Znanje je moć. Saznanje je preduslov.

PRETNJE, TARGETIRANJA I HAJKE NA NOVINARE

Crtanje mete na čelu

Prvo u javnost izađe političar koji targetira novinara ili redakciju. Potom to objavi neki od vlastima bliskih tabloida, a prenese televizija Pink. Onda se hrabri branitelji srBskih nacionalnih interesa, najčešće skriveni iza nadimaka na internetu, odvaže da zaprete. Tako novinari postaju - mete nasilnika
Istraživali: Sanja Lončar, Slaviša Lekić i Jovana S. PolićJanuar 26, 2020
tastatura-1280x720.jpg
Prvo u javnost izađe političar koji targetira novinara ili redakciju. Potom to objavi neki od vlastima bliskih tabloida, a prenese televizija Pink. Onda se hrabri branitelji srBskih nacionalnih interesa, najčešće skriveni iza nadimaka na internetu, odvaže da zaprete. Tako novinari postaju - mete nasilnika

Prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije, u proteklih 10 godina, zabeleženo je više od 650 napada, pretnji i pritisaka na medijske radnike! Reč je, međutim, samo o slučajevima koji su prijavljeni NUNS-u ili nadležnom državnom organu za gonjenje počinilaca krivičnih dela. Onih koji ostaju van statistika je, procene su – najmanje još toliko.

Samo u 2019. godini, zabeleženo je ravno 107 pretnji ili pritisaka na novinare.

Novinari u Srbiji su izloženi pretnjama i pritiscima iz različitih razloga: nekad je to zbog kritike nosioca vlasti; drugi put zbog toga što ukazuju na korupciju i zloupotrebu službenog položaja, to jest, kršenje zakona od strane pojedinaca na javnim funkcijama ili privatnih kompanija koje su povezane sa moćnim pojedincima iz vladajućih struktura; često zbog uzurpiranja javnog interesa i korišćenja tih resursa u privatne svrhe; a neretko i zbog pisanja o prošlosti, to jest otkrivanja istine o ratnim zločinima i suprotstavljanja nacionalizmu, šovinizmu, a u poslednje vreme i antimigrantskom rasizmu.

„Mi najčešće govorimo o fizičkim napadima i pretnjama; ima tu međutim i inovativnih vrsta pritisaka, kao što je podnošenje velikog broja tužbi protiv ili određenog medija ili novinara, koji te novinare stavlja u poziciju da se finansijski iscrpljuju“, objašnjava advokatica Kruna Savović.

Pritisci na novinare su raznoliki koliko i oni koji pribegavaju toj vrsti “obračuna” sa novinarima: od kampanja blaćenja, uvreda, pretnji u kondicionalu, preko sprečavanja prisustva na konferencijama za štampu, pritiscima putem saopštenja političkih partija ili vodećih funkcionera vlasti, pretnji gubitkom posla, do parničnih postupaka koji se vode protiv medija i novinara po Zakonu o javnom informisanju: osim straha i nesigurnosti koje izazivaju kod novinara, neki od pritisaka (prozivka novinara, recimo, u Skupštini Srbije ili targetiranje na režimskim televizijama) neretko rezultiraju pismima sa pretnjama ili verbalnim napadima.

Nisu, međutim, novinari i mediji u Srbiji samo meta sile. Često umeju da budu i napadači. Oprobali su se u svim disciplinama beščašća: hajkama, pretnjama, ucenama, omalovažavanju, lažima o neistomišljenicima. Neretko su i sredstvo objavljivanja poternica, vlastima nepodobnih, novinara. A šema je uvek ista: prvo u javnost izađe političar koji targetira novinara ili redakciju. Potom to objavi neki od vlastima bliskih tabloida, a prenese televizija Pink. Onda se hrabri branitelji srBskih nacionalnih interesa, najčešće skriveni iza nadimaka na internetu, odvaže da zaprete. Tako novinari postaju – mete nasilnika.

U tekstu “Kreće ubijanje Vučića”, Informer je sastavio listu novinara i javnih ličnosti koji rade o glavi predsedniku Srbije i optužio ih za neka od najtežih krivičnih dela.

