Cepanje dlake na četiri dela

Neskriveno, precizno, hladno, profesionalno – u sred dana, na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, u centru Beograda, dvojica maskiranih napadača, ubila su Slavka Ćuruviju, novinara i vlasnika Dnevnog Telegrafa i nedeljnika Evropljanin.

Od ubistva do prvostepene presude, prošlo je – 20 godina.

Sto godina robije. Toliko iznosi ukupna kazna izrečena 5. aprila 2019. godine, četvorici nekadašnjih pripadnika Državne bezbednosti za učestvovanje u ubistvu. A onda je čitava godina bila potrebna da bi se održala četvorodnevna sednica drugostepenog veća za ovaj zločin, zakazana prethodno za kraj marta i početak aprila, na kojoj je trebalo da se razmotre žalbe odbrane i tužilaštva na prvostepenu presudu. Zbog pandemije korone i vanrednog stanja i ovo suđenje je odloženo. Na listi pitanja bez odgovora tako je i ono da li je presuda i konačna, s obzirom na to da i dalje niko ne može da predvidi kakva će biti odluka suda, posebno s obzirom na činjenicu da je i sam tužilac, Milenko Mandić, tražio da bude ukinuta.

“Glavni zahtev tužilaštva je da se presuda ukine, što je po mom uverenju jedan veliki skandal. To je kada neko ne razlikuje bitno od nebitnog”, smatra advokat porodice Ćuruvija, Slobodan Ružić, pojašnjavajući da isto u svojim žalbama traže i branioci prvostepeno osuđenih. “To znači da vi dajete vetar u leđe okrivljenima, zato što će sad na sednici drugostepenog veća svaki advokat da ustane i da kaže: vidite i tužilac traži da se ukine presuda.”

Indikativno je da se slična situacija desila 2013. godine u slučaju pokušaja atentata na Vuka Draškovića u Budvi.

“To se desilo još jednom, 2013. godine kad su prvostepeno bili osuđeni Radonjić, Romić i Basta za onaj pokušaj ubistva Draškovića u Budvi. Onda je išla žalba, pa je na sednici apelacionog veća ustao tužilac i napao na presudu. Potom je ta presuda ukinuta, ponovo je suđeno, u ponovnom postupku, sud ih je oslobodio”, podseća nas advokat Ružić i napominje da bi tužilac trebalo samo da se žali na visinu kazne, a ne da traži ukidanje iste.

“To je cepanje dlake na 4 dela… Za mene je to veliki skandal, zato što sad nad tim predmetom su se nadvili crni oblaci i to mi sad liči na ovaj slučaj iz 2013. godine”, konstatuje Ružić.

U tužbi je, između ostalog, navedeno da je Miroslav Kurak zapravo lice koje je pucalo u Slavka Ćuruviju. Sud je smatrao da nema dovoljno dokaza za to, jer se vidi da učestvuje u organizaciji, ali ne i da je neposredni izvršilac. Tako je u presudi, kao izvršioca krivičnog dela ubistva Slavka Ćuruvije sud označio NN lice.

“Tužilac se žali i vraća na svoju tezu, svoju optužnicu. Ne mislim da je sad tu reč o umešanosti službi, već o sujeti tužioca, čiju koncepciju sud nije uzeo u obzir”, kaže advokat Ružić.

Prvostepena presuda potvrdila je i upletenost državne bezbednosti u ubistvo Ćuruvije. Važno je bilo i priznanje da je iza ubistva novinara stajao državni aparat. Advokat Ružić smatra da je to, zapravo naznačajnija stvar u ovoj presudi, ali i da je formulacija “državni aparat”, zapravo, preširoka, jer je, po njegovim rečima, iza ovog ubistva stajao predsednik države Slobodan Milošević, sa svojom službom državne bezbednosti, što je činilo “podivljali deo državnog aparata”.

“Politika komanduje preko službe. A služba će uvek učiniti čak i bez konkretnog dogovora sa politikom nešto što predpostavljaju da bi se politici svidelo. A službe su tu samo da ispune želje”, smatra novinar Vanja Bulić.

Nalogodavac, prvostepenom presudom, nije utvrđen.

“To ne piše u toj presudi, ali pisalo je u presudi za ubistvo Ivana Stambolića, da je nalogodavac Slobodan Milošević, ja sam to pokušao da objasnim u završnoj reči i dalje stojim iza toga”, govori advokat Ružić i pojašnjava da se lako moglo doći do tog odgovora, jer je upravo Slobodan Milošević jedini u zemlji, u to vreme, mogao da, preko načelnika službe, angažuje pripadnike iste i da potom prikrije sve fingiranom istragom i nepostupanjem odeljenja za krvne delikte MUP-a Srbije.  

