“U fabrici “Milan Blagojević – Namenska” u Lučanima, najvećoj fabrici za proizvodnju baruta i eksploziva u Srbiji, radi skoro trećina Lučana. Nijedna majka nije srećna kad ispraća svog sina na posao. Za vreme mandata direktora Radoša Milovanovića, na radnom mestu poginuo je 21 radnik. Do današnjeg dana Milovanović nije snosio nikakavu odgovornost.”
Ovim rečima započela je Tatjana Vojtehovski prvi, od četiri dela o Namenskoj, u okviru emisije “Život priča”, koja se emitovala na Prvoj televiziji.
U tom momentu nije mogla ni da pretpostavi da će joj se istraživački rad i pokušaj da ukaže na neadekvatne i nebezbedne uslove i okolnosti u kojima rade zaposleni u ovoj fabrici, a koji su dvadesetjednog čoveka koštali i života – “obiti o glavu”.
Da život pripoveda svakovrsne, u najmanju ruku neočekivane, priče, osetila je na svojoj koži.
A sve je počelo kad se uhvatila u koštac sa pomenutom temom, jednom od onih, osetljivih, kojima nije preporučljivo baviti se. Barem ne u Srbiji.
U leto 2017. godine, u fabrici „Milan Blagojević – Namenska“ desila se eksplozija ispred pogona za proizvodnju raketnih goriva. Tom prilikom tragično su stradala dvojica radnika – dvadesetpetogodišnji Milomir Milivojević i pedesetpetogodišnji Milojko Ignjatović. Do eksplozije i požara došlo je prilikom istovara kartonskih buradi sa tehnološkim otpadom baruta.
Nakon tragedije, pojavile su se brojne informacije, pa i dokazi prema kojima su prekršene procedure zaštite bezbednosti.
Vojtehovski je u emisiji kroz svedočenja, obilje prikazane dokumentacije, te analizu svih nelogičnosti, pokušala da ukaže na kršenje zakona i procedura u proizvodnom procesu, a posebno stremljenja rukovodstva fabrike da okrive, ni manje ni više, nego mrtve radnike – za sopstvenu smrt.
ISKAZ, PA – OTKAZ: Jedan od gostiju emisije bio je i Marko Mitrović, svedok pogibije dvojice kolega, koji je otvoreno govorio o pretnjama, pritiscima i ucenama koje je trpeo od direktora fabrike Radoša Milovanovića. On je nakon nesreće davao iskaze MUP-u i Tužilaštvu, menjajući ih više puta, zbog straha da ne izgubi posao.
Nakon nesreće, Mitrović je dao izjavu MUP-u u kojoj je istakao da je bilo kršenja brojnih procedura zaštite na radu, ali i da je u magacinu bilo četiri puta više baruta nego što je predviđeno.
Samo dan kasnije, menja iskaz, negiravši sve, uz obrazloženje da je “od požara u šoku i pod stresom”, pa ne može da se seti koliko je, zapravo, bilo baruta u magacinu. Nešto kasnije, ipak je na saslušanju pred tužilaštvom, ponovio svoj prvobitni iskaz.
Prema njegovim rečima, dakle, načinjeni su propusti, jer je baruta bilo gotovo pet puta više od dozvoljenog maksimuma. Osim toga, burići u kojima je vršen transport bili su kartonski, bez poklopaca i bez obavezne antistatik vreće. Težili su između 60 i 70 kilograma, umesto propisanih 35.
Radnicima nisu obezbeđena adekvatna protivpožarna odela. Te noći nije radio ni hidrant za gašenje požara. A vrhunac je što su poslovođe sa svim ovim kršenjem procedura bile upoznate, a uopšte nisu reagovale, niti bilo šta preduzele.
Iznošenje istine o nesreći, ispostaviće se, koštalo ga je radnog mesta.
Nedugo nakon što je promenio iskaz u toku saslušanja u tužilaštvu, Mitrović je dobio otkaz, a kao obrazloženje navedeno je da “ne postoji potreba za njegovim daljim angažovanjem”.
Da su postojale velike nepravilnosti indirektno će, kasnije, potvrditi i predstavnici samog preduzeća „Milan Blagojević – Namenska“, s obzirom na to da su odmah nakon pogibije radnika nabavili prohromske buriće sa antistatik vrećama, protivpožarna odela, uveden je video-nadzor i izbačen je višak polica iz magacina.
