Vera Pešić je rođena 5. januara 1919. godine, streljana u zoru 18. maja 1944. i to su (kako i priliči biografiji najčuvenije balkanske špijunke) retke pouzdane činjenice. Mada, možda, ni one nisu nesporne. Kakofoniju u njene biografske podatke (kako, opet, priliči večnoj balkanskoj političkoj paranoji) unose oni za koje je radila, oni koji su verovali da radi za njih, oni za koje nije radila i, naročito, oni koji su je streljali, jer za njih više nije radila. A radila je za ili protiv sedam, a iza nje su sačuvani dosijei u četiri tajne službe. Govorila je, zna se pouzdano, osim srpskog, nemački i francuski, išla je i na časove engleskog, ali većina onih koji pišu o njoj tvrdi da je govorila šest jezika. Ljubavnici su joj bili i muškarci i žene, ali je bila fatalna za neke koje je jedva, ili uopšte nije poznavala, bilo da ih je spasavala streljanja, ili koštala života.
Vera Pešić je rođena dan pred Badnje veče 1919. godine po julijanskom kalendaru, napisao je njen prvi i najtemeljniji biograf Nikola P. Ilić. Badnji dan po gregorijanskom kalendaru padao je 6. januara 1920. godine. Svi kasniji biografi pisaće da je rođena 5. januara 1919. godine.
Možda, mada bi oba podatka mogla da budu tačna.
Rođena je u Sijarinskoj banji, tridesetak kilometara udaljenoj od Prištine i pedesetak od Leskovca u, kako se tvrdi, bogatoj porodici Milana i Angeline Pešić. Njen deda po majci, Miloš Radović, nekad je bio sudija Velikog crnogorskog suda na Cetinju, ali su se Radovići preselili u Milanovac gde je Angelina (Anđa) odrasla. Tvrdnju o dobrom imovnom stanju Pešića, biografi izvode iz te i činjenice da je otac Milan bio penzionisani načelnik sreza.
Možda, ali malo verovatno.
Ne toliko zbog bednih penzija činovnika u Kraljevini Jugoslaviji (do 1940. godine penzionerima su samo jednom – 1929. godine – povećane penzije, iako je inflacija bila znatna), koliko zbog podatka da joj je haljine i drugu odeću šila majka.
Neke stvari su, ipak nesporne.
MONDENSKA MESTA ZA ŠPIJUNSKU ELITU: Vera je, stoji u dosijeima, ali i svedočenjima koje je Ilić zabeležio, bila prelepa, oniža, vitka, otvorena, rečita i stalno nasmejana. Zvali su je leskovačkom lepoticom i taj će epitet nositi do kraja života. U Leskovcu je završila nižu i počela školovanje u višoj gimnaziji, sanjarila o raskošnoj garderobi, večernjim izlascima i prestoničkim balovima. A onda se, sa šesnaest godina, udala za policijskog pisara, Beograđanina Milana Krčedinca. Brak, međutim, nije potrajao, a krajem 1937. ili početkom 1938. godine, umro joj je otac, pa je porodica ostala “s penzijom za udove“. Anđa, za koju stari Leskovčani sa kojima je Ilić razgovarao nisu imali mnogo lepih reči, 1938. godine je ćerku odvela u Beograd, gde je dobila posao u jednoj trgovačkoj firmi, s platom od 1.200 dinara.
Po svemu sudeći, tu je upoznala pešadijskog majora Slavka Radovića, koji joj je obećao posao u Generalštabu, na administrativnim poslovima, s platom od 2.000 dinara. Uslov za bolji posao bio je da prođe kurs i položi ispit za obaveštajni rad. Radović je radio u kontraobaveštajnom odeljenju Generalštaba Kraljevine Jugoslavije, bio jedan od najiskusnijih obaveštajaca u državi i tragao je za ženama koje bi se bavile ovim poslovima. Veru Pešić je ocenio kao veoma inteligentnu, dopadljivu i osobu koja, zahvaljujući činjenici da je svesna toga, lako uspostavlja kontakte. Načelnik odeljenja, pukovnik Dragoljub Stojanović je bio saglasan s takvom ocenom i poslao je na kurseve nemačkog, francuskog (ta dva jezika je učila i u gimnaziji) i engleskog; učila je i stenografiju, a zatrpali su je uputstvima o tome kako se prikupljaju podaci, kako vrbuju saradnici i uputili u proceduru i načine dostavljanja izveštaja. Kao deo priprema, a verovatno i zarad sopstvenog zadovoljstva, Vera je išla i na časove najpoznatije beogradske plesne škole Marije Mage Magazinović.
