Znanje je moć. Saznanje je preduslov.

Slučajevi: napad na novinara Dejana Anastasijevića

Bombom na istinu

Novinar Dejan Anastasijević nikada neće saznati ko je 2007. godine pokušao da ga ubije. Ovaj novinar i urednik Vremena, i nekoliko drugih domaćih i međunarodnih medija, preminuo je u 24. aprila 2019., a istraga o bombi koja je 12 godina ranije eksplodirala na prozoru njegovog stana, nije ni počela. Istinu o ovom slučaju neće saznati ni javnost, jer je time završen “predistražni postupak”.
Sanja LončarApril 24, 2020
dAnastasijevic.jpg
Novinar Dejan Anastasijević nikada neće saznati ko je 2007. godine pokušao da ga ubije. Ovaj novinar i urednik Vremena, i nekoliko drugih domaćih i međunarodnih medija, preminuo je u 24. aprila 2019., a istraga o bombi koja je 12 godina ranije eksplodirala na prozoru njegovog stana, nije ni počela. Istinu o ovom slučaju neće saznati ni javnost, jer je time završen “predistražni postupak”.

U petnaest do tri iza ponoći, 14. aprila 2007. godine, novinara nedeljnika Vreme Dejana Anastasijevića i njegovu suprugu probudila je eksplozija ručne bombe, „kašikare“, postavljene na sims prozora sobe u kojoj su spavali. Druga bomba nije eksplodirala i samo pukom srećom Anastasijevići su preživeli.

Dve bombe zalepljene trakom su bile postavljene, pretpostavljam da onaj ko je to uradio nije mogao da ih ubaci kroz prozor, jer su prozori bili zatvoreni, a roletne su bile skoro sasvim spuštene, pa se verovatno bojao da bi moglo da mu se odbije i da mu se vrati. Zato, umesto da ih ubaci u sobu, ostavio ih je na prozor. To je napravilo toliko štetu, ne samo na stanu, već je izbilo i nekoliko cigala iz fasade i oštetilo je kola koja su bila parkirana ispred. Oštetilo je čak i fasadu zgrade preko puta. Srećom, nisu obe bombe eksplodirale, nego samo jedna, objašnjavao je Anastasijević šta se dogodilo te noći.

Direktor policije Milorad Veljović došao je na uviđaj i izjavio da se radi o pokušaju ubistva. Premijer Vojislav Koštunica izdao je oštro saopštenje. Ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić zvao je redakciju Vremena. Predsednik Srbije Boris Tadić došao je u redakciju tog nedeljnika i poručio da je to bio “napad na državu”.

Tadašnji ministar kulture i informisanja imao je neobičan komentar:

“Zašto Anastasijević stanuje u prizemlju, što ne stanuje na nekom višem spratu”, bio je zgrožen Dragan Kojadinović.

„Nemam nikakvu dilemu da je to bio pokušaj ubistva, a ne samo zastrašivanje, zato što su mi tako rekli policijski tehničari koji su vršili uviđaj tamo. I oni su rekli: bile su dve bombe, na svu sreću je samo jedna eksplodirala, da su eksplodirale obe ti ne bi imao šanse, jer bi kumulativna eksplozija raznela i pola zida, pa bismo i žena i ja stradali“, pojasnio je Anastasijević.

Dragoljub Žarković na konferenciji za štampu 14.4.2007. godine

Dragoljub Žarković, urednik Vremena, na konferenciji za novinare 14. aprila 2007. godine, jutro nakon napada, rekao je:

„Neki od vas bili su svedoci da je Boris Tadić došao da izrazi solidarnost i podršku, gospodin Koštunica je u lično ime preko Vlade Srbije uputio poruku javnosti, sa direktnim nalogom Jočiću da se stvar istraži do kraja, sve političke stranke, nevladine organizacije i svi mediji pokazali su dužnu solidarnost. Mislim da je ovo jedna od onih tačaka kada bi društvo moglo da se pokrene da istraži taj slučaj do kraja i da epilog izbegnute tragedije bude sprečavanje budućih tragedija.“

Kako je reagovao direktor Bezbednosno-informativne agencije, ispričao je Dejan Anastasijević u nekom od intervjua koje je godinama kasnije dao.

„Rade Bulatović nije sa mnom kontaktirao dok nisam objavio informaciju da sam obavešten da me je služba pratila, moje kretanje u danima pre nego što se to desilo, a to sam saznao iz dva nezavisna izvora koji nemaju nikakvog razloga da me lažu i nisu mogli da mi kažu zašto sam bio stavljen na mere, kako se to kaže u tom žargonu, jer nisam u tom trenutku radio ništa što bi trebalo da bude zanimljivo za državnu bezbednost ni na koji način. Kad sam to negde rekao, ili napisao, ne mogu da se setim više, me je zvao i onda me je zvao na ručak u Dorijan Grej i onda smo nas dvojica proveli jedno prijatnih par sati tokom kojih je on mene ubeđivao da oni mene nisu pratili, da apsolutno nikakve veze sa celom tom pričom nemaju, da je on službu potpuno očistio od kriminalaca i ljudi koji imaju kontakte sa kriminalcima, ali da je nus pojava toga što oni sad više, to je bukvalno citat, „više nemaju koga da pitaju ko bi mogao biti iza toga“. Ja sam izrazio svoje duboko saosećanje sa ograničenjima koja je takva strategija nametnula. On je platio ručak“

