Znanje je moć. Saznanje je preduslov.

OBEZBEĐIVANJE NOVINARA

Istraživanje u prisustvu bodigarda

Brankica Stanković, Veran Matić, Tamara Marković Subota i Maja Živanović, novinari su o čijoj bezbednosti je morala da brine država. O kakvoj brizi je reč govori i to što su neki, na ličnu odgovornost, od MUP-a Srbije tražili ukidanje policijskog obezbeđenja, a drugi nikad nisu dobili odgovor ni zašto im je uvedeno, ni zašto je ukinuto.
Sanja LončarFebruar 25, 2020
maja-1280x720.jpg
Brankica Stanković, Veran Matić, Tamara Marković Subota i Maja Živanović, novinari su o čijoj bezbednosti je morala da brine država. O kakvoj brizi je reč govori i to što su neki, na ličnu odgovornost, od MUP-a Srbije tražili ukidanje policijskog obezbeđenja, a drugi nikad nisu dobili odgovor ni zašto im je uvedeno, ni zašto je ukinuto.

Bezbednost novinara jedan je od preduslova za postojanje slobodnih medija.

Bezbednost je i obrazloženje zbog koga država ne saopštava koliko novinara, iz raznih razloga, obezbeđuje, to jest, koliko njih ima uniformisanu ili civilnu policijsku pratnju.

Predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara i nekadašnji glavni i odgovorni urednik RTV B92, Veran Matić, koji je i sam šest godina imao ovu vrstu “službenog obezbeđenja”, kaže da taj period smatra najtežim u životu.

“Mislim da je to mnogo više destruiralo moj privatni život i život moje porodice, nego, možda, čak i one nesreće devedesetih godina u Miloševićevo vreme. To je nešto što je apsolutna kontrola vašeg života i vi se u tom trenutku povlačite, jer nastojite da ne predstavljate dodatni problem za taj bezbednosni mehanizam, koji bi trebalo da vas zaštiti”, kaže Matić.

On objašnjava da ni danas, kad više nema policijsku zaštitu, nije u stanju da se vrati “u normalu”, te da to važi i za njegovu porodicu. 

“Šest godina je predugo. Vi usvojite nove reflekse, neko novo ponašanje. Dakle, kad idem ulicom, gledam ruke, gledam nagle poteze, gledam kako me neko gleda i procenjujem moguću opasnost. I to je nešto od čega ne možete tek tako da se odvojite”, svedoči Matić.

Nasilje, uznemiravanje i zastrašivanje novinara svuda u svetu predstavljaju napad na samu demokratiju. Osim što dovode do gušenja slobode medija i slobode izražavanja, lišavajući građane sposobnosti da donose informisane odluke o svojim životima, atak na novinare inicira strah da budu nezavisni i slobodno pišu ili izveštavaju, ukoliko nemaju bezbedne uslove za rad.

Vlade svih država članica OEBS-a, uključujući i Srbiju, obavezale su se da preduzimaju neophodne korake kako bi zaštitile fizičku sigurnost i bezbednost novinara koji se suočavaju sa pretnjama nasiljem. Osim što moraju da obezbede da njihovi zakoni, upravni i pravosudni sistemi štite i unapređuju slobodu izražavanja i štite profesionalna prava novinara, država je obavezna i da štiti živote pripadnika “sedme sile”. Iz bezbednosnih razloga nepoznat je broj novinara koje država, iz raznoraznih razloga, obezbeđuje, odnosno, koji imaju uniformisanu ili civilnu policijsku pratnju.

Do koje mere je posao koji obavljaju opasan novinari, neretko, postaju svesni tek kad im se, zbog stepena životne ugroženosti, obrate državni bezbednosni organi.

”Onog trenutka kad vas informišu da dobijate zaštitu, zbog toga što vam je život ugrožen, vi počinjete da razmišljate o tome.”, ističe Matić i objašnjava da tu informaciju ugroženom licu saopštava policija.

