Da li bi Srpski pokret obnove bio vodeća vladajuća stranka da je svojevremeno ispunjena želja SPO da Službu državne bezbednosti (SDB), današnju Bezbednosno informativnu agenciju (BIA), preuzme Danica Drašković, supruga lidera SPO?
Iako pitanje može delovati besmisleno, malo toga ima više smisla u zemlji Srbiji – jer najveću moć u ovoj državi već decenijama ima onaj ko kontroliše obaveštajne službe: lideri i stranke na vlasti svoju moć crpe upravo na tom izvoru.
I, podrazumeva se, gube vlast kad tu kontrolu izgube!
Na ovoj premisi možemo postaviti i prostu tezu da se civilna kontrola tajnih službi svodi na njihovu stranačku kontrolu. Aktuelno sveto trojstvo predsednik-parlament-vlada to i ogoljeno pokazuje, pa je zbog izrazite premoći Srpske napredne stranke čak i Savet za nacionalnu bezbednost, kao najznačajnije telo u bezbednosnom smislu, jednostranačko, ako izuzmemo formalno načelnika ŠB VS i direktore tri agencije. Da veza vlasti i obaveštajne sfere bude još čvršća ministarka pravde Maja Popović je stigla u Nemanjinu pravo iz BIA. Kao što je pre tri godine direktor BIA Bratislav Gašić u Aganciju stigao pravo iz SNS-a, iako mu je stranačka pripadnost zabranjena (pa se “zamrzao” isto kao guvernerka i još neki funkcioneri SNS na čelu sistemskih organizacija koje ne dozvoljavaju stranačku pripadnost).
No, s druge strane monolitnost vlasti može biti i izgovor za monolitnost sa agencijama, s obzirom na to da po slovu zakona civilna kontrola nad tajnim službama pripada Skupštini, Vladi i predsedniku, a u slučaju vojnih obaveštajnih službi i ministru odbrane.
AGENCIJE I NJIHOVE OBAVEZE: Prema Zakonu o osnovama uređenja službi bezbednosti, Srbija ima: Bezbednosno informativnu agenciju (BIA), Vojno bezbednosnu agenciju i Vojno obaveštajnu agenciju. Iz samog naziva je jasno da su dve potonje u vojnom sistemu, s tim što je VBA i kontraobaveštajna, ne samo obaveštajna.
Zakonom o Bezbednosno informativnoj agenciji formirana je BIA, a VBA i VOA posebnim zakonom. Sve tri kao osnovni zadatak imaju zaštitu bezbednosti Republike Srbije, otkrivanje i sprečavanje delatnosti usmerenih na podrivanje ili rušenje Ustavom utvrđenog poretka Republike Srbije, istraživanje, prikupljanje, obrada i procena bezbednosnoobaveštajnih podataka i saznanja od značaja za bezbednost Republike Srbije i informisanje nadležnih državnih organa o tim podacima…
I sve tri podležu civilnoj kontroli, kako Zakon o osnovama nalaže u članu 3: “Rad službi bezbednosti je pod demokratskom civilnom kontrolom Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Saveta za nacionalnu bezbednost, drugih državnih organa i javnosti, u skladu sa zakonom.”
Zakon o BIA precizira da je direktor Agencije dužan dva puta godišnje da podnese izveštaj o radu Agencije i o stanju bezbednosti Republike Srbije, Narodnoj skupštini i Vladi Republike Srbije. Slično je i sa VBA i VOA, s tim što one imaju i generalnog inspektora koji izveštaj o njihovom radu podnosi ministru odbrane.
Sve tri agencije imaju i obavezu javnog obaveštavanja, samostalnog ili preko nadležnog skupštinskog odbora, uz “filter” za posebno osetljive infomacije, koje i članovi Odbora moraju čuvati kao tajnu.
Dakle, na papiru se zna protokol civilne kontrole, kao što se znaju i protokoli za postupanje službi; ako ništa drugo dovoljno je elemenata da se ne mora sumnjati u profesionalnost obaveštajaca. Postoje i striktna pravila za ponašanje pripadnika službi, kao i unutrašnja kontrola, što je posebno važno kad se posumnja ili istraga utvrdi da je neki sužbenik deo organizovanog kriminala, kao nedavno u tzv. slučaju Jovanjica. Treba li, međutim, naglašavati da je javnost vrlo šturo obaveštena o tim “ekscesima” i da tek ono što se kolokvijalno naziva “boranijom” stigne do suda?
Moguće je da same službe, pa i organi nadležni za civilnu kontrolu, imaju znatno više informacija o tom, blago rečeno, probijanju zaštitnog omotača, ali vrlo verovatno da i to spada u posebno osetljive informacije, mada će pre biti po onoj narodnoj “ruka ruku mije…” ili navadi da se prljav veš ne iznosi iz kuće.
