Znanje je moć. Saznanje je preduslov.

Dosije i kako ga steći

Fascikle političkog kameleonstva

Martovska Rezolucija Evropskog parlamenta, kojom se od srpskih vlasti traži da efikasno istraži afere Jovanjica, Krušik i Telekom Srbija, sadrži i poziv da se otvore tajni dosijei Udbe i KOS-a; najveće zagovornike otvaranja dosijea, međutim, najviše interesuju oni iz doba Udbinog naslednika – RDB-a; zna se da su masovno uništavani 1956, 1966, 1990, 1991, 1998 i 6. oktobra 2000. godine; ako ikad budu otvarani, najviše će se razočarati najzainteresovaniji
Svetozar PolićApril 30, 2021
cut pexels-mike-1181772
Martovska Rezolucija Evropskog parlamenta, kojom se od srpskih vlasti traži da efikasno istraži afere Jovanjica, Krušik i Telekom Srbija, sadrži i poziv da se otvore tajni dosijei Udbe i KOS-a; najveće zagovornike otvaranja dosijea, međutim, najviše interesuju oni iz doba Udbinog naslednika – RDB-a; zna se da su masovno uništavani 1956, 1966, 1990, 1991, 1998 i 6. oktobra 2000. godine; ako ikad budu otvarani, najviše će se razočarati najzainteresovaniji

Posle Brionskog plenuma 1966. godine načelnik srpske tajne policije Rajko Đaković je partijski vrh izvestio da je u registru Udbe nasledio oko 600.000 dosijea bezbednosno interesantih lica. Goran Petrović, dugogodišnji načelnik SID-a (Službe za istraživanje i dokumentaciju) i kasnije prvi čovek BIA-e, procenio je 2001. da ih je u Srbiji oko 100.000. Dve godine kasnije u Bangkoku je otvoren sajt udba.net, za koji se ispostavilo da sadrži dugogodišnju (delom i uništenu) arhivu slovenačke, ali i neka dosijea tajne policije građana drugih republika bivše Jugoslavije. Na sajtu se našlo najmanje 180 hiljada lica. U jednom izveštaju iz ’98. godine, u vreme pobune na Kosovu, kaže se da je veći deo od 30.000 dosijea Albanaca uništen i da to čini gotovo 20 posto ukupnog broja u Srbiji. Što bi značilo da ih je RDB imao oko 150 hiljada. Božidar Spasić, bivši visoki funkcioner saveznog DB-a zadužen za specijalne operacije u inostranstvu, koji je video svoj, procenio je da je 2009. godine bilo više od 100.000.

Iza ovog, naizgled, rašomonskog karnevala, stoji činjenica da je, verovatno, svaki od ovih podataka tačan. Dosijei su, povremeno, masovno otvarani, masovno uništavani, ponekad prepravljani, ne baš retko skrivani da bi, kasnije, u zgodnom trenutku po vlasti, vaskrsavali. Neki su uništavani jer su to obavezujuća uputstva nalagala, drugi po nalogu tela koja su bila vlasna da to učine, ali najčešće da bi prikrili čime se služba, za račun vlasti, bavila. Nalozi su uglavnom stizali s državnog vrha, ali slovenački i nekoliko pojedinačnih slučajeva pokazuju i da su ih, iz različitih razloga, kopirali, skrivali i uništavali bezbednjaci, bez znanja države. Jer, u celoj istoriji dosijea tajnih službi u Srbiji, koja seže u 19. vek, bar koliko bezbednošću države, služili su političarima na vlasti u obračunima s opozicijom i tajnoj policiji s onima koji su hteli da je stave pod civilnu kontrolu.

Šta je, uopšte, dosije bezbednosne službe?

