„Tog dana (21. marta 2017.) u niškom Narodnom pozorištu je izvođena predstava ’Nasilje’, u režiji Kokana Mladenovića. U pozorišnoj sali je bilo samo nekoliko nas odraslih, petoro-šestoro možda, među nama i Kokan Mladenović. Nakon predstave, izlazimo iz pozorišta, pozdravljamo se i ja krećem ka centru, prelazim Voždovu ulicu, skrećem levo, razgovaram telefonom i u momentu shvatam da sam zaboravio nešto u kancelariji: okrećem se naglo desno, krećem na drugu stranu, još razgovaram telefonom i u mraku, ispred zgrade Suda, vidim nepropisno parkiran sivi automobil golf 5 i kao da neka dioda svetli u tom autu“, priča Blagojević.
On je u mraku razaznao da u autu sedi muškarac koji drži kamkorder: ekran okrenut ka njemu delimično mu je osvetljavao lice.
„Kad je video da je otkriven, on spušta kameru, daje gas i odlazi… Zbunjen sam, ali prekidam telefonski razgovor i telefonom pravim nekoliko fotografija auta u bekstvu. Istog momenta sam pozvao načelnika niške policije“, nastavlja Blagojević.
Odmah posle tog telefonskog poziva, Blagojević je i fizički u policijskoj stanici prijavio šta se desilo. Dvojici inspektora pokazao je i fotografije automobila koje je snimio, na kojima se najjasnije ne vide poslednje slovne oznake registracije: ipak, izvesno je da su u pitanju kombinacije slova Z ili Ž, sa slovima C, Č, ili Ć. Njega su u policiji ubeđivali da se najverovatnije radi o slučajnom incidentu i čak ga savetovali da odustane od prijave:
„’A je l’ nisu bile neke tablice crtane rukom? ’, pitaju me? Jedno pet puta ponavljali su – ’A jesi ti siguran u to?’ – što je možda i deo procedure, a na kraju su me ubeđivali da je to verovatno neki slučajni prolaznik, neko ko možda i nije slikao mene, možda je slikao pozorište, turista, otkud znam?“
Blagojevića su ubedili i da nema potrebe da sastavljaju zapisnik, i obećali mu da će poslati patrolu da obilazi kuću u kojoj stanuje.
Među prvima je reagovala Asocijacija onlajn medija (AOM), čiji je Blagojević bio predsednik, koja je izrazila duboku zabrinutost zbog slučaja praćenja i snimanja, ali i podsetila da to nije izolovan slučaj, već “deo rastućeg i veoma opasnog trenda u Srbiji”.
AOM je tako naveo primer iz juna 2016. kad je novinarka Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) Maja Živanović prijavila da je prate dvojica nepoznatih muškaraca; slučaj iz avgustu, iste godine, kad se Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) obratila Zaštitniku građana zbog sumnje da njihove novinare prati i prisluškuje BIA; konačno, i slučaj četiri novinarke Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) koje su tri meseca kasnije primetile da ih nepoznata lica prate i fotografišu.
AOM je saopštio i da smatra da će “samo hitnom i efikasnom reakcijom policije i tužilaštva biti poslata nedvosmislena poruka svima onima koji bi pokušali da ugroze bezbednost novinara, a novinarima će se pružiti osećaj sigurnosti i poverenja u institucije koje su dužne da ih štite”.
Očekivanja AOM-a i drugih strukovnih udruženja se nisu ispunila. I ne samo to: Policijska uprava u Nišu i MUP su mesecima uporno odbijali da odgovore na pitanja novinara o tome šta su tačno preduzeli kako bi otkrili ko je vlasnik automobila i ko je te večeri njime upravljao, ali i da prokomentarišu tvrdnje Osnovnog tužilaštva da je policija mesecima ignorisala čak i njihove urgencije.
„Neverovatno mi je da tužilac bukvalno meni piše, imam sačuvane mejlove, kako će oni da ostanu uporni i još kaže da se na njega vrši pritisak iz Beograda da okvalifikuje to krivično delo kao ugrožavanje privatnosti i neovlašćeno snimanje. Tužilaštvo tri ili četiri puta šalje policiji instrukcije šta treba da radi, da provere tablice, da po opisu auta pronađu vlasnika itd, a policija uopšte ne odgovara na te zahteve… To ide dotle da tužilac čak u jednoj rečenici kaže da su policiji naložili da na svakih sedam dana dostavlja izveštaj, a da to što ga ne dostavlja neće uticati na odluku tužilaštva da utvrdi krajnji ishod“, ističe Blagojević.
Policijska uprava je, inače, tek posle insistiranja brojnih novinarskih i medijskih organizacija, Tužilaštvu dostavila deo tražene dokumentacije. Ipak, do današnjeg dana u otkrivanju vlasnika automobila iz kog je sniman nisu pomogle ni fotografije koje je sam Blagojević načinio, njegov opis automobila, ali ni brojne sigurnosne kamere, koje pokrivaju raskrsnicu gde se incident dogodio.
Predrag Blagojević je znao načelnika niške policije, koji je na tu funkciju došao nekoliko meseci ranije sa pozicije zamenika šefa Bezbednosne informativne agencije u Nišu.
„Ja ga pitam, prosto, prijateljski, je li možeš da proveriš jesu li vaši, je li me BIA pratila, samo da znam šta je u pitanju? U tom trenutku sam verovatno razmišljao da bi mi bilo lakše da je policija ili da je BIA, ipak su oni neko ko bi po definiciji trebalo da brine o našoj bezbednosti… Jer, neposredno pre toga su neki provladini tabloidi objavljivali kako huligani spremaju napade na novinare i mi smo baš u redakciji komentarisali – ’Čoveče, neko sad može da nas prebije, a ovi će bez problema da konstatuju – pa, to su huligani’“, objašnjava Blagojević.
Iako su, nekoliko dana nakon incidenta, Blagojevića pozvali iz Bezbednosno informativne agencije i neformalno mu saopštili da je njihova interna istraga pokazala da nema saznanja o operativnom radu njenih radnika, uz sugestiju da portal Južne vesti, čiji je Blagojević bio glavni urednik, ne piše dalje o tom slučaju, poznavaoci prilika ne isključuju mogućnost da je snimatelj ipak iz redova BIA.
U jednom osvrtu na ovaj događaj Južne vesti su, pozivajući se na sadašnje ili bivše radnike u sektoru bezbednosti, koji su želeli da ostanu anonimni, objavile da je „realna je šansa da iza snimanja stoji neka od srpskih službi bezbednosti“.
Uprkos svemu, ni danas, skoro dve godine posle, epiloga nema: otkrivanju vlasnika automobila iz kog je sniman nisu pomogle ni fotografije koje je Blagojević sačinio, ni njegov opis automobila, ni brojne sigurnosne kamere koje pokrivaju raskrsnicu gde se incident dogodio, čak ni očigledna želja tužilaštva.