Dobila je, uz to, neke administrativne poslove u Generalštabu koje je obavljala pedantno i prilježno, što joj je omogućilo pristup drugim obaveštajnim odeljenjima: Vojnoj obaveštajnoj službi i Šifrarskom odeljenju. U jednom od njih radio je brigadni general Ljubo Nenadović, za koga se ispostavilo da joj je rođak po majci. Radić, Nenadović i saradnik službe advokat Tripko Žugić presudno su uticali da Vera Pešić 1938. godine, sa devetnaest godina, dobije posao u Kontraobaveštajnom odeljenju Ministarstva vojske i mornarice. (Uzgred, Nenadovića će početkom rata na smrt osuditi i četnici i partizani, a ovi drugi su ga 1943. godine streljali kad je u Crnoj Gori pokušao da organizuje sopstveni pokret otpora.)
U Beogradu su tridesetih godina prošlog veka bile smeštene balkanske centrale najmanje pet obaveštajnih službi: Nemačke, Francuske, Britanije, Sovjetskog Saveza i SAD (ovi poslednji zbog enormne proizvodnje opijuma u Makedoniji i zapadnoj Bugarskoj), a dokumenti potvrđuju da su agenture imale i Italija, Mađarska, Bugarska, Turska, Rumunija, Austrija, Grčka i Albanija. Uz to, špijunirale su i neke emigrantske i antijugoslovenske organizacije, pre svih KPJ (komunisti su tada Jugoslaviju smatrali „tamnicom južnoslovenskih naroda“), VMRO i HUP (Hrvatski ustaški pokret). Nemačka, Francuska i Britanska služba su agente imale u vojsci, policiji, Skupštini, vladi i svim ministarstvima, velikim preduzećima, režimskom Vremenu, Radio Beogradu, Politici. Po položenom ispitu, Vera Pešić je dobila zadatak da izvuče što više podataka o njima.
Lepo obučena, doterana, u tom periodu je besomučno obilazila mondenska mesta na kojima su se u prestonici okupljale diplomate i predstavnici stranih firmi. Omiljeni joj je bio hotel Mažestik, ali nije izbegavala ni Pariz, Ruskog cara, Balkan, Skadarliju, Moskvu, Dardanele. Išla je u pozorište, bioskope (u Beogradu ih je pred rat bilo 20), na javne balove u Oficirski dom. Pri upoznavanju, pogotovu sa suprugama stranih službenika, obavezno je naglašavala da u Generalštabu radi administrativne poslove. Taj mamac za agente stranih tajnih službi, koji su imali interes da je zavrbuju, verovatno je smislio major Radović.
