanak, izvesni Toma Terzija i Nikola Rakić izvestili su Karađorđa da je ka Rudniku krenula četa od 35 Turaka i da će noćiti u Sibnici. Karađorđe je postavio zasedu, 17 Turaka je zarobljeno, ostali su pobijeni.
Meseca dana po dizanju ustanka, marta 1804, Turci su od uhoda među Srbima dobili obaveštenje i pod Avalom razbili četu od tridesetak ustanika. Turski uhoda bio je i neki knez Maksim iz sela Guberevca, zahvaljujući kojem je Kučuk-Alija izbegao srpsku zasedu u selu Vrbica. O ovoj izdaji vojvodu Janka Katića obavestio je njegov pobratim, Turčina iz Beograda, koji je Maksima prevarom namamio u selo Rogača, gde ga je Katić pogubio.
Kao uhode, Turci su do sloma dahijske vlasti angažovali trgovce koji su se kretali po Srbiji. Njih je najviše bilo među Cincarima, Jermenima i Grcima, a zabeleženo je da su vrbovali i neke grčke pravoslavne sveštenike. Kao protiv meru ustanici su uveli zabranu da se iz Srbije šalju pisma na grčkom jeziku i jidišu, a Praviteljstvujušči sovjet je 1808. godine izdao naredbu da se iz Beograda i drugih gradova Srbije preventivno proteraju sva “praznoodajuća” lica, dakle ona na koja bi mogla da padne sumnja da se bave špijunažom.
A dojavljivano je na sve moguće načine. Po svedočenju prote Mateje Nenadovića, čak i vatrom: “Mi smo imali plaćena prijatelja u Zemunu i kako razbere da će Turci sutra na nas udariti, on dođe prema nama u ravan, kud no ima nasip Laudonove ćuprije, natrpa trske ili slame, zapali veliki plamen, vidimo i već poznamo da će Turci sutra izaći na boj i bivamo spremni”.
U knjizi Dušana P. Petronijevića i Zorana D. Veljanovića o obaveštajnim i bezbednosnim službama Srbije u Prvom i početku Drugog sprskog ustanka, tvrdi se, čak, da je ishod presudne bitke na Mišaru vezan za njihov rad. Dan pred bitku Karđorđe je od srpskih uhoda iz Srema dobio izveštaj po kome će Turci dan kasnije napasti srpsku vojsku stacioniranu na Mišarskom polju. Karađorđe je noć uoči napada neopaženo oko dve hiljade konjanika prebacio u Žabare, selo na boku Mišarskog polja. Posle žestokog otpora iz šančeva, u jeku bitke, juriš srpskih konjanika na bok turske vojske, uneo je paniku među Turcima i potpuno razbio njihovu vojnu formaciju.
NEK’ SE ŠPIUNLUK DIŽE NA KOLO: Statusno uređenje službe usledilo je, međutim, tek pet godina kasnije. Marta 1810. godine Skupština (Praviteljstvujušči sovjet) je donela “Načertanije”, kojim se u prvom članu razdvajaju poslovi vojske i policije. Uvedena je i funkcija načelnika policije (policajmajstor) i njegovih pomoćnika (liktora). Načelnik je odgovarao Popečiteljstvu (vladi), a ne Karađorđu. U krivičnom delu zakonika je kazna za delo špijunaže bila ovakva: “Koji bi se Srbin uvatio i osvedočio da taino vodi razgovor s Turcima i prijateljstvo, to est špiunluk, da Turcima dokazuje i rod svoj izdae, tai da se kaštigue da mu se prebiju obe noge na dva mesta i obe ruke i tako živ da se digne na kolo i da se ne digne dok kost trae.”
Samo šet meseci kasnije, Karađorđe je shvatio da ovaj sistem proizvodi neželjene sukobe među vojvodama, a njemu samom slabi vlast. Momci odabrani za obaveštajne i bezbednosne poslove bili su odani svojim vojvodama, a ne Popečiteljstvu, pa su sukobi među njima, a povremeno i sa voždom, postajali sve učestaliji. Krajem 1810. Karađorđe je zato tražio novo zasedanje Skupštine. Održana je januara 1811. godine i, za obaveštajne i poslove bezbednosti, donela dve važne novine. Najpre, ustanovljeno je šest popečitelja (ministara), a na mesto „popečitelja vnutreni dela“ postavljen je Jakov Nenadović u koga je vožd imao veliko poverenje (i koji je time postao prvi ministar unutrašnjih poslova Srbije). Kuriri, uhode i jataci su tako, ponovo odgovarali jednom čoveku, popečitelju, koji je, opet, odgovarao jednom čoveku – Karađorđu. Druga je bila da je sve obaveštajne aktivnosti plaćao Sovjet iz narodne kase, a ne knezovi i vojvode.