Čak ni sam objekat u kom je bio smešten magacin, ispred kog je došlo do nesreće, nije ni trebalo da bude u funkciji, jer nije imao upotrebnu dozvolu…
Nezadovoljni sadržajem emisije “Život priča” sindikat i radnici su u znak protesta obustavili rad na sat vremena, poručivši da „negativna medijska propaganda koja se vrši preko produkcijske kuće Tatjane Vojtehovski preti da ozbiljno naruši ugled preduzeća“, te da „izrečene laži i klevete idu tako daleko da traže zatvaranje fabrike i glavu Radoša Milovanovića“.
Nikad do tada nije se desilo da zaposleni u nekoj fabrici prekinu proizvodnju i stupe u štrajk zbog izveštavanja jednog novinara ili medija.
Da apsurd bude veći, sidikalac i vođa smene u “Namenskoj”, Slobodan Nešovanović, je preko društvenih mreža pretio Vojtehovskoj, tvrdeći da “laže narod za pare”, tražeći, pritom i njeno hapšenje.
Ovaj sindikalni i stranački aktivista SNS-a, navodno je, nešto ranije, tukao kolegu, radnika “MB – Namenske”, zbog čega je osuđen na dva meseca zatvora, uslovno na godinu dana, ako ne počini drugo krivično delo.
“Informisala sam javnost o dokazima, činjenicama, dokumentima, uslovima rada u jednoj fabrici, svim nepravilnostima koje dovode do smrtnog ishoda... Dolazi do nedopustivog pritiska i organizovanja štrajka protiv mene i emisije u kojoj se govori i o nepravilnostima na radu, koje i te koji štrajkuju mogu da oteraju u smrt. Ne radi se, dakle, samo o tome što izveštavam o pogibiji radnika. Pritisak se vrši jer oni ne znaju dokle ću ja ići? Šta još znam? Dokle ću da otvorim tu temu? Koliko ću otići u prošlost?”, objašnjava za portal “Bez tajni” Tatjana Vojtehovski.
“ČOVEK IZ SVOG UGLA”: Nakon pretnji koje joj je uputio, Nešovanović se izvinio: “Izvinjavam se Vojtehovskoj ako se uplašila, ali komentar sam napisao revoltiran njenim lažima i ostrašćenim napadima na naše preduzeće“, dodavši da je o ”njenom hapšenju pisao kao čovek iz svog ugla, na privatnom Facebook profilu“.
Ona ga je tužila. Isto su postupili i Milovan Milivojević, otac nastradalog radnika, kao i Marko Mitrović, svedok smrti njegovih kolega u “Namenskoj”. Nešanović je u Osnovnom sudu u Ivanjici, po privatnoj krivičnoj tužbi svakog od njih, osuđen zbog krivičnog dela – uvreda. Dobio je novčanu kaznu u iznosu od 120.000 dinara, a na ime sudskih troškova trebalo je da plati 513.997 dinara. Kaženjen je za uvredu, ali s obzirom na to da je naneo duševnu bol tužiocima, upućen je i na parnicu.
STROGO POVERLJIVI PROPUSTI: Osuđujuću presudu ovom sindikalcu za portal Direktno.rs ovako je komentarisao Milovan Milivojević, otac nastradalog radnika, “Pored tolikih pokušaja da se ovaj sudski postupak omalovaži, a mi kao oštećeni izvrgnemo ruglu, ipak je sud konačno počeo da stavlja stvari na svoje mesto. Čovek koji je pod uslovnom kaznom činio iznova prekršaje i bio ubeđen da je zaštićen i da za to neće snositi sankcije, dobio je jasnu poruku da i za njega postoji zakon. Međutim, ponašanjem ispred suda u Ivanjici i napadima na moju ćerku i novinarku, još uvek ne znamo da li će ova kazna Nešovanoviću biti dovoljna opomena.”
Autorka emisije “Život priča” ističe da su ona i njeni saradnici pokušali da zakažu intervju sa Radošem Milovanovićem, direktorom “MB – Namenska” u Lučanima, preko Ministarstva odbrane, koje je, između ostalog, nadležno i za takve stvari. Njihov odgovor je, međutim, bio da “direktor ne može da govori za tu emisiju”, da bi se nedugo zatim pojavio u Dnevniku RTS-a, ali i na Nacionalnom dnevniku Pink televizije.