PROTOKOL I “PRISLUŠKIVANJE”: No, prva i poslednja misao prosečnog građanina kad se pomene “služba” jeste – praćenje i prisluškivanje. Na stranu poslovična sklonost ovdašnjih ljudi ka paranoji i uverenju da manje-više svakoga, a “posebno nas i mene prate”, koja izvesno ima uporište u viševekovnom iskustvu; neovlašćeno prisluškivanje i praćenje su poslednjih nekoliko decenija glavna kota na kojoj se proverava ne/profesionalanost službi i najveća prepreka poverenja u službe, posebno BIA, kao legitimnu naslednicu brutalnih prethodnica.
Ovde je pravo reći da postoji jasan protokol i u širem smislu još jedna karika kontrole – nezavisne institucije: Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i Zaštitnik građana (popularno – ombudsman), a kao prvi filter odredbe koje kažu da prisluškivanje nije moguće bez sudskog naloga.
To je izričito propisano članovima 14 i 15 Zakona o BIA (slično je i sa VBA i VOA): posebne mere mogu se odrediti prema licu, grupi ili organizaciji za koju postoje osnovi sumnje da preduzima ili priprema radnje usmerene protiv bezbednosti Republike Srbije, a okolnosti slučaja ukazuju da se na drugi način te radnje ne bi mogle otkriti, sprečiti ili dokazati ili bi to izazvalo nesrazmerne teškoće ili veliku opasnost… Ako su ispunjeni uslovi iz člana 14. ovog zakona, na obrazloženi predlog direktora Agencije, sud može odrediti primenu posebne mere. Predlog iz stava 1. ovog člana sadrži naziv posebne mere, raspoložive podatke o licu, grupi ili organizaciji prema kojoj će biti primenjivana, postojanje uslova za njeno određivanje i rok trajanja. O predlogu iz stava 1. ovog člana, odlučuje predsednik Višeg suda u Beogradu, odnosno sudija kojeg on odredi među sudijama koji su raspoređeni u posebno odeljenje tog suda za koje je zakonom određeno da postupa u predmetima krivičnih dela organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela.”
Odluku donosi sud u roku od 48 časova od trenutka podnošenja predloga, a ako se usvoji, sud donosi naredbu: “Naredba o određivanju posebne mere sadrži naziv posebne mere, raspoložive podatke o licu, grupi ili organizaciji prema kojoj će biti primenjivana, razloge o ispunjenosti uslova iz člana 14. ovog zakona, način primene, obim i trajanje posebne mere.”
Ova mera je oročena na tri meseca, mada se može produžiti još tri puta po toliko. Ukoliko, pak, Viši sud ne odobri posebne mere, na žalbu Agencije, odlučuje Apelacioni sud. Zakon dozvoljava mogućnost i prisluškivanja komunikacionih sredstava za koja se u trenutku sudskog odobrenja nije znalo, ali se i za njih traži sudska potvrda.
Napokon, svi podaci o prisluškivanju su tajna, koja se propisno čuva i propisno – uništava.
Opet, manje, više jasno, ali Srbija je pravi rudnik afera neovlašćenog prisluškivanja, a najnovija o podugom, navodno neovlašćenom prisluškivanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića, pompezno obelodanjena, donela je na dnevni red mnoga pitanja. Tačnije, obnovila ih je, između ostalog, o odnosima različitih bezbednosnih sektora, konkretno BIA i policije, a posebno BIA i tužilaštva koje rukovodi istragom. I isključvo uz sudsko odobrenje može pratiti komunkacije.
Ovim nejasnoćama, između ostalog, kumuje i preplitanje nadležnosti, jer Zakon o BIA dozvoljava Agenciji da u posebnim sučajevima preuzme policijski posao. Šta se desilo u najnovijem slučaju Vučić, da li je, kako se nevešto u jednom navratu pravdao, “ćaskao o fudbalu” sa licima koja su, pokazalo se kasnije, u to vreme bila predmet obrade Tužilaštva za organizovani kriminal grupe Veljka Belivuka? Ili je povika na nezakonito prisluškivanje bila pripremanje alibija za hapšenja koja su usledila, a u kojima će i različite komunikacije biti pre ili kasnije javne? Ili je, pak, zakazala BIA koja bi trebalo da zbog bezbednosti predsednika nadzire njegove komunikacije (ne prisluškuje, nego nadzire)? Ili je, poštujući pravila, dopustila policiji da radi svoj posao, ne obaveštavajući predsednika, što je Agenciji takođe obaveza zbog njegove lične bezbednosti…
Bilo koja varijanta da je u pitanju, ukazuje na sporna postupanja, pre svega BIA, koja izmiče civilnoj kontroli ili je u najmanju ruku dovodi u pitanje.
Pri čemu ne treba zaboraviti i postojanje paralelnih, privatnih i korporativnih, a čini se i stranačkih prislušnih centara na koje je ombudsman Saša Janković upozorio u izveštaju za 2016. godinu, koji mogu biti i paradržavni centri. Tabloidne strele sada usmerene ka nekadašnjoj državnoj sekretarki u MUP Srbije, Dijani Hrkalović, ukazuju na funkcionisanje i paralelnih centara unutar državih službi. Zahvaljujući sve sofisticiranijim i sve jeftinijim tehnologijama, prisluškivanje može biti pravi naconalni sport, ali ključno je pitanje šta rade (kontra)obaveštajne službe koje svakako imaju mogućnosti da sve ilegalne prislušne centre lociraju, obaveste Odbor o tome, ali i javnost. U krajnjoj liniji, ta vrsta pouzdanih informacija mogla bi da otkloni deo sumnje građana u same službe.