“Poželjno da dođete u policijsku ustanovu, u direkciju policije, i da se očekuje važan razgovor. Tu dobijete informaciju da vam je život ugrožen, da postoje operativni podaci o tome, da je to u nivou u kojem je apsolutno neophodna 24-satna policijska zaštita i da se molite da to ispoštujete i učestvujete u tome, dakle, svemu onom što će uslediti posle toga”, kaže Matić.

A ono što, najpre sledi je šok. Pre njega, doživela ga je novinarka B92 Brankica Stanković.

Nakon godina rada u istraživačkom novinarstvu i otkrivanja kriminala, korupcije i veza između mafije, politike i biznisa u mnogim slučajevima koji su uzdrmali Srbiju, Brankica Stanković, urednica serijala, a potom i produkcije – Insajder, policijsko obezbeđenje dobila je još davne 2009. godine.

MUP Srbije nikad nije zvanično saopštio zbog čega je autorka Insajdera i jedna od najpoznatijih novinarki u Srbiji i regionu, dobila policijsku pratnju.

Iako je posle gotovo svakog serijala prolazila kroz različite vidove napada, u javnosti je delovalo da je neposredni povod bio njen serijal Insajder – (Ne)moć države, koji je za temu imao kriminalne radnje pojedinih vođa navijačkih grupa.

Nakon emitovanja „spornog“ serijala, za vreme međunarodne utakmice Partizan-Šahtjor, navijači Partizana su na tribinama izvodili opskurni ritual sa gumenom lutkom i Stankovićevoj skandirali – „Opasna si kao zmija, proći ćeš k’o Ćuruvija“.

„Odrasla sam na radiju B92 pa mi je to bilo sastavni deo posla i stvarno nisam obraćala pažnju na takve stvari, do trenutka dok nisu odlučili da moram da imam policijsko obezbeđenje. Rekli su da mi je bezbednost ugrožena sa više strana, zbog svih serijala i da je ovo trenutak u kom neki pojedinci mogu da iskoriste to što mi huligani javno prete i da mi se sada osvete”, objašnjava Brankica Stanković.

„Ona je pretrpela ozbiljnu torturu kad je reč o pretnjama zbog toga što je novinar istraživač, zbog toga što je žena“, kaže Veran Matić.

Sudsko veće, kojim je predsedavala Jelena Milinović, odbacilo je optužnicu protiv šestorice navijača Partizana jer, kako je navedeno, „u radnjama optuženih nema elemenata krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti i nasilničkog ponašanja, već elemenata krivičnog dela uvrede“.

„Pa, to jeste signal, signal o tome da su ljudi koji su na tribinama, praktično, nedodirljivi”, smatra Igor Božić, izvršni producent TV N1.

Ova presuda digla je „na noge“ srpsku stručnu, ali i laičku, javnost. Mnogi su tvrdili da je oslobađajuća presuda doneta mimo pravne, ali i zdrave, logike, jer se od suda očekivalo da poznaje notornu činjenicu – da je Slavko Ćuruvija ubijen, te da skandiranje “proći ćeš kao Ćuruvija” predstavlja pretnju po život. Sa druge strane bili su oni koji su stali u „odbranu autonomije i nezavisnosti sudstva”.

„Mogao bih da vam kažem lični utisak, da bi meni to moglo da izgleda kao neka vrsta pretnje. Da li je pretnja koja je dovoljna da bude kvalifikovana kao krivično delo, recimo ugrožavanje sigurnosti, zaista bez svih činjenica ne bih mogao da odgovorim na to pitanje“, govori Goran Ilić, zamenik predsednika Državnog veća tužilaca i zamenik Republičkog javnog tužioca.

„Tužilaštvo posmatra samo taj pravni okvir. Oni striktno gledaju da mora da bude ozbiljna pretnja, da mora da bude ostvariva. I procesuiraju samo direktne pretnje“, objašnjava Marija Vukasović, istraživačica NUNS-a.