“Znači, Ministarstvo kaže da za neke medije direktor može da govori, a za neke ne može”, naglašava Vojtehovski i nastavlja:
“Ono do čega smo, međutim, došli i što smo emitovali, jeste dokument Ministarstva odbrane koji ima oznaku ”strogo poverljivo” i u kom se, u dužem tekstu, nabrajaju sve nepravilnosti koje je komisija ustanovila o uslovima za rad koje mogu da dovedu do fatalnih posledica u fabrici “Namenska”. Šta se, međutim, dešava? Tužilaštvo koje vodi slučaj protiv Milovanovića i ostalih u lancu ovaj dokument neće da uvrsti u dokaze i u dokazni predmet. Neće.”
Važno je napomenuti da je Ministarstvo odbrane, pak, zvaničnim saopštenjem podržalo sindikat fabrike, a protest i poziv za hapšenje novinarke nazvalo “apel na predstavnike medija”.
Prema rečima Tatjane Vojtehovski pomenuti čin predstavlja potpunu privatizaciju ovog državnog tela:
“Mi ćemo da štitimo našeg čoveka Radoša Milovanovića zato što nam on odgovara zbog toga, toga i toga, jer ako ga štitimo onda će oni da prestanu da istražuju, ako ne izvršimo dovoljnu vrstu pritisaka oni mogu dalje da kopaju i da krenu tvojom tezom, tokovima novca… Isto to Ministarstvo odbrane napravi listu nepravilnosti, dakle tamo postoji neko ko radi svoj posao, ko kaže ja sam u toj komisiji, radiću svoj posao. Ali onda, s druge strane, Ministarstvo podrži štrajk. Šta to govori? Govori da je sve pocepano. Da je sve privatizovano. I vraćamo se na tezu da postoje časni pojedinci u određenim institucijama, u određenim službama, ali mi više ništa sa tim ne možemo da uradimo. Jer neko je napravio izveštaj: da, ovde je bilo nepravilnosti, ali ako je Vulin rekao: podržite štrajk… tako je i napravljeno saopštenje. A saopštenje ne može da izađe ako Vulin to ne kaže. Ne može. Onda dolazimo do toga šta je služba u službi, šta su institucije unutar institucija, koje su validne koje nisu, šta su službe, šta paraslužbe… U svakoj instituciji u koju zagrebeš imamo neke odmetnute delove, koje uvek mogu čitavu instituciju, bilo koje službe, bilo kog ministarstva, da zloupotrebe za nečiji račun i za nečiju ličnu svrhu. U tome je stvar.”
Činjenica je da je “lučanski menadžer”, kako neki nazivaju Milovanovića, uspeo da instrumentalizuje fabrički sindikat, te zloupotrebi radnike “Namenske”, iako su sindikalni čelnici tvrdili da to nije istina. I umesto da se bore za primenu i efikasniju kontrolu propisa o bezbednosti na radu, organizovali su protest, koji je predstavljao direktan pritisak, ne samo na medije koji su kritički izveštavali o dešavanjima u fabrici, već i na slobodu govora, ali i na porodicu poginulog Milomira Milivojevića, koja je imala pravo da zna sve detalje tragedije koja se zbila.
Na ovaj slučaj reagovali su NUNS i NDNV, pozvavši sindikalno rukovodstvo “MB – Namenska” Lučani da prestanu sa pritiskom na slobodu govora i novinarstvo i da više energije usmere na poštovanje radničkih prava i zaštitu njihove bezbednosti.
Ispostaviće se i da je gorepomenuti sindikalac, Slobodan Nešovanović, bio jedan od glavnih koordinatora okupljanja oko 300 radnika ispred Osnovnog suda u Ivanjici, koji su pružili podršku generalnom direktoru Radošu Milovanoviću, rukovodiocu pogona raketnih goriva Vladimiru Lončareviću i Tomi Stojiću, rukovodiocu zaštite na radu. Oni su optuženi da su izvršili teško krivično delo protiv opšte sigurnosti i izazivanje opasnosti neobezbeđivanjem mera zaštite na radu. Za to delo zaprećena je kazna od jedne do osam godina zatvora.
RADNICI VS “POLUMRTVA PORODICA”: No ono što je naročito uzburkalo i, u najmanju ruku, zapanjilo javnost, jeste činjenica da su okupljeni radnici gotovo u transu aplaudirali Milovanoviću i njegovim saradnicima, a porodicu stradalog mladića “častili” salvama uvreda i psovki.
