Nove obaveštajno-bezbednosne službe, stvorene od rasformirane Ozne marta 1946. godine (kontraobaveštajna služba Jugoslovenske Armije i Uprava državne bezbednosti – UDB, ili uobičajeno Udba), jedan deo posla nastavile su da rade zajedno, iako novim zakonima o vojsci i policiji to nije bilo predviđeno. Pre svega, uništavanje naoružanih grupa i pojedinaca odmetnutih od nove državne vlasti. Obaveštajno-bezbednosna služba je ponovo ratovala i ponovo su jedinice KNOJa (iako zvanično deo Ministarstva odbrane, a ne Ministarstva unutrašnjih poslova) stavljene pod njenu komandu. I bila je, neosporno, veoma efikasna.
Draža Mihajlović je na Zelengori maja 1945. raspolagao snagama od pet do sedam hiljada četnika, protiv sebe imao 37. sandžačku udarnu diviziju, jednu brigadu i nekoliko bataljona KNOJa, dve brigade 5. i 6. divizije i veći broj manjih jedinica. Četničke snage tad jesu razbijene u manje grupe, ali je Mihajlović uhapšen tek marta naredne godine, kad je nova bezbednosna služba, Udba, uspela da zavrbuje komandanta Gorske garde Nikolu Klabića. Operaciom je rukovodio načelnik Udbe za Srbiju Slibodan Penezić Krcun. U nekoliko četničkih jedinica u proleće ’46. godine Udba je imala i većinu i komandanta, pa ih je pohapsila bez ispaljenog metka. Na Kosovu je 1946. godine bilo 55 odmetnutih grupa, preko hiljadu i po naoružanih balista i oko hiljadu dezertera. Razbijeni su i pobijeni ili pohapšeni ubacivanjem Udbinih ljudi delom među njih, a najviše vrbovanjem jataka. U jednoj od najopasnijih, krajem 1947. i početkom 1948. godine, osujećen je pokušaj ustaša da objedine takozvane križare i dignu ustanak. Udba je među zaverenike Božidara Kavrana, bivšeg zapovednika svih ustaša, uspela da ubaci toliko svojih agenata, da je svaku od 18 grupa ubačenih ustaša iz inostranstva sama dočekala i pohapsila. Jedinice Jugoslovenske Armije uopšte nisu korišćene, mada su bile u pripravnosti na Papuku.
Udba je osnovana kao služba s četiri odeljenja koja su se bavila: unutrašnjim neprijateljima, emigracijom, stranim obaveštajnim službama i tehnikom praćenja i prisluškivanja. Njena reorganizacija je, međutim, trajala sve do 1952. godine, kad će ti isti poslovi biti razmešteni u osam odeljenja. Hijerarhija je bila striktna, od državne do reonske i sreske (danas opštinske), s tim što se broj poslova i odeljenja u dve poslednje najčešće svodio na dve. Republičke organizacije tajne službe bile su podređene federalnoj, s preslikanim brojem i organizacijom odeljenja. Ova organizaciona šema zadržala se punih dvadeset godina. Udba je, po tada važećem krivičnom zakonu, dobila status organa gonjenja. Preciznije, ovlašćena je da isleđuje, pritvara, hapsi i goni osumnjičene za devet krivičnih dela – od napada na državno uređenje, do privrednog kriminala. U tako širokom spektru, svašta je moglo da se nađe. I nalazilo se.
Godine 1947. uvedena je još jedna velika novina – dosijei. Po Uputstvu za rad islednih organa Udbe, koje je juna 1947. godine izdalo savezno Ministarstvo unutrašnjih poslova, za svakog uhapšenog (od strane Udbe) otvarao se dosije koji ga svrstava u političke prestupnike, a koji su razvrstani u pet kategorija (označenih slovima: A, B, C, D i E). Osnov za otvarannje dosijea prepisan iz Krivičnog zakona glasio je – delovanje protiv ustavnog uređenja Jugoslavije.
KADIJA PO LINIJI IB-A: Od 1948. godine Udba se, međutim, više nije bavila vojnim operacijama, a poslovi su se uglavnom svodili na traganje za unutrašnjim neprijateljima i emigrantima.