Informaciju su, dalje, prenosili Pink, Pravda i ostali režimski mediji.

Na listi se, između ostalih našla i novinarka Antonela Riha:

“Kad sam videla tu naslovnu stranu i taj tekst nasmejala sam se i pomislila – koja je ovo budalaština i kakvi su ovo kreteni, jer je to, zaista, bila gomila gluposti. Ali sam posle dva dana, zbog svega toga, imala i ozbiljne zdravstvene probleme. Jer nije to baš sve tako naivno. Ako ste optuženi za rušenje države i pripremu ubistva predsednika države, pa vama pakuju neki zatvor.”

Da stvar nije nimalo naivna, govori i činjenica da su “zaverenici”, bez ikakvih dokaza, optuženi za pokušaj nasilnog rušenja ustavnog poretka, što je krivično delo za koje je zaprećena kazna i do 40 godina zatvora.

Protiv vlasnika i glavnog i odgovornog urednika Televizije Pink Željka Mitrovića, vlasnika i glavnog i odgovornog urednika Informera Dragana J. Vučićevića, predsednika Srpskog sabora Zavetnici Stefana Stamenkovskog i glavnog i odgovornog urednika Pravde Igora Marinkovića, grupa novinara, javnih radnika i umetnika podnela je, 4. avgusta 2016. godine krivičnu prijavu zbog toga što su bez ikakvih dokaza proglašeni za zaverenike, nasilnike, strane plaćenike, atentatore.

Godinu dana kasnije, Više javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo je krivičnu prijavu.

Kako je smatrao zamenik javnog tužioca Aleksandar Momčilović – „Nema osnovane sumnje da su prijavljena lica izvršila navedena krivična dela, niti pak neko drugo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, već se eventualno radi o krivičnom delu uvreda“.

Potpisnici krivične prijave uputili su Apelacionom javnom tužilaštvu prigovor na ovu odluku.

“Za razliku od devedesetih kad je Milošević čistio cele redakcije, sada vas izvlače iz gomile, stavljaju vašu fotografiju na naslovnu stranu, ili neko u Skupštini njom maše. Znači, vi ste kao pojedinac targetirani i time ste mnogo više izloženi potencijalnoj opasnosti, nego što je to bilo devedesetih, osim u tim nekim najdramatičnijim slučajevima poput onoga Slavka Ćuruvije”, priča Riha.

FOTOGRAFIJE I POSTERI

Tačno na 18. godišnjicu ubistva Slavka Ćuruvije, šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke, Aleksandar Martinović, pokazivao je u Skupštini Srbije fotografije opozicionih političara, aktivista, ali i novinara, tvrdeći kako su organizatori protesta “protiv diktature”. Ovom svojevrsnom fotodenunciranju, pridružio se i poslanik Marijan Rističević.

Prema mišljenju Dinka Gurhonjića iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine, to je lepljenje etiketa, ali i poziv na linč: “Moja večita dilema jeste kad će se desiti trenutak da oni pređu tu crvenu liniju, odnosno da kažu svojim psima, koji čekaju kao zapete puške, da je konačno dozvoljeno da nas likvidiraju po ulicama.”

Iste fotografije, potom, Martinović je pokazao i u emisiji Upitnik, na javnom servisu, dokazujući time da protesti nisu ni studentski, niti spontani, već politički.

“Postoji jedna stara izreka – možda smo mi paranoični, ali to i dalje ne znači da nam ne rade o glavi”, smatra Dinko Gruhonjić.

Juna 2017. godine, fotografije Dinka Gruhonjića i Nedima Sejdinovića, predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine,   osvanule su na posterima izlepljenim po ulicama Novog Sada.

Svojevrsnu poternicu, početkom 2018. godine TV Pink je raspisala za novinarkom Tamarom Skrozzom, samo zato što je kao članica Upravnog odbora nevladine organizacije Crta, na press konferenciji govorila o monitoringu medija povodom predstojećih lokalnih izbora u Beogradu.