ABCED(E)-a srpske tajne policije: Dosije je strogo poverljiv skup dokumenata u kome se nalaze saznanja državne bezbednosti o pojedinim licima. U njemu je obavezan lični list koji sadrži biografske, podatke o boravku i prebivalištu, školskoj spremi, imovnom i zdravstvenom stanju, (ne)osuđivanosti. Obavezno je i navođenje, iskazom ili dokumentom, razloga za otvaranje dosijea, a otvaranje odobrava šef službe. Ostalo su dojave doušnika, rezultati praćenja (kad je lice „pod merama“), kopije ličnih dokumenata, sudski spisi (i kad je lice oslobođeno sudskom odlukom), fotografije, snimci. Službe vole kompromitujuće zapise: ljubavnice, falsifikate, kockarske strasti, simoniju, srebroljublje. Uz lica nekih kategorija, kako je objasnio Božidar Spasić, stoje oznake koje se koriste i u policijskim (kriminalnim) dosijeima: K – kontrolisati kretanje, SA – saopštiti adresu i mesta zadržavanja, H – hapsiti, HO – hapsiti oprezno zbog mogućeg pružanja otpora. Fizički, dosije se najčešće stavlja u fasciklu, obimniji se čuvaju u registrima (kutijama). Po obavezujućim uputstvima, još od 1963. godine, ukoliko se u roku od dve godine ne dokaže sumnja, dosije se zatvara i uništava.

Ratna i prva poratna tajna policija Jugoslavije, Ozna, bila je vlasna da istraži, optuži, osudi i, često, izvrši kaznu. I da potom, u izveštajima (raportima) koji su ponekad bili i usmeni, izvesti partijske organe. I to je bilo sve. Dosijee je, posle njene reorganizacije, uvela Udba marta 1946. godine, kopirajući praksu NKVD-a, koju su njeni podmlađeni kadrovi doneli iz Moskve. Već u julu bilo ih je preko 120 hiljada. U odnosu na broj stanovnika, najviše u Crnoj Gori (6.007) i Sloveniji (18.517).

Bezbednosno interesantna lica (termin koji se zadržao do danas) podeljena su u pet kategorija: A, B, C, D i E.

Otvoreni državni neprijatelji svrstani su u A kategoriju. Reč je o pripadnicima ilegalnih grupa i organizacija, političkim i, naročito, ideološkim oponentima koji su bili, ili samo mogli da budu, pretnja državnim interesima, ili centri otpora aktuelnoj vlasti. Ključno za svrstavanje u ovu, najvišu, kategoriju bila je procena da je reč o „licima koja aktivno deluju“. Milovan Đilas, koji je u istoriji Jugoslavije najduže bio državni neprijatelj No.1, najduže je imao status aktivnog unutrašnjeg neprijatelja, ima i najobimniji dosije: 7 kutija. Ako su fragmentarna svedočenja tačna, u njemu su dojave nekoliko stotina doušnika i udbaša.

Svrstavanje u B kategoriju bilo je namenjeno osobama bliskim najvećim državnim neprijateljima (onim pod A), za koje se sumnja da imaju iste političke ciljeve ili ideološka uverenja i lica koja su osuđivana za dela protiv ustavnog poretka. Svrstavanje u ovu kategoriju označavalo ih je kao ozbiljne neprijatelje po državni poredak, ali i da, dok su u toj kategoriji, nisu aktivni. A služili su i kao priprema za obračun s političkim protivnicima. Prema istraživanju Nataše Kandić, krajem devedesetih Resor državne bezbednosti je u Srbiji više od 7.000 lica vodio kao potencijalne teroriste. Svaka aktivnost na (u to vreme čestim) demonstracijama značila bi i da je potencijalni terorista postao aktivan. Po tadašnjim tvrdnjama Volonterskog centra i Grupe 484 to je trebalo da posluži seriji političkih procesa koji bi obezglavili svaki otpor režimu Slobodana Miloševića. Takav scenario pretekli su izbori 24. septembra i masovne demonstracije 5. oktobra 2000. godine.

C i D su kategorije onih za koje se zna ili sumnja da jesu ili bi mogli da naštete državnim interesima, ali i ozbiljniji kritičari vlasti, često prijatelji ili kolege lica A i B kategorije. Vrlo često su supružnici, rođaci, ponekad i deca.