Broj unutrašnjih neprijatelja za Udbu je eksplodirao juna 1948. godine, kad je veliki brat familije komunističkih zemalja, SSSR, optužio Tita i KP Jugoslavije da koketiraju s kapitalističkim idealima i ruže sklad revolucionarnih partija u svetu. Na četiri susedne granice, zemlje informbiroa su nagomilale vojne trupe, granični oružani incidenti su postali svakodni, sovjetska obaveštajna mreža je uspela da zavrbuje preko devet hiljada Jugoslovena, mnogi industrijski pogoni su stali, jer su dojučerašnje bratske zemlje uskratile sirovine. Naučeni da u SSSR i Staljina gledaju kao u zvezdu vodilju, mnogim Jugoslovenskim komunistima se tada više svidela ruska strana. Načelnik Generalštaba JA Arso Jovanović je ubijen pri pokušaju bekstva u Rumuniju, general avijacije Pero Popivoda je uspeo da pobegne, načelnik Političke uprave JA general Branko Petričević je uhapšen na granici pri pokušaju bekstva i osuđen na 20 godina robije, bivši ministar industrije Andrija Hebrang se tokom isleđivanja u Glavnjači obesio o radiator.
Kao odgovor na mere komunističkih zemalja, Jugoslavija je pred Skupštinu Ujedinjenih nacija iznela „Belu knjigu“ sovjetskih nepočinstava, u krivične zakone federacije i republika dodala delo „neprijateljstvo po liniji IBa“, a isleđivanje i tamničenje prepustila provereno efikasnoj Udbi. Jedna odluka Svezne skupštine učiniće, međutim, jugoslovensku tajnu službu i tužiocem i sudijom. Ministarstvu unutrašnjih poslova je za ovo krivično delo dato pravo „izricanja administrativnih mera“. Odnosno, tamničenja bez sudske presude. Još gore: osuđene pred sudovima država je bila u obavezi da pusti posle izdržane vremenske kazne (što, istina, baš uvek nije bio slučaj), dok su oni kojima je izrečena „administrativna mera“ zavisili od dobre volje tamničara, odnosno udbaša zaduženih za njih.
Broj onih koji su dopali logora i zatvora, za ozbiljne istraživače će, tako, ostati noćna mora. Šef savezne Udbe i drugi čovek Jugoslavije Aleksandar Ranković je 1951. godine u Skupštini rekao da je policija uhapsila 8.403 ibeovca, a u arhivama srpske tajne policije stoji da je samo tokom 1949. godine na sud poslala blizu 13 hiljada lica (sređenih podataka o administrativnoj meri nema). Obaveštajni oficir Nikola Nikolić je 1995. godine, posle uvida i u podatke Kontraobaveštajnog odeljenja JA, izneo podatak po kome je u Jugoslaviji otkriveno oko 55 hiljada ibeovaca, od čega 51 odsto građana Srbije, kao i da je među njima bilo oko 500 pripadnika tajne službe. Oficir Udbe Miroljub Tomić tvrdi da je službu tih godina disciplinovao strah od potkazivanja i potkazivača: za isleđivanje je, naime, bila dovoljna dojava „savesnih građana“, čiji je razlog mogla da bude i zavist, osveta, ambicija, ili lični interes dojavljivača. Za „neprijateljsto po liniji IBa“ osuđen je potpredsednik Vlade Hrvatske, 17 republičkih ministara, 85 njihovih pomoćnika, 35 republičkih poslanika, čak 293 predsednika opštine. Za službu, ili one od kojih je dobijala instrukcije, nije bilo dovoljno da odsluže zatvorsku kaznu, bilo je neophodno da budu prevaspitani. A za to su od zatvora mnogo bolji bili logori pripremljeni samo za njih.