LESKOVAČKA LEPOTICA VS LEPA LILI: U jednoj zlatari se, verovatno ne slučajno, upoznala sa Elizabet Franj fon Malcan, suprugom Viktora fon Herna, nemačkog ambasadora u Jugoslaviji. Zvali su je Lepa Lili i bila je nešto kao arbitar elegancije beogradskog diplomatskog sveta. Vera ju je viđala na mestima na koje je izlazila, znala je ko je, ali se, zvanično, nisu poznavale. Pri tom prvom susretu Lili je Veri kupila zlatan lančić, a i kasnije će je obasipati poklonima od krzna, zlata, haljinama poslednje berlinske i bečke mode, kozmetikom. Bila je sklona lezbejstvu. Veru je vodila u striptiz klubove i na izlete, a leskovačka lepotica i Lepa Lili su javno iskazivale međusobne naklonosti. Elizabet Franj fon Maczanje, međutim, bila je iskusni agent Šestog odeljenja Glavne uprave bezbednosti Rajha (koje se bavilo obaveštajnim poslovima u inostranstvu). Ko je koga tu prevodio žednog preko vode, ostaće, kao i mnoge druge stvari, tajna. Vera je Stojanoviću ili Radoviću svakodnevno podnosila izveštaj i verovatno dobijala instrukcije o tome koje bi podatke mogla da poturi. Zna se da je potvrdila ono što je Kontraobaveštajno odeljenje već znalo: hijerarhiju i imena nemačkih Abverovih obaveštajaca koji su, preko omladinskog kulturnog kluba (Kulturbund), naoružavali banatske folksdojčere (konspirativno ime akcije bilo je Jupiter), ali ne i koje je podatke ona sama, pod budnim okom šefova, odala.
Zaintrigiran pričom o devojci koja radi u Generalštabu, Veru Pešić je u to vreme zavrbovao i šef novoformiranog beogradskog odeljenja D britanskog Intelidžens servisa Julius Han. Konspirativno ime mu je bilo Cezar, a u Beogradu je boravio kao vlasnik uvozno-izvoznog preduzeća Gardner. Zabeleženo je da se njegov zamenik zvao Bil Bejli (Bill Baley), što je, u stvari, malo verovatno, jer je to bilo ime još jedne britanske kompanije koja je poslovala u Srbiji.
Novoformirano odeljenje je bilo veoma interesantno i jugoslovenskim kontraobaveštajcima, pa je Radović izrežirao slučajni susret Hana i Vere Pešić u hotelu Moskva, gde ih je upoznao. Po uputstvu, kao što će činiti i kad bude reč o drugim stranim službama, Vera je najpre odbila Hana tvrdeći da se plaši krivičnog progona zbog špijunaže, onda se duže premišljala i na kraju pristala da bude britanski agent, uz dobru naknadu. Na platnom spisku Intelidžens servisa, bila je dve godine.
Stvari su tad već postale komplikovane, razni biografi različito tumače njenu odanost i njene namere. Pre svega, za koga je, zaista, radila?
Britanci su u svojoj mreži imali neke svoje državljane, srpske anglofile u skupštini, vladi i političkim strankama, saradnike koji su špijunirali za pare i veći broj organizacija koje su se, posle Anšlusa Austrije i okupacije Slovačke i Rutenije (a pola godine kasnije i Češke), otvoreno protivile nacističkoj ekspanziji. S druge strane, Kraljevina Jugoslavija i Nemačka su 1937. godine sklopile ugovor o zajedničkim radu na suzbijanju aktivnosti komunista. Sasvim je moguće da su Stojanović i Radović preko Vere Pešić Nemcima doturali podatke o levičarskim antifašističkim organizacijama koje su radile za Britance, ali koje su žuljale i sve tri jugoslovenske bezbednosne službe. Nije, međutim, isključeno i da su se dve ljubavnice i špijunke dogovarale o tome koje će podatke odati svojim šefovima. Bile su, čini se, opijene jedna drugom. Nikola P. Ilić veruje i da je Lepa Lili leskovačku lepoticu učila i umetnosti zavođenja. Vera je postala svakodnevni gost u kući nemačkog ambasadora, na elitnim mestima su zagrljajima i poljupcima, javno (verovatno na zgražavanje tradicionalnog srpskog društva) pokazivale i svoje sklonosti i svoje naklonosti.
ZAVOĐENJE ZAVEDENIH: U međuvremenu, Veru Pešić je zavrbovao i zaveo (ili je bio zaveden) Rišar Depere, beogradski šef francuske obaveštajne službe. Za Francuze je radio sekretar rudnika zlata Lece kod (Verinog rodnog mesta) Sijarinske Banje Nikola Milić i inženjeri Balbuš i Žorž Kosta. I Depere je, kao i Nemci i Britanci, verovao da je leskovačka lepotica nebrušen obaveštajni dijamant. Na platni spisak obaveštajne službe svog novog ljubavnika Vera je, posle rutinskog nećkanja i odbijanja, verovatno dospela u kasnu jesen 1938. godine.