Šest meseci posle napada, Dejan Anastasijević, koji je nekoliko godina ranije svedočio u Haškom tribunalu u slučaju Slobodana Miloševića, napisao je tekstu „Ko mi je stavio bombe na prozor?“ u kom je izrazio sumnju da iza napada stoji lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj. On je ove sumnje potkrepio upozorenjima koja je dobio iz Haškog tribunala, da je ovaj haški optuženik sastavio spisak svedoka koje bi trebalo eliminisati ili zastrašiti, a da je na spisku, koji je u Beograd poslao po supruzi Jadranki, i Anastasijevićevo ime.

 „Naknadno se ispostavilo da čitava stvar ima veze sa Haškim tribunalom koji me je stavio na neku listu preliminarnih svedoka u slučajevima Šešelj i Stanišić. A ovo se desilo pre nego što su mi iz Tribunala tu nameru saopštili. Da sam ja u eliminisan tada bio bi eliminisan jedan svedok u dva važna predmeta. Sad ja naravno nemam nikakvih dokaza da Stanišić ili Šešelj imaju veze, to jest da su direktno to, da je to poteklo od njih. Ja sam svedočio u Hagu samo jednom i to protiv Slobodana Miloševića i ja sam mislio tada da je moja uloga kao haškog svedoka time završena“, tvrdio je Anastasijević.

Prema rečima Omera Hadžiomerovića, sudije apelacionog suda, pitanje je da li je je tuzilac, u konkretnom slučaju, procenio da je to subjektivni osećaj. „Nije dovoljna sama sumnja. Ja ne znam zaista u konkretnom  slučaju šta je, ali kada se povežu sve činjenice, sud bi mogao da dodje do nekoga. Zašto tuzilac to nije uradio, to bi zaista trebalo da bude pitanje za njega.”

Pa ipak, o ovom Slučaju, Šešelj nikad nije ispitan pred nadležnim tužilaštvom.

„Ono što je Šešelj uradio, a sve imajući mene u vidu kao svedoka protiv njega potencijalnog je bilo da pokuša da me diskredituje i on je iz analitike Službe državne bezbednosti zatražio i dobio da služba sastavi moj takozvani profil, pa je malo nešto dopisao i onda je taj papir stavio u knjigu, to je otprilike 13 strana teksta.

Čovek koji je 2004. delio taj papir o meni, i drugim novinarima na konferenciji za štampu u sedištu Srpske radikalne stranke bio je Aleksandar Vučić. A kad je pukla bomba onda se Vučić gostujući na raznim televizijama dosta istakao pričajući da sam to ja u dogovoru sa Natašom Kandić organizovao da sebi dignem rejting. Pa onda da su u pitanju neki narkomanski dugovi, takvu vrstu gadosti“, govorio je Anastasijević.

Ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić izjavio je da je ispitano više od 600 svedoka. Deset godina kasnije, Više tužilaštvo saopštilo je da se “u vezi s ovim događajem predmet nalazi na veštačenju”.  Anastasijević je poslednji put razgovarao sa inspektorom u leto 2007. godine.

“Dva, tri meseca posle svega toga, imao sam susret sa inspektorom koji na tome radio i koji je rekao da, nazalost, nisu prikupili dovoljno dokaza da bilo koga optuže, pa cak ni da ozbiljno osumnjiče. I da je nekakav trag DNK koji je nađen na onoj bombi koja nije eksplodirala, da je nečijom greškom u laboratoriji taj dokaz uništen ili postao neupotrebljiv.”

Gostujući kod Antonele Rihe u Poligrafu 2007. godine, Aleksandar Vučić je rekao da će, kad bude došao na vlast, saopštiti sva svoja saznanja o ovom slučaju.

“Evo na vlasti je godinama, pa ni to ne znamo”, kaže Riha.

Do danas, ne samo da nismo dobili nikakvu informaciju o tome, već ni Tužilaštvo, ni onomad kad je bio u opoziciji, ni danas kad je na vlasti, nije ove navode smatralo značajnim, da bi ispitalo Aleksandra Vučića.

Anastasijević je, pak, sa Vučićem o tome razgovarao. „Prilikom jednog slučajnog susreta Vučić mi je privatno rekao da je došao u međuvremenu do saznanja da je imao pogrešne informacije o tome šta se tada desilo, izvinio mi se što je to govorio i čak mi je ponudio da se izvini i javno. Ali, meni, u stvari, izvinjenje apsolutno ne znači ništa.“

Do danas, nisu otkriveni akteri ovog bombaškog napada, kao ni to da li su haški optuženici, anonimni ratni zločinci ili patriote želeli da zaustave Dejana ili istinu.

Povezani tekstovi