Ono što je na Udbu bacilo najveću ljagu, jesu užasni uslovi tamničenja ovih zatvorenika. Svakodnevno su batinani, izgladnjivani, šikanirani, držani u nehigijenskim uslovima, u vodi, ili na suncu. Kroz muški logor na Golom otoku, po hrvatskim podacima, zvanično je prošao 16.101 zatvorenik, a 413 je na njemu umrlo od premlaćivanja, izgladnjivanja, ili medicinske zapuštenosti. I sami udbaši su ga izbegavali, pa je u prvih šest godina promenjeno sedam upravnika. Prvi je trebalo da bude Slobodan Krstić Uča, desna ruka načelnika srpske udbe Slobodana Penezića Krcuna, ali se pre prijema prvih logoraša vratio u Beograd zbog smrti tašte, a onda nalazio izgovore da ostane u njemu sve dok za novog upravnika nije postavljen Vojo Biljanović. Naredni je bio Vladimir Rolović (kasnije ubijen kao ambasador u Švedskoj), pa Branko Damnjanović, Jovo Kapidžić, Ante Rastegorac i Nikola Bugarčić.
TRULE TIKVE: Na susednom ostrvu Sveti Grgur nalazio se jednako jeziv logor za žene, a po zlu su čuvena još dva logora: u Bileći i ženski logor u Ramskom ritu na Dunavu (između Požarevca i Kostolca). Ibeovci su tamnovali i u Sremskoj Mitrovici, Velikoj Gradiški, Zabeli, CZ, KP Domu Sarajevo, Lepoglavi, Novom Sadu, Ljubljani, Zagrebu, Titogradu.
Većina zatvorenika s Golog otoka, koji je poslednji zatvoren, pušteni su kućama 1955. godine, ali je čak do 1960. držan deo „nepopravljivih logoraša“. U ovom periodu Udba Srbije je dva puta podmlađivana. Od ’52. do ‘55. godine, kad je u prevremenu penziju poslat znatan broj onih za koje je ocenjeno da se nisu snašli u mirnodopskim uslovima, potom od ’59. do ’61. godine. Svi su poslati u beneficirane penzije.
U beogradsku Udbu je 1961. godine uveden Odsek za antisocijalne pojave, koji se pomalo bavio privredom, a najviše “negativnim pojavama u kulturi” i na univerzitetu. Kad je 1962. godine Tito kritikovao moderniste, novi beogradski odsek je sprečio izdavanje časopisa Glas epohe. U uredništvu su bili Desanka Maksimović, Mihajlo Lalić, Branko Ćopić, Branko Kitanović i Miodrag Šijanović. Na tajnom suđenju trojica oficira KOSa su svedočila kako je Kitanović rekao da je Tito nesposoban, a nesvrstanost vid svetske prošnje i poniženja. Osuđen je, a kako je bio organizator projekta novog časopisa, prvi pripremljeni broj Glasa epohe nikad nije odštampan. Dragoslav Mihajlović, pisac i logaraš (na Goli otok je poslat s nepunih 20 godina) je 1968. godine objavio roman Kad su cvetale tikve. Tito je partijskom aktivu Udbe Beograda rekao: “Čujem da nekima cvetaju tikve, ali trule su one, drugovi, trule su” i roman je na jedan telefonski poziv povučen iz prodaje, a premijera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu zabranjena. Iste godine, kao i u većini velikih gradova u svetu, u Beogradu su izbile studentske demonstracije. Četvrt veka kasnije, pokazaće se da su za najveći broj učesnika otvoreni dosijei i da su povremeno praćeni i ispitivani.
Tomić tvrdi i da su pripadnici Udbe bili opsednuti službom, svojim poslom i svojom moći koju im je ona davala. Slobodan Penezić Krcun je 1962. godine izabran za predsednika Vlade Srbije, ali je sve do pogibije (1964.) najpre na posao išao u sedište Udbe da primi raport načelnika, pa tek potom išao u Vladu. Pominje i imena onih koji su po odlasku od službe tražili da rade besplatno, samo da bi i dalje bili vezani za nju.
Udba je rasformirana 1966. godine, posle čuvenog Četvrtog (brionskog) plenuma Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Prethodila mu je Titova optužba da je prisluškivan u spavaćoj sobi i radnom kabinetu (uređaje za prisluškivanje je, navodno, otkrila Jovanka Broz). Optužena je, naravno, savezna Udba, odnosno, njen prvi čovek Aleksandar Ranković.