Kontraobaveštajce Generalštaba su, međutim, najviše interesovala imena nemačkih agenata infiltriranih u jugoslovensku vojsku i policiju, koje frau Malcan nije mogla da zna. Šef odseka zaduženog za vojsku i policiju u šestom odeljenju nemačke agenture u Beogradu, bio je inženjer hemije Karl Lotar Kraus, koji se predstavljao kao sudetski Nemac i izbeglica. Te 1939. godine napunio je 35 godina, član Nacional-socijalističke partije postao je 1934. godine, imao je čin SS majora, a stanovao je u Balkanskoj ulici br 16. Vrlo brzo u istu zgradu doseliće se i radnica na administrativnim poslovima Generalštaba, Vera Pešić. Kraus je odmah zapazio lepu komšinicu i proverio je. Na jednoj fotografiji je stajala pored ministra vojske Dušana Letice i nekoliko generala jugoslovenske vojske, na nekim drugim je bila u društvu Lepe Lili. Pozvao ju je na piće i, po njenom svedočenju četiri godine kasnije, na tom prvom susretu nimalo joj se nije svideo. Kraus je, međutim, nastavio da joj šalje cveće i obasipa poklonima, a ona je sad već jako dobro znala šta joj je posao.
Oni koji su pisali o Veri Pešić listom tvrde da je tad i zbog toga nastao sukob između nje i pretpostavljenih u Kontraobaveštajnom odeljenju. Po tim tvrdnjama Vera je dozvolila da je, bez njihovog znanja, Kraus odvede u svoj stan i krevet, što ih je jako naljutilo. Zatvorili su joj vrata Generalštaba jugoslovenske vojske i rekli da o otkazu obavesti šefove britanske i francuske tajne službe. Tražili su da se više ne sastaje s Radovićem i Stojanovićem, a za vezu s njom nadalje je bio zadužen potpukovnik Boško Maksimović Maks.
Možda je, zaista, tako bilo, ali je i to malo verovatno.
Jugoslavija je između dva svetska rata imala tri obaveštajno-bezbednosne službe. Onom koja je bila pri Ministarstvu unutrašnjih poslova u Beogradu je rukovodio Dragi Jovanović, koji je bez skrivanja išao na nirnberške zborove. Preciznije, od tri odeljenja (politički, odsek za udruženja i odsek za štampu i štamparije) Jovanović je neposredno rukovodio onim sa najvećim ovlašćenjem – političkim. Služba je bila ne samo izbušena, nego povremeno i potpuno paralisana saradnicima nemačkih agentura. Nešto bolje stanje bilo je u odeljenju Ministarstva vojske i mornarice pri Generalštabu, gde je Vera bila zaposlena, ali su i odatle u tuđe tajne službe cureli podaci, što će se jasno videti početkom rata. Treća služba bila je dvorska, naslednica službe potajnika iz 1894. godine, od koje je Petar Živković 1918. najpre stvorio dve, pa ih kasnije objedinio i lično rukovodio njima. Bila je najtajnija, verovatno i najpouzdanija. Dokumenata nema (jedini sačuvan je akt o osnivanju), ali nije verovatno da je posle ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića knez Pavle raspustio službu kojom je neposredno rukovodio Živković. Da nije izgubio poverenje, govori i činjenica da je, potom, avanzovao u čin generala armije i bio blizak režimu sve do sukoba sa Stojadinovićem, a potom je i u Londonu bio u Vladi u izbeglištvu.
Sasvim je, dakle, moguće, čak i verovatno, da je Vera Pešić samo pripojena drugoj tajnoj službi Kraljevine Jugoslavije.