Uprkos tome što je Regulatornom telu za elektronske medije (REM) stiglo više od 300 žalbi zbog napada na Skrozzu, REM nije preduzeo mere na koje ga obavezuje zakon, čak se nisu ni oglasili!

“Došli smo u potpuno bizarnu situaciju, da je prosto postalo statusni simbol da li će te Pink i Informer proglasiti za izdajnika. Da li će te na bilo koji način targetirati. Jer ako te ne targetiraju, ako te ne označe, ako, makar jednom, ne upru prstom u tebe, ti moraš samom sebi da postaviš pitanje da li pošteno radiš svoj posao. Ja se samo nadam da je to situacija koja neće potrajati još dugo jer je, zaista, bizarna, neodrživa i na duže staze kontaproduktivna za svakog od nas. Jednog dana ako moje dete uzme da pretražuje svoju mamu, pa da bude ponosno na ovo ili ono što sam uradila, istovremeno će se zapitati, ej bre, je l’ ova žena što me rodila planirala ubistvo Aleksandra Vučića!?”, kaže Tamara Skrozza, novinarka Vremena.

U disciplini stavljanja mete na čelo novinarima, oprobali su se i branitelji srBstva. Organizacija Srpski narodni pokret “Naši” objavila je spisak “30 najvećih srbomrzaca i izdajnika među javnim ličnostima”, a na kom su i neki novinari. Viši sud u Beogradu oslobodio je Ivana Ivanovića, predsednika ove ultradesničarske organizacije, svih optužbi, uz obrazloženje da nije izvršeno krivično delo diskriminacije, jer nije bilo “proganjanja” oštećenih.

Portal Vidovdan objavio je, nakon presude Ratku Mladiću, “Top listu haških lobista”, na kojoj su, opet, i novinari.

Jelka Jovanović, novinarka Novog magazina, naglašava da situacija postaje sve opasnija: “Jer se radi o militantnim grupama i opet tu dolazimo do sprege sa vlašću.”

“Ovoj državi plaćam, da kao građanka i kao novinarka, budem bezbedna. Mene kao novinarku, pa kao i građanku ove države, ona ne štiti. Ja sam meta”, nadovezuje se Skrozza.

Televizija N1 je izložena otvorenim, sirovim, beskrupuloznim napadima – gotovo od prvog dana i objavljivanja snimka sa Parade ponosa, na kom je zabeležen sukob žandarmerije sa Andrejem Vučićem i Predragom Malim, braćom tadašnjeg premijera Srbije i gradonačelnika Beograda.

“Ne mogu da tvrdim da objavljivanje tog snimka, koji smo mi sasvim slučajno zabeležili, ima bilo kakve veze s tim. Snimak smo odmah ustupili državnim organima, pre nego što smo ga i pustili u etar. Ne vidim zašto bi to moglo da ima veze sa odnosom prema nama, osim u činjenici da nismo pod kontrolom”, govori Igor Božić, izvršni producent TV N1.

PREDSEDNIK VS TV N1

Aleksandar Vučić se već godinama novinarima N1 obraća vrlo agresivno, na krajnje neprofesionalan i optužujući način.

Novinar: Ali niste mi odgovorili na pitanje? Oprostite.

Aleksandar Vučić: Samo ne morate nikada da vičete i da se prepirete. Ja imam beskrajno strpljenje da vam odgovorim.

Vučić: I onda ćete da nađete neku petu zamerku. Onda čete da nađete neku desetu. Kao i zamerku a što te Vučiću nisu ubili u Srebrenici. Baš smo se tome nadali.

Vučić: Žao mi je što se američkoj televiziji N1 moj odgovor nije dopao. Ja mislim da je bio ozbiljan. Mislim da je bio odgovoran. Mislim da je govorio o tome u kom smeru treba da ide Srbija u budućnosti. A možda se zato nije ni dopalo.

Vučić: Jer interesantno je, draga Jovana, da niste primetili, da nisam komentarisao. Ili niste me pitali? Je li moguće predsedniče Vlade da ste vi prostitutka koja stavlja čarapu na glavu?