“Moraju da se stvari nazovu pravim imenom, Ne postoji kolektivna krivica, nisam ja ubila Slavka Ćuruviju niti sam želela da bude ubijen Slavko Ćuruvija, a takodje sam gradjanin ove države. Kao što nije ni država Srbija počinila zločin, počinili su neki pojedinci. Ti pojedinci imaju svoje ime i prezime”, kaže novinarka Brankica Stanković, dok advokat Slobodan Ružić naglašava da je Slavka Ćuruviju, ipak, ubila država!

“Ubili su ga ljudi koji rade za platu u toj službi.”

Ko je neposredni ubica i dalje se, međutim, ne zna.

“To je bitno u toliko što je taj neko morao da odgovara. I dok nemamo pravosnažnu presudu, na terenu smo spekulacija, pa može da se tvrdi: ubili su ga crnogorski kriminalci, ubli su ga ovi ili oni, a sa presudom znamo da je to učinila država, odnosno pripadnici državne bezbednosti”, kaže Ružić.

I novinar Vuk Cvijić smatra da više nije sporno da je Ćuruviju ne samo ubila, već sve do smrti i pratiča državna bezbednost. “Ako se nije znalo ko je direktan ubica, zašto se nije pokrenuo svih ovih godina postupak kako je on uopšte praćen i koja je bila osnova da se on prati.”

Predsednik komisije koja se bavi ubistvima novinara, Veran Matić, tvrdi da je Slavko Ćuruvija bio u potpunosti pokriven aktivnostima službe, između ostalog i kad je reč o direktnom prisluškivanju (slušanju telefona i praćenju njegovih komunikacija) i kad je reč o njegovom kretanju.

“Da se dogodila likvidacija od nekog nepoznatog, to bi služba morala da zna, jer je on bio pokriven, i oni bi morali da to identifikuju odmah kada se dogodilo. Najbitniji prodor je napravljen onog trenutka kada  su pronađene trake, na kojima su zabeležene komunikacije, iz kojih se moglo videti ko je bio gde u kojem vremenskom trenutku. I kada se video taj obrazac i model koji se poklapao oba dana i kada se videlo i da je postojalo i davanje lažnih iskaza od aktera o tome gde su bili u kojem trenutku.”

Za sada, u zatvoru je samo Radomir Marković, nekadašnji šef Resora državne bezbednosti, po presudi osuđen na 30 godina kao podstrekač. U ćeliju je zapravo vraćen jer izdržava kaznu od 40 godina za ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi.

U kućnom pritvoru su Milan Radonjić i Ratko Romić, osuđeni za saizvršilaštvo na kazne od po 30, odnosno 20 godina. Dvadesetogodišnja kazna određena je za isto delo i Miroslavu Kuraku, ali je on i danas u bekstvu. Poternica je na snazi, ali nema indicija da se vodi ciljana istraga, što po rečima Vuka Cvijića, novinara koji se godinama bavi vezama kriminala i službi bezbednosni, ukazuje na njegovu povezanost sa centrima moći. Nekažnjivost, vodi i ćutanju drugih.

“Ako imate nekažnjivost imate i omertu, to je taj zakon ćutanja. Jer oni shvataju da su oni koji progovore ugroženiji. Mi imamo slučajeve da su ti ljudi iz službe, koji su hteli da se suoče sa zločinima, da su prokazani, da su proganjani da su čak i njihove porodice proganjane, da su neki morali da se isele iz Srbije, dok te ubice, ti zločinci, i dalje hodaju bezbedno među nama”, kaže Cvijić.

I dok su neki među njima u Srbiji, Miroslav Kurak je u Africi, i ne samo što se slobodno kreće, već i šalje svoje fotografije iz lova na tigrove. A u Afriku, ili preciznije – Tanzaniju, je otišao sa srpskim pasošem. U sred sudskog postupka, utvrđeno je da mu je pasoš produžavan pre nekoliko godina u Republici Srbiji.

“Vi kad biste sad pitali državne organe: “da li ste išta preduzimali na osnovu informacija koje ste dobili da se čovek nalazi u Africi”, videli biste da nije niko prstom mrdnuo. To znači da one koji bi to trebalo da rade ili ne interesuje, ili da su, s druge strane, nesposobni”, tvrdi advokat Slobodan Ružić.

Nekažnjivosti su doprinele i opstrukcije koje su karakterisale gotovo sve istrage. Prva, početna, istraga praktično nije ni urađena. Odeljenje za krvne delikte MUP-a Srbije, uradilo je samo kriminalističko-tehnički deo posla. Loše je urađen i uviđaj, a fingirana je i istraga o podacima koje su u javnost izašle 2001. u čuvenom dosijeu „Ćuran“ koji je prvi ukazao na umešanost tajne službe. Ironijom, Radomir Marković, njen šef i u doba Miloševića, je kao deo trojnog postpetooktobarskog rukovodstva MUP-a, vodio i istragu o tome.

“To je bilo fingiranje istrage, kako bi se zatvorio sam slučaj ,,Ćuran“. Mislim da je postojalo prikrivanje sa svih strana”, smatra Veran Matić.