U prilog ove pretpostavke ide i činjenica da će četiri godine kasnije, kad višestruka špijunka prvi put bude osuđena na smrt streljanjem, iz Londona, njoj u korist, lično intervenisati knez Pavle. Uz to, Radović i Stojanović su bili iskusni kontraobaveštajci i malo je verovatno da bi se zbog intimnih odnosa sa Krausom prema Pešićevoj odnosili kao ozlojeđeni roditelji zavedene šiparice, kad već takav odnos nisu imali u njenim ljubavnim aferama sa fon Malcan i Depereom. U najmanju ruku, znali su da bi podatke koje je mogla da oda u krevetu, mogla i za kafanskim stolom. Na kraju, Generalštab svoju kontraobaveštajku nije skinuo s platnog spiska.
U leto 1939. godine, samo nekoliko meseci pred početak Drugog svetskog rata, Rišar Depere je pozvan da podnese izveštaj, a na put u Pariz i rodni Marsej poveo je i (oduševljenu) Veru Pešić. Po povratku, posle dužeg vremena, jedan dan je provela sa Lepom Lili (verovatno je bio 25. avgust). Nemica joj je poverila da je u Moskvi Ribentrop postigao sporazum sa Staljinom o komadanju Poljske i da će ova biti uskoro napadnuta. Vesna je o tome odmah obavestila svoju novu vezu, Boška Maksimovića Maksa, ali i Deperea i Hana. Sedam dana kasnije, blindirane prethodnice Trećeg rajha prešle su poljsku granicu.
U naredne dve godine, Kraljevina Jugoslavija je pokušavala da u spoljnoj politici balansira između zaraćenih strana, ali i da se pripremi za odbranu. Svesna da u otvorenom sukobu s Nemačkom nema naročite šanse, pokušala je da oživi gerilski četnički pokret iz Prvog svetskog rata. Pod oznakom strogo poverljivo, štampala je za veliki broj oficira uputstvo za gerilsko (četničko) ratovanje, a u potpunoj tajnosti za komandanta svih četničkih jedinica postavila vojvodu Kostu Pećanca. Pravo ime bilo mu je Konstantin Milovanović, a bio je čuven kao vođa koji je u jablaničkom kraju 1917. godine digao ustanak protiv okupacionih nemačkih vlasti. Tridesetih godina je, međutim, javno, u Skupštini, optuživan da je bez suđenja ubio dve stotine kosovskih Albanaca.
PORODIČNA OSVETA: Nemačka obaveštajna služba je, očekivano, promptno obaveštena o svemu. Karl Lotar Kraus se najpre podrobno raspitivao o njemu, a onda je Veru Pešić, čiji je otac u ustanku 1917. godine ratovao pod komandom Pećanca, poslao da napravi kontakt sa njim. Pešićeva je Pećancu ponudila da se sastane i bez obaveza razgovara sa ambasadorom Nemačke Viktorom fon Hernom. Ovaj je najpre odbio, a pristao je tek kad mu je obaveštajka rekla da je to od ambasadora tražio lično Ribentrop (što je, verovatno, bila neistina). Izvesno je da je bio samoljubiv, a o tome da li je bio i koristoljubiv, istoriografi nisu saglasni. Procene njegovih biografa idu od toga da je bio asketa, nepotkupljiv i da ga je bilo moguće uveriti, ali ne i platiti, do toga da je samo u jednoj turi od Nemaca dobio 300.000 maraka. Vera Pešić je o svom kontaktu s Pećancem obavestila Krausa, ali i Boška Maksimovića Maksa. Šta je fon Hern u susretu koji je ona ugovorila rekao ili dao Pećancu, ostaće tajna. Pučistička vlada mu je, međutim, prvih dana aprila 1941. godine dostavila nepoznatu količinu novca i oružja za dizanje ustanka u južnom delu Srbije, Makedoniji i na Kosovu. Umesto ustanka, Pećanac je početkom avgusta sklopio sporazum s Nedićevom vladom i nemačkim oružanim snagama o nenapadanju i saradnji. Vlada u izbeglištvu će ga 1942. godine proglasiti izdajnikom, a u leto 1944. streljaće ga četnici Draže Mihajlovića.