Vučić: Postoje ljudi u našoj zemlji šta god da uradim, uvek će da me napadnu. I da sam izgubio glavu, ja bih bio kriv.

Vučić: Vi grešite često, ja ponekad, da.

Da se Vučić s pravom ovako odnosi prema novinarima i medijskim kućama govore najviši državni zvaničnici. Najčešće ministar policije Nebojša Stefanović:

“Užasna kampanja se vodi protiv premijera i protiv Vlade. I tu kampanju danas vrlo sinhronizovano predvode i N1 i Kurir i novina Danas. Ta hajka protiv Vučića i Vlade se vodi zato što Vučić hoće da vodi, da kažem, nezavisnu politiku ove zemlje, u kojoj Srbija treba da bude snažna, samostalna. I očigledno da postoje neki spoljni izvori moći kojima to ne odgovora.”

Osim olakog lepljenja etiketa, premijer Srbije Aleksandar Vučić je TV N1 optužio da otvoreno podržava narko dilere.

Vučić: „Kako vi vidite fotografiju onih koje podržavate svaki dan sa notornim kriminalcima osuđenim za promet i prodaju droge našoj deci. I to su postali glavni šefovi njihovih kampanja. Svakog dana ih podržavate.“

„Na to smo reagovali tako što smo zvanično, javno u ime stanice, zatražili odgovor na osnovu čega je on to tvrdio i taj odgovor još vek nismo dobili”, kaže Igor Božić.

Na udaru su gotovo isključivo mediji koje vlast karakteriše kao „opozicione“, a koji se trude da poštuju načela objektivnosti i novinarske etike. Nakon gašenja Vranjskih novina i štrajka glađu Vukašina Obradovića, vlasnika i glavnog urednika ovog nedeljnika, formirana je Grupa za slobodu medija. Vranjske su bile samo jedan od povoda koji je uključio alarm. Prvi zahtev koji je ova grupa uputila Vladi i Skupštini Srbije bio je da državni funkcioneri prestanu vređanje i ignorisanje nepodobnih novinara i medija.

Jer, upravo, posledice etiketiranja medija i novinara najuočljivije su na društvenim mrežama i internetu, gde dolazi do eskalacije pretnji i poruka mržnje.

Igor Božić ističe da zaposleni u TV N1 dobijaju pretnje preko Facebooka: “Jednu takvu pretnju je Tužilaštvo i procesuiralo i ona je dobila epilog na sudu. A dobila je zato što su pretnje bile direktne, gnusne i nedvoslismeno su mogle da pokažu, da bi neko morao da ima nameru da zaista naudi našim novinarima. I bilo je na desetine drugih pretnji koje su pre svega inicirane tezom da smo mi neprijateljski mediji.”

Dinko Gruhonjić smatra da je najveći broj tih pretnji upućen iz razloga da parališu i onemoguće novinare da rade svoj posao.

U emisiji “Novi dan”, gost Marije Antić bio je francuski humanitarac Arno Gujon. Sagovornik je unapred obavešten o temama razgovora. Pored priče o njegovoj fondaciji “Solidarnost za Kosovo”, novinarka N1 pitala ga je i o manje poznatim detaljima iz biografije: devetogodišnjem političkom angažmanu u francuskoj desničarskoj organizaciji “Identitare” i vezi sa srpskom desničarskom organizacijom 1389. Gujon je odgovarao mirno, bez ikakve uzrujanosti.

„On je izašao iz studija zadovoljan, rukovao se i sutradan je pročitao tekst na nekom od portala koji se pojavio i brzinom munje, raširio putem botovskih sistema razmene na društvenim mrežama. I tek onda je reagovao”, objašnjava Igor Božić.

Gujon je svojim kontinuiranim objavama na društvenim mrežama, a uz svesrdnu pomoć tabloida, i televizija Pink i Happy, obmanuo javnost da N1 protiv njega vodi kampanju.