U kategoriji E je najviše onih koji su nečim iskazali nezadovoljstvo, pokazali sklonost po vlast neprihvatljivim ideologijama, odbili saradnju s tajnom policijom, ponekad samo prepričali nepodoban vic.

Svi dosijei u službi nemaju isti status. Većinom su pasivni, a za ona o licima koja se “obrađuju” postoji termin dosije u operativnom radu.

Za koga su sve, kako i zašto otvarani, slikovito govori slučaj Predraga Laneta Jereminova, poslednjeg sekretara Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije (nasledio je Štefana Korošca). Jereminov je početkom 80-tih bio jedan od dva kandidata za partijskog predsednika opštinske konferencije u Kovinu, a od stotinak partijskih organizacija za njega je glasalo preko devedeset. Pri kraju izbora (koji su trajali dva meseca) DB se setio da on to ne bi mogao da bude. Imao je dosije. Ponavljanje izbora bi bio skandal, pa je slučaj zataškan tako što je, posle izbora, Jereminovu zabranjeno prisustvo sednicama tela čiji je bio predsednik, kad je na dnevnom redu bila bezbednost. A upravo partijska saglasnost je bila neophodna da bi se izveštaji DB-a našli pred nadležnim državnim organima. Petnaestak godina kasnije ispostaviće se da je Jereminov, još kao gimnazijalac, odbio da špijunira rođenog ujaka, koji je u Londonu bio univerzitetski profesor i kretao se u emigrantskim krugovima. Tako je zaradio dosije. Po obavezujućem uputstvu, služba je, međutim, posle dve godine, ukoliko se ne potvrde sumnje zbog kojih je otvoren, morala da dosije zatvori i uništi. Ni to se nije dogodilo.

Josip Broz Tito i Aleksandar Ranković

Evolucija špijunske revolucije: Prvo masovno uništavanje dosijea dogodilo se posle susreta Tita s Hruščovom u Beogradu 1956. godine. Po nalogu drugog čoveka i šefa tajne policije Jugoslavije Aleksandra Rankovića uništeno je oko 54 hiljade dosijea IBovaca. Dve decenije kasnije, u vreme suđenja učesnicima Barskog kongresa, volšebno su se pojavili IB dosijei baš onih koji su bili na tom kongresu. To se naročito videlo u procesima bivšim zatvorenicima koji su na Goli Otok dospeli primenom „administrativnih mera“, odnosno onima kojima nikad nije suđeno, tako da sudski spisi nisu ni postojali.

Deset godina kasnije, posle Brionskog plenuma, Đurđević je CK SK Srbije izvestio da ih ima još oko 600 hiljada i da republička tajna policija ima premalo izvršilaca. Trijaža i uništavanje trajali su četiri godine. Kakvih je sve tu dosijea bilo govori činjenica da je Udba 1970. godine istorijskim arhivama predala i deo ratnih dosijea ozloglašene Specijalne policijske uprave Dragog Jovanovića, ali ne sve. I sama je formirala Istorijski arhiv SDB, zadržavajući one za koje je ona ocenila da imaju istorijsku važnost za tajnu policiju. Ratne i poratne. Hroničari tvrde i da su među uništenim poratnim bili i dosijei partijskih i državnih rukovodilaca (između ostalih, navodno, Kardelja i Moše Pijade). Opet navodno, imali su ih svi osim Tita i Rankovića.

Po Božidaru Spasiću najviše je dosijea uništeno za vreme američkog napada na Irak 1990. godine. Takvu odluku je donelo Predsedništvo Jugoslavije, a prema njegovim rečima u Saveznoj službi državne bezbednosti se danima cepao svaki papirić, stavljao u džak, a potom spaljivao u pećima fabrike hartije na Umci. Dosijea su, kako kaže, masovno uništavana i godinu dana kasnije, pred raspad Jugoslavije, jer se spekulisalo da ih mnogi već iznose.

Početkom 90-tih o zatvaranju i uništavanju dosijea odlučivao je Savet za zaštitu ustavnog poretka, u kome su bili Aleksandar Mitrović, Slobodan Unković, Dušan Mihajlović i Dragan Mitrović. Zna se da su tada zatvoreni i spaljeni dosijei Zagorke Golubović, Mihaila Markovića i profesora Ljube Tadića.