Posle puča 27. marta 1941. godine, zbacivanja namesništva i postavljenja nove vlade, Milan Stojadinović je policiji naredio da pohapsi sve one za koje se sumnjalo da su strani obaveštajci i da ih do daljnjeg drže u zatvoru. Veru Pešić je policija uhapsila i sprovela u Lebane, gde je trebalo da bude u zatvoru. Intervenisao je neko mnogo moćniji od policijskog oficira koji joj je razrezao zatvor do daljnjeg i sreski načelnik je umesto u zatvor poslao u rodnu Sijarinsku banju. Posle sloma Jugoslavije, po nju je došao Kraus, vratio je u Beograd i zaposlio u svoje 6. odeljenje Glavne uprave bezbednosti Rajha. Zna se da je Pešićeva u to vreme, pod raznim izgovorima, mnogo vremena provodila u arhivi Generalštaba, a pretpostavlja se da je uništavala dokumenta koja bi mogla da je kompromituju u očima Nemaca. Nekoliko meseci kasnije, Kraus je vraćen u Nemačku, posle čega mu se gubi svaki trag, a osnovni zadatak koji su Nemci tada dali Pešićevoj bio je da u kvislinškim redovima vlade, tajne policije i Srpske državne straže, traži ubačene agente.
Leskovačka lepotica je, tako, ostala u razrušenom Beogradu, gde više nije bilo, izuzev nemačke, tajnih službi za koje je radila, ni ljudi sa kojima je radila. Ili, možda, i nije tako. Početkom 1942. godine postala je ljubavnica Tanasija Tase Dinića, pomoćnika komesara, a potom i ministra unutrašnjih poslova u Nedićevoj vladi. Na suđenju 1945. godine ispostaviće se da je Dinić od ranih tridesetih radio, kao i Vera Pešić, za britansku obaveštajnu službu. Malo je verovatno da ljubavnici to nisu znali jedno o drugom.
Ipak, u proleće 1942. godine, Vera Pešić je Gestapou potkazala britanskog agenta Milana Kalabića, požarevačkog sreskog načelnika. Bio je otac četničkog vojvode Nikole Kalabića (koji će četiri godine kasnije potkazati Dražu Mihajlovića), a Vera mu se predstavila kao Slobodanka Boba Stanišić. I oni koji je vide kao heroinu i oni koji je vide kao veliko zlo, saglasni su da je reč o osveti. Milan Kalabić je, s grupom drugih žandara, 1924. godine u Crnoj Gori učestvovao u ubistvu braće Mijušković (koje su sumnjičili da pripadaju zelenaškom pokretu). Bili su bliski rođaci porodice Verine majke. Milan Kalabić je osuđen na 18 godina robije, ali je posle samo dve pušten iz zatvora i postavljen za komandira žandarmerijske jedinice u Nišu. Jedan od braće Mijušković je, potom, pokušao atentat na njega, ali se onda na dugogodišnjoj robiji našao on, dok je Milan avanzovao u policijskog načelnika. Posle kapitulacije stupio je u Srpsku državnu stražu i bio spona između četnika na Homolju i Britanaca. Verina dojava koštala ga je mučenja u Gestapou i likvidacije.
Četnici joj to nikad neće oprostiti.
Istoričar dr Kosta Nikolić, pisac Istorije Ravnogorskog pokreta i apologeta četništva ju je ovako opisao:
„Ova žena, sposobna i drska, bila je sve opasnija i opasnija po interese srpskog naroda… Kod Nemaca je služila sa dvostrukim ciljem: da zaštiti komuniste i partizane i da pojedine antikomuniste optuži i onemogući time što će ih Nemci streljati. Sa četnicima je održavala veze, da bi što lakše mogla razbiti srpske nacionalne odrede u šumi.“
S druge strane ove ideološke presude je njen prvi biograf – Nikola P. Ilić. Bio je partizanski borac od 1941. godine, komunista od ’42, potom dugogodišnji obaveštajac, načelnik leskovačke Udbe i hroničar lokalnih događaja u Drugom svetskom ratu. Zabeležio je da je, u najmanje četiri slučaja, leskovačka lepotica nagovarala partizanske borce da pređu u redove četnika.