ZAR NISTE OTIŠLI: Formirana je partijska komisija koja je zaključila da je prisluškivanja bilo, ali ne postoji nijedan opis, fotografija, ili objašnjenje o tome o kakvim je uređajima reč. Ono što će četvrt veka biti tajna, jeste činjenica da su u vrhu države tinjali sukobi koji su se ticali i državnog uređenja i statusa Udbe u njemu. Skupština Jugoslavije je 1963. godine usvojila novi ustav, kojim su na uštrb federacije znatno proširena ovlašćenja republika. U osnovi, bio je to sukob između Rankovićeve ideje o unitarnoj i Kardeljeve o decentralizovanoj Jugoslaviji, a po mišljenju Vladimira Dedijera prepucavali su se preko Tita.
Ni tri godine po usvajanju Ustava SFRJ, u saveznom, a to znači i republičkim zakonima koji su regulisali obaveštajno-bezbednosne -poslove, nisu napravljene nikakve izmene. Ne bi bilo iznenađenje da ih je kočio potpredsednik Jugoslavije (prvi i jedini) Aleksandar Ranković. Ulje na vatru dolio je izveštaj ambasadora Cvijetina Mijatovića koji je tvrdio da su u Moskvi, prilikom zvanične posete, Rankoviću nazdravljali kao budućem predsedniku Jugoslavije. I Tito je prelomio. Na samoj sednici CK SKJ na Brionima, Aleksandar Ranković nije rekao ni reč u svoju odbranu, kao što do kraja života nije dao nijedan intervju ili bilo gde javno progovorio o tome šta se desilo. Osim Rankovića, smenjeni su i svi Udbaši za koje se znalo (ili verovalo) da su mu bliski. Rukovodstvo Udbe nisu smenili organi koji su ih imenovali, nego Centarlni komitet, što u tehničkom smislu znači da su dali ostavke. Neki, čak, toga nisu ni bili svesni. Savezni sekretar (ministar) za unutrašnje poslove Vojin Lukić je vest da je smenjen saznao od čistačice kad je ujutru došao na posao („Zar vi niste otišli?“), pa je otiša da pita predsednika SIVa Petra Stambolića, koji mu je to potvrdio. Svi smenjeni poslati su u penziju sa benefitima.
Tek posle toga, donet je Osnovni zakon o unutrašnjim poslovima u skladu sa Ustavom iz 1963. godine. Umesto savezne Udbe, formirana je Savezna služba državne bezbednosti (SSDB), najveći deo obaveštajnih i bezbednosnih poslova preneti su na republičke i pokrajinske službe (SDB), a saveznoj je ostavljena koordinacija između njih i poslovi vezani za savezne organe. Punih deset godina, potom, za razliku od republičkih, SSDB nije otkrila nijednog stranog agenta.
Reforma tajnih službi Srbije završena je tako što je broj njenih pripadnika gotovo prepolovljen (sveo se na oko 900 izvršilaca, od čega oko 500 u Beogradu), dok je za prvog šefa SDBa Srbije doveden političar (Rajko Đaković) koji nije imao ni dan iskustva u radu ni tajnih službi, ni policije. U sastavu republičkih je bilo sedam uprava: kontraobaveštajna, unutrašnja, emigrantska, funkcionerska (obezbeđenje), emigrantska, teritorijalne odbrane, krivična i obaveštajna. Ova organizaciona šema ostaće sve do raspada Jugoslavije.
Sa stanovišta građanskih prava, međutim, napravljen je značajni korak. U zakonima su posebno navedena ograničenja u ovlašćenjima službenika SDB, a izveštaje o radu su podnosile saveznoj i pokrajinskim skupštinama i vladama.
SDB će, mnogo doslednije nego Udba, otvarati dosijee za sve koji su na bilo koji način bili sumnjivi. Lične dosijee će narednih decenija dobiti svi budući državni funkcioneri Srbije, izuzev Vojislava Koštunice, za koga je u vreme „dešavanja na Pravnom“, ocenjeno da je bezbednosno neinteresantan. Najdeblji dosije zauvek će ostati Milovana Đilasa (sedam kutija), a najtanji Vojislava Šešelja, jer ga Sarajevski DB nikad nije poslao u Beograd, pošto je ovaj, u međuvremenu, postao njihov doušnik. Šešeljev se sastoji od samo jedne strane na kojoj su ispisani njegovi lični podaci. Dosije Slobodana Miloševića je otvorio KOS i zna se da ga njime tereti za nacionalizam i šovinizam. Đinđićev, Draškovićev, Mićunovićev i dosije Vesne Pećšić otvorila je beogradska služba. Po proceni Gorana Petrovića, bivšeg načelnika RDBa (istraživanje i dokumentacija), u Srbiji je ukupno otvoreno oko 100.000 dosijea.