Jedan ruski pukovnik (Dibič) je sredinom 1811. godine u izveštaju naveo da ustanička vlast ima velike troškove na izdržavanju špijuna koji u Turskoj rade za Srbiju.
Ova organizacija obaveštajne i bezbednosne delatnosti, međutim, nikad nije do kraja sprovedena. Nije bilo vremena. Posle blokade najvećeg ruskog broda, porta je ishodovala mir s Rusijom. Glavne oružane snage je potom prebacila na granice oslobođenih teritorija Srbije, napala istovremeno sa svih strana i ugušila ustanak. Karađorđe je prebegao u Austriju pa potom u Rusiju, gde je dve godine bezuspešno čekao na audijenciju kod cara, da bi tražio pomoć za ponovno dizanje ustanka. U međuvremenu, u zemlji je Miloš Obrenović dignao Drugi srpski ustanak.
Posle poraza u tri bitke – na Paležu, Ljubiću i Dublju – Turci su na početku Drugog srpskog ustanka pristali na pregovore s ustanicima. Uz sporazum o primirju, potpisan je i dogovor o budućoj mešovitoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pašaluku. Pobunjene Srbe u ovim, kao i u svim kasnijim važnijim pregovorima, predstavljao je Miloš Obrenović, koji je tad već držao svu vlast krhke autonomije u svojim rukama.
ORUŽJE KOJE ZVEČI: Za razliku od Karađorđa Petrovića, koje je verovao da su za obaveštajne poslove presudni srpsko rodoljublje i suruvo kažnjavanje (što se vidi i u citiranom tekstu njegovog zakonika), Miloš Obrenović je verovao da su to pare: njegovo osnovno oružje bilo je podmićivanje.
Odmah po potpisivanju primirja, pozamašnim sumama je podmitio Marašli Ali-pašu do te mere da se čak i za postavljanja i smenjivanja turskih činovnika i muselima, pitao više nego vezir s kojim je, po usmeno utvrđenim uslovima primirja, delio vlast. Kad je Marašli Ali-paša na mestu beogradskog vezira zamenjen Abdurahman-pašom, sve se ponovilo.
Bivši zapovednik spahija Smederevskog sandžaka Halid-bej je 1820. godine upozorio Miloša da će ga u Beograd pozvati na sastanak sa sultanovim izaslanikom, ali da će pokušati da ga otruju (da mu podmetnu otrovni čibuk), a da će, ukoliko to ne uspe, pokušati da ga ubiju kad bude izlazio iz varoši. Halid-beja je, po nekim izvorima, Miloš plačao 60.000 groša godišnje. Knez je, potom, odbio da dođe na razgovor u Beograd. Za blagajnika (haznadara) Marašli Ali-paše, nekog Osmana, tvrdi se da je uhođenje u Miloševu korist platio glavom, a kao doušnik pominje se i beogradski Turčin Mutiš.
Knez je na samom početku Drugog srpskog ustanka formirao obaveštajno-bezbednosnu mrežu, pa tek potom administrativne ustanove, sudove i druge državne institucije, a tajnom službom (možda je preciznije reći službama) do pred sam kraj prve vladavine (1815-1839) rukovodio je lično.
Miloš je, neosporno, vladar koji je u novijoj srpskoj istoriji sebe i svoje interese najviše poistovetio sa državom. Kneževi i vojvode, koji su držali vlast u nahijama, za „svakovrsne nahijske i lične poslove“ odgovarale su njemu, jer ih je on i postavljao, a lično je postavljao čak i kneževe u knežinama (administrativna uprava sela). Za održavanje reda i mira nahijskim kneževima su pomagali momci na čelu sa buljubašom, plaćani iz narodne kase, a među kojima je u svakoj nahiji bilo Miloševih uhoda, koji su, pak, za njega špijunirali svoje neposredne šefove.
Srpski knez je neprestano pratio njemu sumnjive srpske starešine i srpsku emigraciju okupljenu oko Karađorđa i energično uklanjao one za koje bi procenio da su pretnja njegovoj vlasti.