Obe strane su verovale da je radila za one druge.
OD LAŽNIH OPTUŽBI DO ISTINSKOG STRELJANJA: I jedni i drugi pominju događaj iz proleća 1943. godine kad su nemački Gestapo i Odeljenje specijalne policije Dragog Jovanovića zatvorili nekoliko stotina Leskovčana i meštana okolnih sela s namerom da ih deportuju u logor Banjica, odakle je retko ko izvukao živu glavu. Vera Pešić se, međutim, pojavila sa spiskom od 120 imena, zahtevajući da ih puste, s obrazloženjem da su lažno optuženi za saradnju s NOV-om i komunistima. Protiv su bili i Nemci i Nedićeva tajna policija. Na kraju je (verovatno posle konsultacija s Gestapom) presudio komandant svih jedinica Vermahta u Srbiji, general Bader, naredbom leskovačkoj komandi da postupi po instrukcijama Vere Pešić. Šest meseci kasnije reći će da su na spisku bili zemljaci koje su ona i njena majka poznavali, četnici da je spasavala komuniste i njihove simpatizere, a borce Jugoslovenske vojske u otadžbini oterala u smrt.
Podaci o njenim susretima s partizanima su pouzdani. S Milivojem Perovićem, svojom gimnazijskom simpatijom, srela se u leto 1942. godine u selu Velika Braina (kod Medveđe). Perović će posle rata doktorirati i biti profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, a objaviće i knjigu ratnih sećanja. Zapisao je da ga je nagovarala da napusti partizane i pređe kod četnika. Posle spasavanja leskovačkih zatvorenika, 23. aprila se ponovo srela s njim u selu Todorovac, ali je ovog puta na sastanku bio još jedan Verin poznanik iz gimnazijskih dana, Stojan Ljubić, komandant Četvrte srpske brigade NOVJ (poginuo je iste godine, kasnije proglašen narodnim herojem). Potom je u selu Brze organizovan sastanak s njom i nekoliko članova štaba Prvog južnomoravskog partizanskog odreda. Znali su da je nemačka špijunka, da koketira s četnicima, ali su joj nudili bezbednost u zamenu za informacije o onima za koje je radila. Ako je nešto i dogovoreno, o tome kasnije niko nije svedočio, a tek 1947. godine naslednica partizanske tajne službe, Udba, uvešće dosijee.
Septembra 1943. godine, na putu iz Sijarinske banje ka Medveđi, nju i trojicu SS vojnika, koji je trebalo da je štite, uhvatili su četnici Vladimira Jankovića. Štab je imenovao preki sud koji ju je ekspresno, bez izvođenja dokaza, osudio na smrt. U presudi je pisalo:
„…Vera Pešić zbog saradnje sa komunistima i špijunaže u korist Gestapoa, što predstavlja zločin i izdaju počinjenu protiv NJ. V. Kralja Petra Drugog i otadžbine, kažnjava se smrću streljanjem u roku od pet dana…“
Ništa, valjda, kao ovaj slučaj ne pokazuje da je tokom Drugog svetskog rata svako svakog špijunirao. Vera je trebalo da bude streljana 15. septembra. U toku tih pet dana za presudu su saznali Nemci, Vlada u izbeglištvu, Tanasije Dinić i Draža Mihajlović. Njoj u korist intervenisali su Dinić, SS general August Majsner i izbeglička vlada (s objašnjenjem da je to lična poruka kneza Pavla, a ne ministra vojnog). Veru Pešić je, međutim, tada spasao slučaj. U četničkom štabu su tada boravili članovi britanske misije Džordž Lou (George Low) i Eli Popović (Elly Popovich), koji su zahtevali da i oni ispitaju nemačku špijunku. U strahu da ne oda detalje o njegovoj saradnji s Nemcima, koje je sigurno znala, Draža Mihajlović je komandantu Gorskog štaba 110 majoru Radoslavu Đuriću poslao depešu kojom traži da Veru Pešić što pre skloni iz vidokruga Britanaca, što je ovaj jedva dočekao.