Oglasio se i čuveni vođa zabranjenog “Nacionalnog stroja” Goran Davidović:

“Pamtite Srbi ko je pomogao, ali pamtite i plaćenički ološ koji sebe naziva ‘novinarima’. Ko ne može da pamti neka zapisuje. Valjaće za istoriju, ali i za pravosudne organe kad dođe sloboda.”

Rezultat Gujonove kampanje protiv N1 bila je eksplozija brojnih pretnji, koje je na društvenim mrežama, dobila novinarka ove televizije Marija Antić:

„Pretnje su bile u kontekstu ubistva i silovanja. Gostovanje je bilo u petak. Cela ta hajka na društvenim mrežama je krenula za vikend i nastavila se u toku cele sledeće nedelje. U sredu sam dobila poziv iz Odeljenja za visokotehnolški kriminal od inspektora da dođem i da donesem dokaze o tim pretnjama. Moj primarni osećaj kad je to počelo da se dešava, je stvarno bila neverovatna uznemirenost i strah. Bilo mi je poražavajuće da dođem u situaciju da mi moj partner kaže, ’ajde bolje nemoj večeras da ideš na trening’, ili ’ajde nemoj ove nedelje da ideš nigde’. Ne plašim se ja da radim moj posao. Ni u jednom trenutku nisam pomislila da više neću da postavljam pitanja zbog ovoga što mi se desilo. Plašila sam se u smislu da ću, recimo, u tom periodu izaći na ulicu i da će neki huligan da mi priđe i razbije mi glavu. Nije normalno raditi u ovakvoj atmosferi. Ljudi poput ovih koji su meni uputili pretnje smatraju da je normalno da prete i da neće biti kažnjeni zbog toga. Na društvenoj mreži je bila postavljena fotografija grafita na kojem piše: Spisak postoji. To policija nije uzela u obzir kao pretnju. Ali meni je to baš onako ostalo urezeno, jer se ponovo priča o tim čuvenim spiskovima. I najzanimljivije je što je to postavljeno ispod tvita Gorana Davidovića Firera“, objašnjava Marija Antić.

BITKA ZA AUTENTIČNOST IMENA

Tamara Skrozza naglašava da u takvom okruženju novinari ne mogu da rade svoj posao: „U ovom trenutku ako ste novinar ili novinarka, morate da budete teška budala, pa da makar na trenutak, ne osetite strah. Naravno, ljudi koji su hrabri, radiće i dalje svoj posao, bez obzira što se boje. Ali morate da se bojite.“

Hajke, međutim, ne vode samo političari ili politički angažovane ličnosti, organizacije i režimski mediji. Neprihvatljivo za religiju koju propoveda, Srpska pravoslavna crkva inicirala je kampanju baziranu na nacionalnom poreklu, protiv Dinka Gruhonjića i Nedima Sejdinovića.

“Nemamo iluzije o tome šta bi se desilo sa Visokim Dečanima, Gračanicom, Sabornom crkvom u Novom Sadu, srpskim pravoslavnim hramovima uopšte, da o tome odlučuju potpisnici paškvale, gospoda Sabahudin-Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdinović. Kao pravoslavni hrišćani, želimo im svako dobro od Boga, u koga, opet slobodno, ne veruju.”

Povod je bila reakcija Nezavisnog društva novinara Vojvodine koje je zatražilo od Regulatornog tela za elektronske medije i nadležnih državnih organa, da reaguju na govor mržnje i huškanje na rat u emisiji “Upitnik” na RTS-u.

“Da razjasnimo, apsolutno nemam ništa protiv imena Sabahudin. Sabah je inače turcizam, tako da pretpostavljam da bi se moglo prevesti kao Zoran. Ali eto, meni je mama odlučila dati ime Dinko. Postalo mi je uobičajeno da me ta ekstremna, ekstremistička, fašistička bagra zove Sabahudin, misleći da ću se valjda uvrediti”, kaže Dinko Gruhonjić.

Diskreditaciju na nacionalnoj osnovi i izmišljenom imenu Gruhonjića, nastavio je uigrani dvojac Pink–Informer.