O uništavanju 1998. godine, međutim, malo se zna. U javno dostupnim dokumentima kaže se samo da je uništeno oko 30.000 dosijea lica s teritorije Kosova. Ne i ko, kad, gde, kako i zašto.

Zato o njihovom uništavanju 2000. godine, osim svedočenja, postoji i sudski dokument. Na suđenju optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije bivši pripadnik Resora državne bezbednosti Zoran Stijović je svedočio da je tadašnji načelnik službe Rade Marković 6. oktobra poslao depešu svim područnim centrima tražeći da se pregledaju dosijei i selektivno unište, dok je načelnik Pete uprave Miloš Teodorović naložio uništavanje svih delovodnika, depeša, planova i izveštaja o radu centara od 1998. do 2000. godine. Dakle u vremenu u kojem je Rade Marković stajao na čelu službe. Prema tom svedočenju, o nezakonit nalog su se oglušila samo tri vojvođanska centra.

„Uništena je dokumentacija u papirnom i elektronskom obliku i mikrofilmovima, sve što može da ukaže na zloupotrebe iz svih centara, osim novosadskog, zrenjaninskog i subotičkog. Ova tri centra nisu postupila po nalogu i tu dokumentaciju su sakrili i sačuvali. Dokumentacija je uništena i u Centru resora državne bezbednosti u Beogradu.“

Dušan Mihajlović / Foto: Istinomer

Posle izbora za ministra policije Dušan Mihajlović je, februara 2001. godine, kao akt izvinjenja, otporašima vratio 1.554 dosijea. Ispostavilo se, međutim, da je netragom nestalo preko 500 onih za koje se zna da su otvoreni. Sredinom te godine Vlada Zorana Đinđića je donela uredbu kojom je građanima (bez mogućnosti da ih kopiraju ili hvataju beleške) dozvolila uvid u sopstvene dosijee. Od oko 8 hiljada onih koji su to zatražili, nađeno je 420 dosija, a beleške tajne policije o sebi pročitalo je 380 ljudi. Imena doušnika bila su precrtana crnim, neprovidnim, flomasterom. Ustavni sud je, međutim, 2003. godine Uredbu proglasio nezakonitom, uz obrazloženje da se podaci o ličnosti mogu urediti samo zakonom.

Nekoliko meseci ranije, aprila, u Sloveniji je izbio skandal kad se na veb adresi udba.net pojavilo više od milion pdf stranica dosijea Službe državne varnosti (SDV). Ispostavilo se da se server preko koga su postali dostupni nalazi na Tajlandu, a da su dosijea postala dostupna zahvaljujući slovenačkom disidentu Dušanu Lajovicu, čija je porodica za vreme rata pripadala “plavoj gardi” (tzv. slovenačkim četnicima, antikomunističkoj, ali i grupaciji koja se zalagala za očuvanje Jugoslavije i podržavala Dražu Mihajlovića). Slovenci (i još poneko) su te 2003. nekoliko nedelja čitali šta je tajna policija – najviše iz ugla njihovih komšija, kolega i prijatelja – mislila o njima. I o političarima. Predsednik Slovenije Janez Drnovšek registrovan je kao lice pod kontrolom; Lojze Peterle, prvi predsednik vlade nezavisne Slovenije, kao stalni ili povremeni izvor u rimokatoličkoj crkvi; vođa desnice Zmago Jelinčič kao saradnik i pripadnik rezervnog sastava DB-a (njegov dosije vrvi i od krivičnih dela falsifikovanja i krađa, kojima je ucenjivan). Ispostaviće se da je Lajovic do dosijea (među kojima je bilo i onih koji su zvanično uništeni) stigao tako što je ’90. godine partijski drug tadašnjeg lidera opozicije Janeza Janše sklonio kutiju sa 17.000 mikrofilmova. Otkriće se, uz to, i da objavljivanje nekih i neobjavljivanje nekih drugih pomaže Janšinoj političkoj promociji.