Đurić je, naime, imao dve godine dugu istoriju sukoba s Mihajlovićem, koja je počela novembra 1941. godine, kad je odbio da napusti zajednički front četnika i partizana, koji su pod opsadom držali Kraljevo. I svojoj komandi i Vrhovnom štabu NOV pisao je pisma u kojima je tražio da se prekine bratoubilački rat. Četnički izvori, međutim, tvrde da se umetnica zavođenja, Vera Pešić, spasla posle noći i zbog noći koju je major Đurić proveo s njom. Kako god, ujutru je preinačio presudu suda:
„Izvršenje kazne Vere Pešić iz Leskovca odlaže se do oslobođenja zemlje kako bi, kao živi svedok, pred sudom u procesima koji će biti organizovani, autentično svedočila o brojnim izdajama koje su bile protiv otadžbine u zemlji…“
Vera Pešić je u Đurićevom štabu ostala kao šifrant, ali postoje i dva kratka izveštaja u kojima ga obaveštava o tome da je na terenu izvršila što joj je povereno (oba su s Kosova). Mihajlović je od Đurića tražio da je udalji iz štaba i u vreme posete nekog britanskog kapetana Grinviča, prebacujući mu da „sami Englezi govore kako ona (Pešićeva) komanduje njime“, a izgleda i nekoliko puta kasnije.
Prvih dana maja 1944. godine štab je preseljen u Sijarinsku banju, odnosno rodnu kuću Vere Pešić. Svedoci tvrde da je Đurić s njom javno flertovao i da su, izvesno, bili ljubavnici. Prvi okidač za ozbiljno nezadovoljstvo među četnicima bilo je samoubistvo lekarke Mariole Berđajeve u selu Sagonjevo, gde je pucala sebi u glavu. Bila je Đurićeva ljubavnica pre Vere Pešić i omiljena u Gorskom štabu. Položaj, ugled i bezbednost upravo unapređenog potpukovnika Đurića i nove šifrantkinje i ljubavnice tih dana je bio poljuljan i prebegom oko 200 četnika Jablaničkog korpusa partizanima, jer ih je predvodio Verin rođak Lakić Vuksanović. Puč je organizovao komandant Gnjilanske četničke brigade, ali se neko od urotnika predomislio i dan pred dogovoren udar obavestio Đurića. Ovaj je pohapsio vinovnike, smenio njihove oficire i izveštaj o tome poslao Draži Mihajloviću. Ali, više niko nikom nije verovao.
Načelnik Gorskog štaba major Jovan Stefanović, uz Mihajlovićevo odobrenje, opkolio je vardarskim, južnomoravskim i jablaničkim odredima štab i Đurića naterao na predaju. Devet dana kasnije, pred suđenje za izdaju i sabotažu, Đurić je uspeo da pobegne i prebegne partizanima. Rat je završio kao prvi zamenik generala Koče Popovića, načelnika Glavnog štaba NOV za Srbiju, a potom je napisao i knjigu ratnih sećanja.
Vera i njena majka Angelina Pešić nisu uspele da pobegnu, streljali su ih četnici Jovana Stefanovića u zoru 18. maja 1944. godine.
Veri je bilo 25 godina. Poslednje što je izgovorila bila je molba da joj ne pucaju u glavu, da joj meci ne nagrde lice.
U dva navrata (2005. i 2011) najavljivani su igrani filmovi o špijunki Veri Pešić, potom, decembra 2020. godine, igrana mini TV serija. Ako ikad bude snimljena, ma kakva bila, to će za Srbiju biti jedina istina o njoj. Jer, ono što se zaista događalo tih šest godina, koliko je bila špijunka, zamagljeno naslagama okasnelih sećanja, političkih podmetanja i istorijografskih grešaka, ostaće s one strane moralnih presuda, ideoloških strasti i vrednosnih sudova.