Gruhonjić je, inače, jedini novinar koji se sudskim putem borio i izborio za autentičnost svog imena.

“Što bismo mi Bosanci rekli, bio mi merak da tužim Informer i Dragana J. Vučićevića. Zato što je on monstruozan primer dokle može da ode ljudsko besčašće. Odlučio sam da ga tužim zbog imena Sabahudin, jer je jasno da u njihovom sistemu nevrednosti to znači uvreda. Što znači da me etnički denunciraju, da pozivaju na nasilje protiv mene, da je u pitanju govor mržnje, da je u pitanju povreda mog ugleda i povreda moje časti.”

U zemlji u kojoj je vladavinu prava i zaštitu ljudskih prava zamenilo nasilje, kao krunski argument, a nakon učestalog javnog prebrojavanja krvnih zrnaca, na adresu Nezavisnog društva novinara Vojvodine, stiglo je pismo gde se njima kao i njihovim porodicama otvoreno preti smrću.

„Nekad sam besan, nekad i uplašen. Samo se budala ne plaši. I tako neprestano kao hodač po žici, je li, trudiš se da izbalansiraš koliko je moguće, ovaj svoj život”, kaže Gruhonjić.

Tamara Skrozza ističe da je potpuno neljudski ne plašiti se, da je budalasto ne plašiti se i dodaje: „Ali je kukavički prestati da se boriš zbog straha. Prema tome, ja ću otvoreno da kažem, da – ja se plašim, ali ne, to nije razlog da prestanem da radim ovo što radim.”

Kad je na jednoj tribini uporedio “imidž Srbije devedesetih godina sa imidžom Islamske države”, uvrede na društvenim mrežama prerasle su u otvorene pretnje Nedimu Sejdinović. Nazivaju ga „balijom“, „autonomašem“, „soroševac“, pa i “muslimanskim vojvodom”.

“U Informeru je tadašnja predsednica UNS-a Ljiljana Smajilović, očigledno ne pročitavši taj tekst i ne znajući šta sam ja zapravo rekao, prokomentarisala kako sam upravo ja primer kako Srbija devedesetih nije bila Islamska država, jer upravo činjenica da sam ja kao Nedim Sejdinović opstao u toj zemlji pokazuje da to nije tačno. To smatram krajnje nekorektnom i ružnom izjavom”, ističe Nedim Sejdinović.

Desetine uvreda i pretnji Sejdinoviću je stiglo i kad je na svom privatnom Fejsbuk profilu objavio fotografiju žute patke, simbola protesta „Ne davimo Beograd“, uz poruku „Srećan Veliki patak svima koji slave“.

Sejdinović navodi da su on i NDNV podneli krivične prijave protiv 18 počinilaca pretnji smrću. 16 pretnji je odbačeno, a samo su dve procesuirane: “Čini mi se da među tih 16 ima nekih koje su direktne pretnje, poput, smaknuće, ubistvo i tako dalje. A imamo i slučaj da je sudija za rečenicu koja glasi, otprilike, ovako – ‘Ja mislim da te treba ubiti’, rekao da je to spekulativno mišljenje.”

Nakon što je na Tviteru napisao da je “Evropa, za razliku od Srbije, antifašistička tvorevina”, pretnji nije pošteđen ni novinar BIRN-a Slobodan Georgiev.

“Ja sam zvao i Vučića kad su mi pretili botovi i rekao sam mu – ne zovem vas kao predsednika Vlade, ne zanima me uopšte šta radite, nego vas molim da u vašoj stranci vidite zašto oni to rade i da prestanu sa tim. To je bilo onda kad su počeli da mi šalju pretnje smrću. Kad ti stigne deset pretećih poruka u stilu – pobićemo, zaklaćemo… otkud ja znam da neku od njih nije poslao neki ludak. Zato sam odlučio da zovem čoveka koji vodi te odrede i da mu kažem – nemojte to da radite. I zaista, jedno vreme su bili prestali to da rade”, priča Georgiev.