Vukašin Obradović, nekadašnji predsednik NUNS-a i bivši vlasnik i urednik Vranjskih novina smatra da u slučaju Brankice Stanković „ne postoji ama baš nikakva dilema na šta se odnosila poruka koja joj je upućena“.

Krajem 2015. Viši sud u Beogradu pravosnažno je oslobodio trojicu navijača „Partizana“, dok je Miloša Radosavljevića Kimija, jednog od vođa Alkatraza, navijačke grupe Partizana – osudio na 16 meseci zatvora.

Profesorka Fakulteta političkih nauka Snježana Milivojević veruje da je Brankica Stanković jedinstven primer u svetu, jer je duže bila u kućnom pritvoru nego svi oni, a bilo ih je mnogo, koji su je napadali.

„Niko od onih koji su se pominjali u ovoj priči kao oni koji bi mogli da ugroze njenu bezbednost, njen život, ne samo da nije drastično kažnjen, nego i dalje uživa određenu vrstu povlašćenog položaja u društvu“, kaže Veran Matić.

„Ako imaš kriminalni um, onda kalkulišeš da, zapravo, možeš da učiniš bilo šta zato što će sankcija da bude smešna, jer imaćeš dobrog advokata koji ima dobre veze među sudijama i proći ćeš lagano“, smatra Igor Božić.

„Novinari sudijama često postavljaju pitanje da li ima pritisaka, pa vi kažete – da, pritisci postoje. Pa kaže, navedi mi primer. Pa, ne umem da ti kažem primer. Ima ona pesma Milana Rakića: Nešto me steže, a ne znam šta me steže. Dakle, prosto neka atmosfera tako deluje. U stvari, najopasniji je uticaj na sudije, onaj koga ni sudije same nisu svesne”, objašnjava Omer Hadžiomerović, potpredsednik udruženja Društva sudije Srbije.

Već nakon najave u martu 2015. godine, da će se u novoj emisiji pod nazivom „Reporter“, baviti fudbalskim klubovima kao delom političkog plena i načinima njihovog poslovanja, Partizan i Crvena Zvezda, ali i neki mediji u Srbiji predvođeni Informerom i Pinkom, pokrenuli su višednevnu oštru i prljavu kampanju protiv Stankovićeve.

U kampanju su se uz tabloide i televizije bliske vlastima, uključili i nekadašnji visoki državni funkcioneri a danas, uz ostalo, i čelni ljudi fudbalskih klubova Nebojša Čović i Milorad Vučelić.

“Stvarno sam tad smatrala da to prelazi sve granice. Imate državu koja neće da vam ukine obezbeđenje, jer vam je ugrožena bezbednost, a istovremeno ćuti na ovakve stvari”, kaže Stankovićeva.

Televizija B92 je u dogovoru sa urednicom redakcije Insajder odlučila da do daljeg odloži emitovanje emisije “Reporter”. Procenili su da je najvažnija bezbednost novinarke.

Revoltirana zbog svega što se dešavalo, Brankica Stanković je uputila zahtev MUP-u Srbije da joj, na ličnu odgovornost, u najkraćem mogućem roku, ukine policijsko obezbeđenje.

Njenoj volji nisu izašli u susret.

Tamari Marković Subota, nekadašnjoj novinarki Blica, sve se promenilo kad su je na Badnje veče 2011. godine, tužilac za organizovani kriminal i direktor policije, obavestili da joj je život ugrožen. Bavila se, između ostalog, i istragom protiv Darka Šarića, okruženjem Luke Bojovića, Jocom Amsterdamom, Stankom Subotićem Canetom.

„Biću iskrena i reći ću da se klana Darka Šarića nisam toliko bojala, koliko sam se kasnije plašila Luke Bojovića i njegovog klana. I sada verujem da bi eventualno ubistvo mene kao žene, novinara, samohrane majke bilo ispod nivoa Darka Šarića, kao kriminalca. Crnogorskog kriminalca. Ali nisam sigurna za klan Luke Bojovića”, kaže Tamara Marković Subota.