Remingtonom na kuma i Malog Bucu: SDB je, mnogo doslednije nego Udba, otvarala dosijee za sve koji su na bilo koji način bili sumnjivi. Lične dosijee će narednih decenija dobiti svi budući državni funkcioneri Srbije, izuzev Vojislava Koštunice, za koga je u vreme „dešavanja na Pravnom“ ocenjeno da je bezbednosno neinteresantan.

Milovan Đilas / Foto: Wikipedia Stevan Kragujević

Najdeblji dosije zauvek će ostati Milovana Đilasa (sedam kutija), a najtanji Vojislava Šešelja, jer ga Sarajevski DB nikad nije poslao u Beograd, pošto je ovaj, kako tvrde, u međuvremenu, postao njihov doušnik. U srpskom DB-u Šešeljev, tako, ima samo stranu s njegovim ličnim podacima.

Među opozicionim prvacima iz 90-tih najstariji je Dragoljuba Mićunovića.

Zoran Đinđić je imao dosije i u Beogradu i u Ljubljani. Dobio ih je 1974. godine posle pokušaja održavanja studentskog skupa u Ljubljani i iznošenja “Nacrta rezolucije Saveza studenata filozofskih fakulteta u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu”, koji je tajna policija označila kao radikalno levičarski. Osuđen je na godinu dana zatvora, ali je posle pritiska međunarodne javnosti pušten da emigrira u Zapadnu Nemačku. Mesec dana posle njegovog ubistva (12. marta 2003. godine) dogodila se ona provala slovenačke službe i mnogi su tada pokušavali da nađu njegov dosije, pre svega zahtev tadašnjeg nemačkog kancelara Vilija Branta da mu bude dopušten nastavak studija u Konstanci.

Beogradska Udba je, na insistiranje bosanske i savezne, posle romana “Sudija” i “Nož”, otvorila dosije Vuka Draškovića, tvrdi se posle intervencije Staneta Dolanca, ali je on dugo imao status pasivnog. Proširen je kad je Drašković ušao u Odbor za odbranu misli i sloboda, posle čega mu je inspektor Ranko Savić oduzeo pasoš. Po svemu sudeći, patrijarh Pavle je intervenisao kod Slobodana Miloševića i pasoš mu je vraćen, a u Draškovićevom dosijeu je ostala njegova izjava kojom se obavezuje da će se u Australiji, gde je tada putovao, ponašati kao lojalan građanin Srbije.

Dosije Slobodana Miloševića je otvorio KOS, po nalogu saveznog sekretara za narodnu odbranu admirala Branka Mamule novembra 1987. godine. Njime ga terete za nacionalizam, šovinizam, pokušaj razbijanja Jugoslavije i stvaranja Velike Srbije.

Ne postoji, ili, bar, nije objavljen, podatak o tome da li je RDB otvorio dosije za Aleksandra Vučića. Vučić je, međutim, javno, na televiziji, pokazao dosije druge osobe: šezdesetogodišnje žene koja je pucala u investitora koji ju je terorisao. On sam, a i niko iz BIA, nikad nije objasnio kako je moguće da dosije, suprotno zakonu, izađe iz službe, kad u njegov uvid čak i nadređeni operativnom radniku koji ga vodi može da ima samo po posebnoj proceduri. Pri dolasku na vlast (ili povratku) 27. jula 2012. godine Vučić je postao koordinator svih službi bezbednosti u zemlji. “Ako je i imao dosije, sad ga više ni”, rekao je bivši Udbin saradnik Milorad Nikoličić.

U zemaljama bivše SFRJ dosijei su otvoreni tako što je svaki građanin dobio pravo uvida samo u sopstveni, jer je iskustvo u nekoliko bivših komunističkih zemalja pokazalo da nekontrolisano obnarodovanje za rezultat ima nekontrolisani lov na veštice. Izuzetak su Srbija i Crna Gora, gde su još uvek strogo poverljivi. Ono što će, međutim, najviše razočarati zagovornike otvaranja dosijea, jeste činjenica da u njima neće naći imena doušnika.