“Pozvao sam ljude u maskirnim uniformama, to su četnici, koljači. Svi ćete da dobijete batine”, zapretio je novinarima i aktivistima čovek koji je pred projekciju filma “Albanke su naše sestre” ušao u niški Medija centar, dok su drugi dobacivali kako će doći “Vučićevo obezbeđenje koje zna sa novinarima”.

Ovu vest objavio je medijski portal Cenzolovka.

Samo nekoliko sati kasnije, potpisnici teksta, Mariji Vučić, stigla je poruka sledeće sadržine: „Kamenjarko, ići ćeš pod mač ubrzo“.

Kruna Savović smatra da bi novinari trebalo u većoj meri da koriste pravnu zaštitu “u smislu da sve pretnje koje im deluju i bezazleno prosleđuju nadležnim institucijama”.

„JADNICI, BEDNICI I NESREĆNICI“

Na konferenciji povodom ubistva Olivera Ivanovića, lidera Građanske inicijative „Sloboda, demokratija, pravda“, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ocenio da je reč o terorističkom aktu i da su oni koji iznose političke optužbe „jadnici, bednici i nesrećnici“:

“Takvo ponašanje je odlika autoritarne političke kulture koja neminovno vodi čoveka da ako dođe u poziciju da bude neka vrsta diktatora, a došao je, on će to i da ostvari. A  ljudi koji su u takvoj poziciji su veoma skloni tome da o onima koje doživljavaju kao svoje neistomišljenike govore na taj način i da ih targetiraju”, smatra novinar Teofil Pančić.

Vučić: “Lekić, Janić, Đilas, Jeremić, Janković. Ne dam vam da napravite od Srbije državu mafijaša i ubica. Niko od nas nije ubica. To što biste neki voleli iz političkog života Srbije, kao i oni na Kosovu, da to jeste slučaj. Nije slučaj.”

“Ta količina arognacije je zapravo agresivnost. A ako ste agresivni, to znači da u je u pitanju neka patologija. On nije mogao da bude novinar, pa smo mu sada svi mi novinari krivi zato što je antitalenat”, kaže Dinko Gruhonjić.

Meta stotina uvredljivih komentara na društvenim mrežama, postao je i Dragan Janjić, glavni i odgovorni urednik agencije BETA, koji je na svom tviter nalogu napisao da su “počele likvidacije političkih protivnika”. Indikativno je, da je hajka pokrenuta sponzorisanim postom. Na Fejsbuk stranici Srbija Naša zemlja, osim otvorenog poziva na linč (“Na Kalemegdan pa metak u čelo“ i „Obesiti ga na trgu“) postovano je i pitanje: „A je l’ vas interesuje gde stanuje? Podatak je javni…“

Upravo je i sam Janjić, na ovaj način, postao meta političkih neistomišljenika.

“Ako predsednik države po imenu i prezimenu proziva i poziva Dragana Janjića, Slavišu Lekića ili Dinka Gruhonića, što nam sad neki polustručni Pera ili Mika ne bi bar lupili šamar”, kaže Gruhonjić.

“Šta je to, nego lov?”, pita se Antonela Riha.

“To da će nekome nacrtati metu na čelu i da može da se dogodi da neko bude isprebijan, da neko bude ubijen, oni o tome ne vode računa“, ističe Vesna Mališić, urednica NIN-a.

„Ako bih ozbiljno razmatrao mogućnost da oni to ne razumeju i da ne shvataju vezu između uzroka i posledice, onda bih morao da pođem od pretpostavke da su oni mentalno retardirani. Sobzirom na to da ne mislim da su mentalno retardirani, jedini preostali mogući zaključak jeste da su oni, u manjoj ili većoj meri, toga svesni, ali da su dovoljno moralno ništavni, dovoljno nihilisti, dovoljno amoralna stvorenja, da za to u krajnjem slučaju uopšte i ne mare“, objašnjava Teofil Pančić.

Medijski portal Južne vesti bio je meta direktora niške toplane, Milutina Ilića, nakon objavljivanja teksta o partijskom zapošljavanju u tom preduzeću.