RAVNA GORA U HRVATA:
SDB je, kao i Udba pre nje, pa čak i Ozna, organizovala veliki broj ubistva emigranata u svetu. U Srbiji se o tome govorilo u poluglasu, ali je svetska štampa brujala. Tajna služba je sve aktere vešto skrivala iza šifara, brojeva, izmišljenih imena i mutiranih naredbi, pa je u većini slučajeva nemoguće dokučiti istinu, čak i kad za njom tragaju stručnjaci koji su imali uvid u dokumenta. Procene se, tako, kreću od 60 do 170 ubistava. Neka od njih, kao Vjekoslava Maksa Luburića, mogu se svrstati u antiterorističku akciju, jer je njegov HNO deklarisan kao teroristička organizacija. Slično je i sa ubistvom Pavelića. Mnoga druga su, međutim, inspirisana osvetom i ili su prosto pogubljenja mogućih političkih rivala.
Jugoslovenska javnost je, međutim, tek 1990. godine mogla da vidi koga srpska tajna policija angažuje u obračunima s emigrantima. U restoranu Nana u Beogradu je te godine došlo do pucnjave između bivšeg boksera Andrije Lakonića, Darka Ašanina i Veselina Veska Vukotića. Sva trojica su prethodno osuđivana za teška krivična dela. Lakonić je ubijen, a inspektor Miroslav Bižić je Vukotiću omogućio da pobegne u Ameriku. Bižić je na suđenju rekao da je to, kao i uništavanje lažnih pasoša (koje su ovi delikventi dobili od tajne službe) učinio po nalogu SDB Srbije. Ispričao je i da je po nalogu Zorana Savićevića, načelnika Uprave za emigrante, jednom od beogradskih šefova podzemlja, Bratislavu Matiću Belom, odložio izdržavanje kazne „dok ne završi posao“ u Cirihu (podmetanja eksplozivne naprave na vrata stana Džavida Halitija, kosovskog disidenta). Među beogradskim kriminalcima je tih godina bila stvar prestiža imati DBov pasoš. Najpoznatiji beogradski kriminalac u Evropi, Hrvat Ljubomir Magaš zvani Ljuba Zemunac, čak je, zarad toga, osnovao mafijašku organizaciju Ravna gora. Po tvrdnji nemačkog stručnjaka Gerharda Bodena, bila je izuzetno efikasna. „Slučaj Nana“ je, međutim, otvorio vrata poplavi novinskih tekstova o drugim slučajevima u kojima su prethodnih decenija kriminalci ubijali za račun jugoslovenskih i srpskih tajnih službi i o kojima je pisala strana štampa. U tom poslednjem činu raspada SFRJ, afera je poslužila i kao okidač za otvoren rat repubičkih tajnih službi, koji je tinjao godinama u nazad.
Pred prve ratne sukobe neprikosnoveni lider Srba i Srbije Slobodan Milošević je za načelnika srpskog SDBa doveo političara s juga Srbije Zorana Janaćkovića, koji nije imao iskustva u obaveštajnim i bezbednosnim poslovima. Ovaj je, kao jedan od prvih zadataka, avgusta 1990. godine u sve centrale SDBa poslao dovoljan broj pristupnica SPSa. Po svedočenju Jovice Đorđevića, tadašnjeg inspektora državne bezbednosti iz Leskovca, koji je imao uvid u dokumentaciju, tek svaki peti tajni policajac nije pristupio Socijalističkoj partiji. Državna bezbednost je time postala partijska, a unutrašnji neprijatelji postali su lideri, članovi i pristalice opozicijonih stranaka. Time je dat znak za počnetak lova na nove izdajnike i strane plaćenike.