Te delikatne poslove obavljala je njegova oružana pratnja (kneževi momci) na čijem čelu je po izbijanju ustanka bio Sima Milosavljević Paštrmac, a potom, znatno duže, Toma Vučić Perišić. Po Miloševom nalogu, Marko Štitarac i Vule Gligorijević već u junu 1816. godine (u vladičanskom konaku u Šapcu) ubili su vladiku Melentija Nikšića.
Toma Vučić Perišić, knežev momak od najvećeg poverenja, u julu 1917. godine preneo je Vujici Vulićeviću poverljivo naređenje kneza da ubije Karađorđa Petrovića. Po ulasku u Srbiju, 1825. bio je na čelu snaga koje su ugasile Đakovu bunu, a u vreme Čarapićeve bune ustanici su mu glavu ucenili na 5.000 dukata. Sredinom tridesetih stigao je i do mesta ministra vojske (popečitelja). Miloš će ga četiri puta proterivati i vraćati na odgovorna mesta, ali će na kraju ovaj obaveštajac biti ključan u skidanju i Miloša i Mihaila Obrenovića s vlasti.
KIR ANDROIK PROTIV TIOKLITA: Obaveštajna aktivnost sa turske teritorije bila je posebno intenzivna tokom rusko-turskog rata (1828-1829). Srbija se po preporuci Rusije nije mešala, ali je agente poslala u Sofiju, Jedrene, Negotin, Vidin, Niš, Novi Pazar, Sarajevo i Travnik. Informacije koje su tamo prikupili Miloš je tajno, preko Perišića, prosleđivao komandi ruske vojske u Vlaškoj, šifrovanim jezikom. Miloš je u tim izveštajima bio – Kir Andronik, turski sultan Mahmud II – Tioklit, Srbija je dobila ime – Fokšin, Rusija – Manolać, a ruski poslanik Ribopjer je bio – Sotir. Ovaj poslednji je delegaciji koja je u Carigradu boravila savetovao da nađu prijatelje preko kojih će saznavati kako srpska stvar stoji pred portom. Preporučio im je neku kneginju Mavrokordato, koja će za ono što je dostavila biti nagrađena sa 300 dukata.
Igre špijunaže i kontrašpijunaže činile su se beskonačnim. Srpska delegacija u Istanbulu pridobila je Isak-efendiju, Portinog prevodioca (dragomana), podmićujući ga s 500 dukata, ali se ispostavilo da je Isak-efendija dvojni agent i da Porta preko njega obmanjuje novu kneževinu. Dimitrije Davidović (otac srpske štampe i pisac Sretenjskog ustava) i Lazar Teodorović uspeli su, potom, da nađu nekog ko ne sedi na dve stolice: sultanov komesar Đešaf-efendija prodao se za 5.000 groša godišnje.
Turska je, posle višegodišnjeg odugovlačenja, pristala da ispuni obaveze iz Bukureštanskog mira i Srbiji prizna autonomiju. Hatišerifom iz 1830. godine Srbija je postala vazalna država pod sultanovom vrhovnom vlašću i ruskom zaštitom.
Iste godine osnovana je Uprava varoši Beograda u cilju zaštite bezbednosti kneginje Ljubice. Godinu dana kasnije, knez Miloš je doneo Uredbu o ustanovljavanju “Tajne policije za političke poslove” u okviru beogradske policije. Bio je to prvi (pisani) akt kojim je obaveštajno-bezbednosna delatnost uređena u Miloševoj Srbiji. Ali i više od toga: bio je to prvi civilni organ koji se bavio obaveštajnom i bezbednosnom delatnošću. Ili je bar time trebalo da se bavi.
Dve godine kasnije, Turska je bila prinuđena da Srbiji vrati šest nahija, tako da se tada prostirala u granicama koje je imala u Prvom ustanku.
Knez Miloš Obrenović će, međutim, sve do 1838. godine obaveštajnim i bezbednosnim poslovima upravljati sam. Te godine, počeće seljenje i kontrola njihove nadležnosti na način koji je mnogo više odgovarao političkoj moći i interesima vlastodržaca ili grupa na i blizu vlasti, nego bezbednosti same države.
- Čitajte nastavak serijala o tajnim službama Srbije. Drugi deo: Zaverenici u igri prestola – Bez Tajni