I pored sumnji da je njihov dolazak ispred ivanjičkog suda bio dirigovan od strane poslovodstva i fabričkog sindikata, radnici su tvrdili da su se sami i spontano organizovali i da su došli o vlastitom trošku i sopstvenim prevozom.
Sve ovo podstaklo je Tatjanu Vojtehovski da se oglasi putem Twittera: “Ovo što sam danas videla, kako radnici Nemenske tapšu direktoru ispred suda, dok među njima stoje Milovan, Nela, Mirjana Milivojević, otac, mati i sestra pokojnog Milomira, izjava majke ‘došli su da brane direktora od nas polumrtve porodice’, e to je slika Srbije. Jezivo.”
Jezivu sliku Srbije potkrepljuju i tvrdnje mnogih da je u našem društvu agresija uobičajeno, ako ne čak i poželjno ponašanje. Gotovo da su pretnje postale opšte mesto. Novinarima naročito. Zato ne iznenađuje da se predstavnici “sedme sile”, koji su targetirani i izloženi pretnjama, u svojoj zemlji ne osećaju bezbedno. Jer, verbalno nasilje lako može da se pretvori u fizičko.
I pored toga što bi upravo mediji, u demokratskom društvu, trebalo da budu jedan od stubova civilne kontrole bezbednosnog sektora, te da imaju kontrolnu ulogu, upravo se priča o nebezbednosti i pogibiji radnika u ovoj fabrici, novinarki vratila kao bumerang, čime je i njena bezbednost postal ugrožena.
“Ne osećam se bezbedno. Zato što je agresija u ovom društvu, ne nešto što se toleriše, nego nešto što se gaji kao poželjno ponašanje. Ne osećam se bezbedno, najpre zbog onoga što mi se dešava minimalno jednom nedeljno, a onda i zbog reakcije institucija. Svaki narativ koji je plasiran u javni prostor jednostavno postaje opravdanje da nam se nešto dogodi. Nebezbedna sam i zbog emisije koju radim i zbog onoga što pišem na Twitteru, što je moje građansko pravo i Ustavom zagarantovano pravo”, objašnjava Vojtehovski.
Iako njena emisija nije bila političke prirode, priče o pojedinačnim ljudskim sudbinama dobijaju politički karakter onog trenutka kad počinju da ukazuju na problem siromaštva, korupcije, pa i pogibija. Kad postanu borbe “običnog” čoveka protiv sistema.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije propustio priliku da to prezentuje kao napad na zemlju, njene organe vlasti i naravno, ono što je za njega suštinski najvažnije – atak na njegovu ličnost.
“…To su portreti života, svedočenja aktera istorijskih događaja i onih koji ne odustaju od borbe za pravdu. Vi @avucic (Aleksandre Vučiću, prim. aut.) izjavljujete da je to `svaki put najbrutalnija kampanja protiv vas`”, napisala je povodom toga na Tviteru Tatjana Vojtehovski i postal još jedna u nizu medijskih radnika, profesionalaca, koji tragaju za istinom i time dobijaju metu na čelo. A predsednik države je zadržao poziciju potvrđenog neprijatelja medijskih sloboda i slobode izražavanja, potpuno svesno i nesavesno ugrožavajući bezbednost novinara.
„Predsednik naše države Aleksandar Vučić na televiziji sa nacionalnom frekvencijom kaže – Tatjana Vojtehovski u svakoj svojoj emisiji i sve što radi, radi protiv države. Na taj način me proglasi nekakvim izdajnikom ili antidržavnim elementom... I ako samo sat vremena nakon toga što je izrekao, dobijem pretnje – Budeš li nastavila da radiš protiv države i budeš li… To je direktna posledica njegovog narativa. Znači, moj osećaj nebezbednosti je vezan isključivo za ono što radim ili za moj javni govor“, naglašava novinarka.