Tri godine posle uvođenja, tiho, kako je i uvedeno, Tamari Marković je ukinuto obezbeđenje. Bez obezbeđenja je, ovog puta ne svojom voljom, ostala avgusta 2014. godine, kad je država uvela mere štednje.

Kako joj je telefonom saopšteno da će dobiti policijski nadzor, tako joj je i ukinuto. Opet telefonom o tome je obavestio zamenik načelnika Uprave za obezbeđenje, koji je, potom, došao kod nje kući i objasnio joj da je urađena nova bezbednosna procena, te da njen život više nije u opasnosti.

Tamara nikada nije dobila dokument sa bezbednosnim procenama ni za uvođenje, ni za ukidanje mera obezbeđenja.

Maja Živanović, novinarka Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) je 24. juna 2016. godine, izlazeći iz svog stana, primetila da dva čoveka stoje ispred njene zgrade i da je, kako kaže, čudno gledaju.

Obojica su u ušima imala slušalice, povezane sa elektronskim uređajima. Jedan od njih je ostao ispred njene zgrade, a drugi je krenuo za njom.

“U tom trenutku sam stala, okrenula se prema čoveku i pogledala ga. On se nakon toga jednostavno sakrio iza nekog kombija. Bilo mi je sve jasno… imala sam osećaj kao da sam u nekom filmu, sačekala sam kolegu i rekla mu rečenicu za koju nikad nisam mislila da ću je izgovoriti – ‘Mene prate’”, objašnjava Maja Živanović.

Budući da je u stanu imala dokumentaciju važnu za slučaj na kome je radila, uprkos tome što je bila svesna da je osoba koja je prati i dalje ispred njenog stana, odlučuje da se vrati.

Posle izjave novosadskoj policiji procenjeno je da joj je život ugrožen, dodeljeno joj je 24-časovno policijsko obezbeđenje, po mestu prebivališta i po kretanju.

“Odmah mi je bilo jasno da će to osim za mene, biti problema i za njih, jer – kako su i sami rekli – nisu bili spremni za takvu vrstu ‘incidenta’, za takav posao “, kaže Maja Živanović.

Dve nedelje kasnije, Maja je prekinula tu vrstu “mučenja” i insistirala je da joj se ukine takva vrsta zaštite.

Država joj je izašla u susret.

Tela nadležna za kontrolu bezbednosnog sektora nikada nisu vršila proveru ovih postupanja.

Između ostalog i zbog toga, oni novinari koji su imali i takozvano, službeno obezbeđenje saglasni su sa stavom Verana Matića da je biti pod ovom vrstom “zaštite” nekada teže negó biti pod nadzorom tajnih službi.

“Mnogo je teže živeti pod policijskom zaštitom, jer ste svesni, u svakom trenutku, da uopšte niste zaštićeni. Da ta dvojica policajaca koja su sa vama, nemaju apsolutno nikakve šanse, ako neko zaista želi da vam naudi. To je pre neka mera odvraćanja i poruka države da će bilo kakav pokušaj napada na vas biti ozbiljno shvaćen”, kaže Matić.

 

ZAKON VS REALNOST
Zakoni i prihvaćeni međunarodni standardi Srbiju obavezuju da pravosudnim sistemom štiti i unapređuje slobodu izražavanja i profesionalna prava novinara, ali i da štiti živote pripadnika “sedme sile”. Kako to čini, uz navedene slučajeve, govori i to što oni o čijem kriminalnom delovanju novinari pišu, čak i kad završe u zatvoru, u nekom trenutku izađu na slobodu. Sloboda u slučaju istraživačkih novinara u ovako uređenom društvu, više je etička, nego bezbednosna kategorija.

Povezani tekstovi