“Nisam hteo da koristim eufemizme pa da kažem direktor toplane nije govorio istinu ili šta već, nego je naslov bio: ‘Direktor toplane lagao za zaposlenje’. Kad sam ga ponovo pozvao, jer je trebalo da nastavimo priču, s obzirom na činjenicu da je bilo još spornih momenata, upitao me je – ‘Blagojeviću, da ste ovakav tekst napisali u Americi, da li biste živi dočekali jutro?’ Iskreno, bio sam zatečen tim pitanjem, pa sam mu uzvratio – ’da li je to pretnja’. A on mi je odgovario: ’Da ti napišeš da ja lažem, a ja da te milujem, to nemoj da očekuješ. I spustio slušalicu.’ Nakon toga kreće da mi zvoni telefon… prvo me zove neko ko se predstavlja kao Mira Janković i kreće – ’skrati jezik, ne igraj se vatrom…’Ja onako besan kažem neću da pričam i spustim slušalicu. Zvoni ponovo, ja se javljam, predstavlja se čovek kao pukovnik Dobrivoje iz Prištine: ’Zašto ste vi Blagojeviću pisali ovo, da mene zove Vučić…’ Već tada mi je bilo uključeno snimanje… snimio sam ceo razgovor i zapravo sam shvatio da mi najdirektnije prete. Pokupim se, odem u policiju i prijavim te pretnje. Za rečenicu ’da ste ovo napisali u Americi, da li biste živi dočekali jutro’, sud konstatuje, oslobađa krivice direktora toplane, uz sledeće obrazloženje – činjenicom da je radnju smestio u stranu državu, on pokazuje svest da pravni sistem Srbije ne dozvoljava ubisto“, vraća se u prošlost Predrag Blagojević, bivši urednik Južnih vesti.

„Onog trenutka kad vršioci vlasti percipiraju novinara kao neprijatelja, menja se odnos čitave zajednice prema novinaru i redakciji. U poslednjih nekoliko godina nam se dešavalo da nam u određenim momentima i po mesec dana niko ne uđe u redakciju. Niko ne zna da li sme da komunicira sa nama. Primećivali smo da su na javnom mestu ljudi bili stegnuti u razgovoru sanama, ne bi se previše zadržavali iz banalnih strahova. A možda i nisu banalni“, ističe novinar Dušan Vojvodić.

Strah koji svakako nije banalan imao je razloga da oseti upravo Dušan Vojvodić, kad je 2016. godine, sa kolegom Dejanom Todorovićem, krenuo iz Zaječara ka Sokobanji. Nakon što su primetili da im se sa automobilom dešava nešto čudno, utvrdili su da su im na dva točka, zapravo, olabavljeni zavrtnji.

„Smatram da to ima veze sa istraživačkim radom i dokumentarnim filmom ‘Kap’, koji se bavim artiskim česmama u Zaječaru,  njihovim presušivanjem i uništavanjem najznačajnijeg prirodnog resursa koji taj grad ima. Ispostavilo se da je vlasnik hotela u centru grada počeo da koristi tu vodu za grejanje i hlađenje svog objekta. Nakon toga je reagovalo ministarstvo, oduzeta je dozvola i zatvorena je ta bušotina. Dan nakon što smo to saznali, meni se dogodilo to sa brezonima na automobilu. Naravno, to sam prijavio. Ukazao sam čak i na ljude na koje sumnjam da su to uradili“, objašnjava Vojvodić.

Koalicija novinarskih i medijskih udruženja tražila je od policije i tužilaštva Zaječara da pokrenu istragu i da utvrde ima li taj incident veze sa novinarskim poslom koji obavlja.

Istraga je, i dalje – u toku!

Konstantan rast broja pretnji, targetiranja i pritisaka doveo je do toga da je,  prema izveštaju World Press Freedom Index Reportera bez granica za 2019. godinu (koji predstavlja zbir svih elemenata kojima se meri sloboda izveštavanja u nekoj zemlji) Srbija pala za 14 mesta u odnosu na prethodnu godinu i nalazi se na 90. mestu.

Povezani tekstovi