Nepunih mesec dana nakon što je Vučić pominjao autorku i voditeljku „Život priča“ na Prvoj, iz menadžmenta te televizije joj je saopšteno da se njena emisija ukida ili što bi se žargonski reklo – „skida s programa“. Bez obzira na to što su snimanja za novu sezonu uveliko počela, ekipa izašla na teren, studio zakazan…
Prema njenim rečima to je bilo direktna posledica kritika njene emisije od strane predsednika. Kazna za postojanje sopstvenog mišljenja, koje se ne poklapa sa stavom vlasti. A mi smo dobili još jedan dokaz o postojanju kontrole i uticaja na medije u Srbiji…
Ironija života ili pre besmisao. Osmisliš i praviš emisiju pod nazivom “Život priča”, a onda i sama nesrećnim i (ne)očekivanim spletom okolnosti možeš da postaneš njena junakinja… Ili je, pak, tragedija društva i vremena u kom živimo… Naša realnost.
DIREKTOR I DVADESETJEDNA SMRT
U činu pukovnika Vojske Srbije penzionisan je 2004. godine, ali je kao penzioner nastavio da direktoruje. Rođen je 1944. godine. Pripisuju mu se zasluge za obnovu fabrike posle NATO bombardovanja i to što danas posluje bolje nego ikada. Sam ističe da fabrika dobija poslove širom sveta zahvaljujući njegovom ugledu, kao i to da su ga radnici, koji ga navodno glorifikuju i porede sa Titom, na referendumu, posle nesreće, podržali sa čak 98,8 odsto glasova.
„I pored toga što slovi za moćnog i uticajnog čoveka, za koga se tvrdi da ima prijatelje i zaštitu u vrhu aktuelne vlasti, da ‘vedri i oblači u Lučanima’, te da prima i otpušta radnike, on sve to rezignirano odbacuje i tvrdi da je opstao zahvaljujući svojoj stručnosti i menadžerskim uspesima, a ne partijskoj knjižici jer, kako navodi, nije bio član nijedne stranke, niti je član SNS.“ (Danas, 18. 10. 2018. godine)
Iako tvrdi da nije član stranke, za vreme kampanje za lokalne izbore u Lučanima, koji su održani 16. decembra 2018, iskoristio je poziciju direktora i četiri dana ranije na skupu dobrovoljnih davalaca krvi, pozvao prisutne i ostale radnike tog preduzeća da glasaju za SNS. O direktoru lučanske fabrike u kojoj je za vreme gazdovanja Radoša Milovanovića prema navodima roditelja nastradalog mladića, poginuo 21 radnik, najbezazlenija informacija jeste - da je penzioner. Od onog što prijavljuje, u džep stavlja penziju - 65.000 i direktorsku platu od 269.590 dinara.
Milovanović je od 2012. do 2017. godine, kad je poslednji put prijavio šta poseduje, znatno uvećao svoju imovinu.
U sudu upitan o imovini, prijavio je kuću i hektar zemlje. Ipak imovinsko stanje direktora - penzionera se drastično razlikuje od dostupnih podataka. Nije jasno gde nije govorio istinu - u sudnici ili Agenciji za borbu protiv korupcije. Prema pisanju „Blica“, Milovanović se bavi i privatnim biznisom.
„U samo jednom od poslova ovog direktora koji je preko 15 godina zapravo penzioner je i prehrana radnika. (…) Iz porodične pekare lokalnog tajkuna izlazio je burek za oko 1.350 radnika i oko 3.000 đevreka. Svaki radnik je imao pravo na burek, dva đevreka i dve pekmezare. Ova izuzetno unosna pekara u koju nikada nije ušao nijedan žitelj Lučana zasigurno je oborila sve rekorde u broju prodatih bureka i đevreka dnevno.“ (Blic, 27. 6. 2020. godine)
Direktor Radoš Milovanović ima i veliki ranč, odakle meso dostavlja Mesar iz Guče, kao i u hotel, gde spavaju i jedu igrači fudbalskog kluba takođe u vlasništvu “Namenske”, pisao je “Blic”.
Radoš Milovanović se na suđenju izjasnio kao nevin za smrt dvojice radnika, jer, kako navodi, ispod njega postoji čitav niz ljudi u lancu proizvodnje, te da on ne može da bude odgovoran za sve poslove. 17. jula 2020. godine ponovo je postavljen na čelno mesto “Namenske”, uprkos sudskom procesu koji se vodi protiv njega, zbog sumnje da je odgovoran za teško krivično delo protiv opšte sigurnosti, ali i činjenice da ima 77 godina. U Osnovnom sudu u Ivanjici u toku je sudski postupak protiv direktora vojne fabrike u Lučanima Milovanovića i još dvojice rukovodilaca fabrike.