Očekivanja od Apelacionog suda su velika i zbog toga što se zahvaljujući ovom sudu u procesu koji je trajao četiri godine došlo do nekih krunskih dokaza, među kojima su i podaci o komunikaciji sa baznih stanica koji su potvrdili prisustvo optuženih u blizini mesta ubistva.

Na listi pitanja koje čekaju odgovore sada je i to kada će suđenja u Apelcionom biti nastavljena.

“Ja očekujem da će ponovo biti zakazano pred leto ovo ročište, a da bi do kraja godine mogli da dobijemo presudu, ovu presudu koju ja priželjkujem, da bude potvrđena. A ako bude ukinuta, onda će biti ukinuta do kraja godine i onda ćemo se iduće godine ponovo suditi. Samo što će taj process opet trajati godinama”, zaključuje advokat Slobodan Ružić.

Izvesno je jedino da je do danas samo Ćuruviji presuđeno.

Vučić i Ćuruvija

U Ćuruvijinom magazinu “Evropljanin”, sredinom oktobra 1998. godine, objavljen je tekst “Šta je sledeće, Miloševiću” koji su zajednički potpisali Aleksandar Tijanić i Slavko Ćuruvija. Na osnovu zloglasnog Zakona o javnom informisanju, koji je potpisao tadašnji ministar Aleksandar Vučić, „Evropljanin“ je kažnjen sa 2,4 miliona dinara (odnosno oko 260 hiljada dolara), što je najveća kazna izrečena bilo kojem mediju u Srbiji - do danas. U martu 1999. godine, Ćuruvija je zbog svog novinarskog angažmana osuđen na petomesečnu zatvorsku kaznu. Neposredno pre ubistva, u tekstu Miroslava Markovića pod nazivom 'Ćuruvija dočekao bombe’, objavljenom u Ekspres Politici, označen je kao izdajnik.  Autor se pozivao na reči Mirjane Marković. Tekst je čitan i u informativnim emisijama RTS-a. A onda je – ubijen.

Prema tvrdnji novinara Radeta Radovanovića, koji je te 1999. godine bio šef dopisništva Radija slobodna Evropa, Aleksandar Vučić, tada ministar za informisanje, dvojici novinara je rekao da ima informacije o ubistvu Slavka Ćuruvije.

“Jutro nakon ubistva, 12. aprila, pozvao me je Aleksandar Vučić i rekao mi je da dođem u hotel Metropol, gde je bio štab Ministarstva. Tamo zatičem kolegu Grujicu Spasovića, tadašnjeg glavnog urednika Danasa. Bez da ga išta pitamo, on nam kaže: ‘Ćuruviju je ubila crnogorska mafija zato što im je dugovao pare’. Pitao sam da li je to zvanična formulacija njega kao ministra, rekao mi je da to ne objavljujem”, tvrdi Radovanović i navodi da tu informaciju Vučić nikad nije dao pravosudnim odganima, jer očito nije bila tačna! Istraga je tapkala u mestu gotovo deceniju ipo.

Značajniji pomaci u istražnim postupcima koincidiraju sa dolaskom na vlast Srpske napredne stranke, tačnije, jednim od prvih političkih poteza Aleksandra Vučića, tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije, koji je oformio međunarodnu komisiju koja će da istraži ubistava novinara u Srbiji. I pre nego je Komisija počela sa radom, deo medijske zajednice spekulisao je, zapravo, da vicepremijer Aleksandar Vučić, preko Komisije, pegla svoju biografiju. Posebno onu odrednicu u kojoj piše da je bio ministar informisanja Vlade Srbije u vreme kad je ubijen Ćuruvija, ali i nekoliko nesuvislih, možda ishitrenih, izjava (među kojima je i ona, iz intervjua nedeljniku Argument: “Osvetiću se kad-tad Slavku Ćuruviji”).

Nakon formiranja Komisije za istraživanje ubistava novinara, istražne sudije saslušale su više od 100 predloženih svedoka. Među njima je 27 pratilaca - pripadnika DB-a, niz bivših funkcionera te službe, obavljeno je medicinsko-balističko veštačenje, a prikupljeni su i brojni drugi materijalni dokazi. Potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić iskoristio je priliku da kaže kako je konačno razotkrivena „zločinačka uloga dela države i pojedinaca, koji su tobože u ime te države počinili zločin“. U situaciji dostojnoj filmske drame, prvi potpredsednik Vlade, javno se izvinio: “Ja danas pre svega hoću da se izvinim gradjanima Srbije, porodici gospodina Ćuruvije i gradjanima Republike Srbije što su 14 godina čekali da one koji su, kako mi sumnjamo, izvršili ubistvo Slavka Ćuruvije konačno dođu pred lice pravde.” Tek će malobrojni primetiti da se Vučić izvinio što smo 14 godina čekali da izvršioci ubistva dođu pred lice pravde, a ne zbog toga što je učestvovao u vlasti države koja je počinila ubistvo novinara.