U dosijeu Božidara Spasića, čije je otvaranje naložio Jovica Stanišić označavajući ga kao ekstremistu, našlo se oko 600 raznoraznih papirića, izeštaja saradnika službe, fotografija. Ali ni jednog imena i prezimena doušnika. Pominju se samo pseudonimi: Strela, Kum, Dunav…

“Nijednom saradniku se nigde ne piše pravo ime”, kaže Spasić koji je i sam, kao funkcioner savezne Udbe, otvorio mnoštvo dosijea. “Možete da sumnjate, ali nemate dokaz da vas je baš „taj i taj” cinkario i oterao, recimo, na Goli otok, u zatvor…”

Spasić tvrdi i da nijedna republika eks Jugoslavije nije otvorila sve dosijee. Razlog je takozvani dvostruki sistem dosijea. Ako se, recimo, lice obrađuje u Vranju, onda se njegov dosije nalazi i u Vranju i Beogradu.

“U Beogradu imate tonu dosijea, recimo, ljudi iz Hrvatske ali ih niko ne otvara, jer su svi imali podatke o svima. Niko ne bi da otvara Pandorinu kutiju.”

Posle martovske rezolucije Evropskog parlamenta advokat Borivoje Borović je na TV NovaS rekao da je imao uvid u svoj dosije i da su ga cinkarile dve potpredsednice nekih stranaka i neki novinar. Imena nije pomenuo, a ko su verovatno zna po sadržini onog što je rekao i što je zabeleženo, jer je izvesno da je u svom dosijeu mogao da nađe samo pseudonime. Njihova imena su i pre osamdesetih kodirana na različite načine. Između ostalog i brojem dosijea, a slovenačka provala je pokazala da je, recimo, “-0017126-00000” bila oznaka za lice pod kontrolom, a “-0013606-00207” za stalnog ili povremenog doušnika u katoličkoj crkvi.

U tajnim službama osim registara i delovodnika „bezbednosno interesantnih lica“, postoje i registri saradnika, ali posle toliko uništavanja i doterivanja, verovatmo ni oni ne bi bili od velike pomoći. Pre svega zato jer su i u njima uglavnom pseudonimi (puno ime zna operativni inspektor i nema obavezu da ga bilo kome odaje, osim u posebnim uslovima i po posebnoj proceduri), ali i zato što su ti registri, recimo, samo u poslednjoj deceniji prošlog veka uništavani tri puta.

Branka Ćopića i Dobricu Ćosića cinkario je, recimo, Remigton, što je ime najstarijeg američkog proizvođača streljačkog oružja, ali postoje tvrdnje da je bio Politikin novinar, jer su u ovoj novinskoj kući korištene istoimene pisaće mašine. Zvorničko-tuzlanskog episkopa Vasilija Kačavendu, koji je i sam bio doušnik Udbe, i još dvoje sveštenih lica od 1981, do 1984. uhodio je Podgora. Njegov dosije je uništen 1990. godine, a iz zahteva da se zatvori ispostaviće se da je reč o svešteniku SPC iz Bijele Milivoju Neniću.

Predraga Laneta Jereminova, naslednika Štefana Korošca na mestu sekretara CK SK Jugoslavije, nije pokušao da vrbuje inspektor Udbe, nego doušnik pod pseudonimom Mali Buca.

Borivoje Borović, jedan od najistrajnijih političara u zahtevu da se otvore arhive tajnih slušbi, veruje da se Vučić plaši da bi otvaranje dosijea pokazalo njegove veze s tajnom policijom. Posle godina zatvaranja, uništavanja i selekcije dosijea, to je malo verovatno. Ako registri doušnika ikad postanu javni (makar za one koji su bili pod merama), malo je verovatno da će to učiniti služba. Osim ako se ne ostvari Borovićev radikalniji zahtev: da se obaveštajno-bezbednosna agencija raspusti i nova formira iz pepela. A i tada, samo zato što bi bilo mnogo razočaranih, uplašenih i onih koji bi se osetili izdano i ugroženo.