Devet meseci kasnije, na čelo republičke službe doći će Janaćkovićev zamenik Jovica Stanišić. Prvo što je uradio bilo je da uveliko kompromitovanoj službi promeni ime: Služba državne bezbednosti postala je Resor državne bezbednosti (RDB). Velika novina bila je i, od početka rata, stvaranje paravojnih formacija koje su, potom, slate na ratišta širom upokojene Jugoslavije.
SLUČAJNI KOMANDANT I DRUGE BAJKE: Pred rat, u oktobru 1990. godine, najpre je stvorena Srpska dobrovoljačka garda Željka Ražnatovića Arkana („Tigrovi“), koja je u Erdutu, osim svojih pripadnika, obučavala i druge paravojske. Tvrdi se da je kroz ovaj centar prošlo čak 10 hiljada paravojnih regruta. Hronološki, druga je bila Dobrovoljačka garda (Mirka Jovića, a potom su osnovane još dve istog imena, jednu Šešelj i Drašković, drugu Branislav Lainović Dugi). U Kninu je Dragan Vasiljkovi (poznatiji kao Kapetan Dragan) formirao „Knindže“, Dragoslav Bokan Bele orlove i odred Dušan Silni, u Višegradu je formiran odred Osvetnici, Posebna jedinica policije (PJP) je formirala Munje. Malo je verovatno da bilo koja od nekoliko desetina paravojnih formacija nije bila pod direktnom kontrolom, ili bar nadzorom RDB, odnosno Jovice Stanišića i njegove desne ruke Franka Simatovića Frenkija. Škorpije, srpskoj i svetskoj javnosti poznate po snimku ubistava zarobljenika revolverom, stvorene su kao jedinica vojnih specijalaca, ali ih je kasnije preuzeo MUP, odnosno RDB. Verovatno najopasnija i, pokazaće se, noćna mora Srbije, bili su Vukovi (ili Frenkijevci) od koje će 1996. godine biti formirana Jedinica za specijalne operacije (JSO). Koliko je malo tragova ostalo o svemu tome govori prošlogodišnja rasprava u Haškom tribunalu gde je svedok odbrane tvrdio da Simatović nikad nije komandovao ni Vukovima ni Crvenim beretkama. Na pitanje tužioca zašto ga svi u fragmentarno nađenim dopisima tako oslovljavaju, kaže: “Ne znam“. Na pitanje zašto ga on sam u nađenom izveštaju tako oslovljava, kaže: „Slučajno“.
Posle pokradenih lokalnih izbora novembra 1996. u više od 70 gradova Srbije izbile su masovne demonstracije koje su trajale sve do februara 1997. godine, kad je pod pritiskom, Slobodan Milošević bio prisiljen da prizna poraz. Milošević je tad procenio da je Resor državne bezbednosti bio neodlučan i ovlašćenjem predsednika Republike Srbije je izdvojio iz Ministarstva unutrašnjih poslova. Narednih godinu dana tajna služba je odgovarala direktno njemu. Tu odluku je poništio godinu kasnije, jer je izabran za predsednika SR Jugoslavije, ali je s čela RDB smenio Stanišića i na njegovo mesto doveo beskrajno poslušnog Radeta Markovića. Te 1998. godine paravojske koje je ranih ’90-tih u Hrvatskoj i Bosni formirao Stanišić, Rade Marković će slati na Kosovo protiv OVK (a suđenja i u Hagu i u Srbiji će pokazati i protiv civila).
EPILOG, ILI POSLEDICE: Resor državne bezbednosti je, tokom deset godina postojanja, organizovao ubistvo bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića, četvorice visokih funkcionera opozicionog SPOa, ubistvo vlasnika opozicionog Dnevnog telegrafa i nedeljnika Evropljanin Slavka Ćuruvije, njegovi agenti će najmanje dva puta pokušati atentat na Vuka Draškovića, u njegovoj režiji biće dovezeni i tajno pokopani ili (u hladnjači) bačeni u Dunav nepoznati civili ubijeni na Kosovu, paravojne jedinice koje je osnovao će pljačkati i ubijati civile na ratištima, pripadnici njegovih jedinica će se, uz saradnju s mafijaškim klanovima, baviti otmicama i ucenama. Stvoren je i oblikovan tako da bude čuvar vlasti Slobodana Miloševića i RDB je bezbednost države poistovetio s bezbednošću režima. Resor državne bezbednosti je stvorio ljude, mentalitet i atmosferu u kojoj će, i kad ga više ne bude, pucati u simbol Srbije slobodnih građana, oličenog u premijeru Zoranu Đinđiću.