Pri čemu afera Hrkalović otvara još jedan rukavac, tzv. curenje informacija o prisluškivanju, a povremeno i sadržine prisluškivanih razgovora i iz policije i tužilaštva i iz obaveštajnih agencija, koje se može nazvati pravim specijalnim ratom. Uglavnom protiv političkih protivnika i neistomišljenika režima, što dodatno govori o radu službi i civilnoj kontroli, tim pre što i poslanici u svojim diskusijama neretko imaju isti izvor.
KONTROLA BEZ OPOZICIJE: Advokat i bivši poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Rodoljub Šabić, smatra da su, zapravo, odgovori na sva pitanja sadržani u 14 tačaka koji su jula 2012. on i tadašnji zaštitnik građana Saša Janković uputili Skupštini, radi efikasnije zaštite podataka o ličnosti, ali i profesionalizacije postupanja službi u svom najosetljivijem i najopasnijem poslu, praćenju, nadzoru i prisluškivanju.
Kako naglašava, za naš portal, u svakom društvu koje želi da bude demokratsko, pitanje civilne kontrole i nadzora rada obaveštajnih službi je fundamentalno. Parlament je glavno mesto kontrole, uz druge mehanizme kao što su nezavisne institucije koje imaju pravo da kontrolišu zakonitost rada i konkretnih postupaka obaveštajnih službi, ali Šabić upozorava na mozaik koji smo na početku naveli, a koji tu kontrolu svodi na – stranačku. Suprotno i slovu i duhu zakona.
Koliko je ta kontrola upitna dobro ilustruje jedan od izveštaja Odbora posle kontrole BIA iz prethodnog saziva, dok je još postojala i kakva-takva opozicija: odbor je zaključio da su u toku 2017. službe bezbednosti postupale profesionalno, u skladu sa zakonom i u okviru ovlašćenja, i da su sva „relevantna saznanja, procene i analize o bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama pravovremeno dostavljene svim nadležnim državnim organima“. Takođe, članovi Odbora su prilikom nadzornih poseta i kontrole rada službi bezbednosti, ustanovili da nije bilo propusta i nezakonitosti prilikom primene ovlašćenja za primenu posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka propisanih zakonom.
U ovom sazivu Odbor je održao tri sednice, dve protokolarne i jednu zatvorenu, na kojoj je usvojen izveštaj o radu VOA do septembra 2020: “Članovi Odbora pozitivno su ocenili izveštaje Vojno obaveštajne agencije ukazujući da na sveobuhvatan i celovit način pružaju uvid u rad i ostvarene rezultate Vojno obaveštajne agencije u izveštajnom periodu. Кonstatovano je da je Vojno obaveštajna agencija u izveštajnom periodu sve zadatke iz svoje nadležnosti vršila u skladu sa važećim pozitivno pravnim propisima, u interesu zaštite bezbednosti Republike Srbije i svih njenih građana. Vojno obaveštajna agencija je u izveštajnom periodu po oceni članova Odbora pravovremeno izveštavala o globalnim i regionalnim izazovima, rizicima i pretnjama i informisala nadležne korisnike o drugim pojavama značajnim za bezbednost Republike Srbije. Takođe, članovi Odbora pružili su punu podršku daljem koordiniranom i usklađenom radu službi bezbednosti na planu zaštite nacionalnih interesa i sprovođenja bezbednosno obaveštajne politike Republike Srbije.”
Ovde bi trebalo podsetiti se i na kratku parlamentarnu praksu da radom Odbora, kao ključne karike u civilnoj kontroli obaveštajnih službi, rukovodi poslanik iz redova opozicije. No, za to je preduslov postojanje opozicije. Ipak, indikativno je da među devet članova Odbora za kontrolu obaveštajnih službi u ovom sazivu nijedan nije iz stranaka koje ne podržavaju vlast, a sticajem okolnosti su svi iz stranaka nacionalnih manjina. Odbor čini šest poslanika/ica SNS, po jedan iz SPAS-a Aleksandra Šapića, SPS-a Ivice Dečića i PUPS-a, dakle sve vladajućih stranaka. No, nema ni predstavnika Saveza vojvođanskih Mađara, kao stranke manjine koja je deo vlasti.
Nije, na kraju, loše podsetiti se i analize Instituta za evropske poslove od pre nekoliko godina koja je pokazala nekompetentnost članova Odbora: nisu obrazovani za poveren posao kontrole, nemaju iskustva u radu bezbednosnih službi, niti stručnu pomoć. Napokon ni agencije ne žele da im polažu račune za svoj rad, pa je čitava civilna kontrola jedna velika šarada.