Posle petooktobarskih demonstracija i pada Miloševićevog režima, smisao promena je bio depolitizacija tajne službe. Javna rasprava o novom zakonu (dotadašnji je donet 1984. godine) održana je aprila 2002. godine u Vrnjačkoj Banji, gde su se našli predstavnici svih šest tajnih srpskih i crnogorskih službi (jedan beogradski novinar je napisao da je više ličio na samit tajnih agenata, nego na skup eksperata o bezbednosti). Na stolu su bila četiri predloga, a usvojen je onaj koji je je novu službu naslovio Bezbednosno informativnom agencijom (BIA). Skupština ga je, uz neke manje izmene, usvojila juna, a na snagu je stupio 27. jula. Osam meseci kasnije biće ubijen premijer Srbije.
Zoran Đinđić je ubijen 12. marta 2003. godine hicem iz snajpera koji je ispalio Zvezdan Jovanović, pripadnik Jedinice za specijalne operacije (JSO). U zaveru za ubistvo (koje je pokušano i najmanje tri puta pre toga) upleteni su drugi pripadnici ove jedinice, najveća mafijaška organizacija u zemlji Zemunski klan, politički podstrekači i mediji osnovani s ciljem da ga blate.
Posle ubistva uvedeno je vanredno stanje, uhapšeno ili ispitano više od 11 hiljada ljudi, sprovedena najšira policijska akcija (Sablja), rasformiran JSO, uništen zemunski klan. Državna komisija je našla brojne bezbednosne i obaveštajne propuste koji su omogućili da atentat uspe – od podzakonskih akata, do postojeće prakse.
BIA je bila ovlašćena da proceni stepen ugroženosti premijera, ali je za samo obezbeđenje bio nadležan MUP, koji je tek mesec dana posle ubistva formirao Upravu za obezbeđenje ličnosti. Institut za bezbednost elaboratom nije projektovao zaštitu zadnjeg dela zgrade. Kamere koje su nadgledale zgradu i prostor isključene su, zbog nekih radova, dva dana pre atentata. Procena nemačke policije, koja je radila elaborat o ugroženosti premijera, bila je da bi zaštita morala da bude na drugom stepenu, ona je bila znatno niža. Dva meseca pre ubistva kontrola je konstatovala da je obezbeđenje zgrade spavalo na radnom mestu. Posle pokušaja atentata kod hale Limes, nije podignut stepen zaštite, iako je potencijalni atentator pripadao mafijaškom klanu protiv koga je akcija trebalo da krene dan posle atentata.
Pet godina kasnije, 2008. godine, Skupština Srbije je usvojila Strategiju nacionalne bezbednosti, koja je trebalo da bude krovni dokument svih zakona o policiji, vojsci i tajnoj službi. Dokument istog naziva ista Skupština je, potom, usvojila 27. decembra 2019. godine bez i jedne diskusije, posle javnih rasprava na kojima se predlagač nije ni pojavljivao. Strategija je Srbiju proglasila neutralnom zemljom, što je savetodavno telo Ujedinjenih Nacija IFIMES nazvalo šizofrenom politikom. Za status neutralne zemlje, po njihovoj tvrdnji, neophodni su višedecenijski mir, priznanje tog statusa od zemalja sa kojima se graniči i stalnih članova Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija i rešeno pitanje svih granica. Srbija nema ništa od tog.
- Čitajte ceo serijal tekstova o istorijatu tajnih službi Srbije:
prvi deo: Uhode u doba ustanaka – Bez Tajni
drugi deo: Zaverenici u igri prestola – Bez Tajni
treći deo: Od klozetskog atentata, do oficirske zavere – Bez Tajni
četvrti deo: Vreme smrti – Bez Tajni