Znanje je moć. Saznanje je preduslov.

Slučajevi

Novinari u raljama tajnih službi (4): Maja Živanović, novinarka BIRN-a

Maja Živanović je živela izvesno vreme sa policijskim obezbeđenjem, ne pratnjom, već obezbeđenjem stacioniranim ispred kuće. Posle završetka priče na kojoj je radila – a koja je i dovela u opasnost – tražila je da joj se ono ukine.
nijeGaBiloOktobar 22, 2018
maja-zivanovic-1-1280x719.jpg
Tog 24. juna 2016. godine, izlazeći iz svog stana, primetila je da dva čoveka stoje ispred zgrade i da je, po njenim rečima, čudno gledaju. Jedan muškarac bio je visok, crn, sa zulufima, u jarko plavoj majici, dok je drugi bio niži. Obojica su u uvetu imala slušalice. Jedan od njih je ostao ispred njene zgrade, drugi je krenuo za njom.

Tog 24. juna 2016. godine, izlazeći iz svog stana, primetila je da dva čoveka stoje ispred zgrade i da je, po njenim rečima, čudno gledaju. Jedan muškarac bio je visok, crn, sa zulufima, u jarko plavoj majici, dok je drugi bio niži. Obojica su u uvetu imala slušalice. Jedan od njih je ostao ispred njene zgrade, drugi je krenuo za njom.

Maja je radila na jednoj važnoj priči za Vojvođanski istraživačko-analitički centar VOICE.

Obratila se novosadskoj policiji i dala izjavu, a oni njoj 24-časovno policijsko obezbeđenje, jer su, kaže, procenili da joj je život ugrožen.

neki duzi caption da ima vise od sedam reci

“Duže vreme sam se bavila energetikom i jednom prilikom mi je jedan od mojih izvora rekao da ima odličnu priču za mene, objasnio mi je o čemu se radi i pitao me da li sam zainteresovana da pišem o tome. Našli smo se nekoliko puta i uvek me je pitao dokle sam spremna da idem. Nisam se uopšte dvoumila – rekla sam mu da on završi svoj deo posla, a ja ću raditi svoj kako sam ga i do tada radila. Priču sam skoro završila kad se desio taj 24. jun, trebalo je samo da odem i uzmem izjavu druge strane. Kao i svakog drugog dana, u deset do devet, izašla sam iz svoje zgrade u Novom Sadu i krenula na posao. Primetila sam dvojicu ljudi koji su izgledali vrlo čudno. Hodajući sam ih pogledala, a onda primetila da je jedan od njih krenuo za mnom”, objašnjava Maja Živanović.

„Nastavila sam svoj put još desetak minuta, okretala se i videla da on sve vreme ide iza mene, ali sa druge strane ulice. Imao je blutut slušalicu u ušima, pričao je i gledao me. Onda sam stala da bih sačekala kolegu sa kojim je trebalo da se nađem, pa da dalje nastavimo zajedno. U tom momentu sam se okrenula, što ja kažem – ‘stala u F’, i pogledala čoveka koji me je pratio, a on se sakrio iza nekog kombija nastavivši da me gleda.”

Nakon početne zbunjenosti, Živanovićeva više nije imala dilemu šta se dešava… kad se srela sa kolegom rekla mu je: “Mene prate!”

“Imala sam osećaj kao da sam u nekom filmu. Nikad nisam mogla ni da pomislim da ću izgovoriti tu rečenicu – ‘Mene prate!’”

Njen drugar je, međutim, bio skeptičan:

“Ma daj Majo, izmišljaš!”

Ona nije odustajala – insistirala je da se vrate:

“Dvojica ih je… jedan od njih je ovde, drugi je ostao ispred zgrade, a sva moja dokumentacija je u stanu.“

Nije razmišljala o sopstvenoj bezbednosti već o prikupljenom materijalu. Uplašila se da će da joj uzmu dokumentaciju koju je sakupljala šest meseci. Dok su se kolega i ona vraćali, za njima je išao i pratilac.

„Čovek je sve vreme koračao iza nas. Popeli smo se do mog stana i kad sam videla da je sve u redu, opet smo izašli iz zgrade. Ona dvojica su stajala na apsolutno istom mestu gde su bili i prvi put. Instinktivno smo prešli ulicu i krenuli ka njima. U tom trenutku smo čuli – ’Pazi, evo ih!’… Prišli smo im, pitali ih šta rade i koga čekaju. Najpre su izbegavali da odgovore, a onda su rekli da čekaju prijatelja koji živi u toj zgradi. Upitala sam ih: ’Je l’ vi to nas možda pratite?’, rekavši da smo novinari. Oni su odbijali svaki kontakt očima i sve vreme ponavljali da čekaju prijatelja. Shvatila sam da im cilj nije bio moj stan, već da sam im meta bila ja. Znala sam da će nakon što vide da me nisu uplašili da odu.“

Tako je i bilo.

Maja Živanović je otišla u tužilaštvo gde su joj savetovali da se najpre obrati policiji:

„Tamo sam razgovarala sa jednom devojkom koja je napravila zapisnik. Kolega i ja smo ispričali sve što se desilo, ona je to zapisala i rekla nam da možemo da idemo i da će neko da nam se javi. Nedugo zatim, ponovo su me pozvali iz policije, da bi me detaljnije ispitali o svemu i preciznije napravili zapisnik. Ispitivanju su prisustvovala i dvojica inspektora iz oblasti privrednog kriminala.“

Tužilac je procenio da je Majin život ugrožen i dodelio joj obezbeđenje po mestu prebivališta i po kretanju.

„Već tada sam videla da će to predstavljati problem, kako meni, tako i njima, jer prema rečima policajaca, u toj stanici nisu imali sličan slučaj. Do tog momenta obezbeđivali su samo funkcionere i videlo se da nisu bili spremni za ovakvu vrstu incidenta i ovakav posao. Čula sam i priče po hodnicima u smislu – ’nije ni nama, ali nije ni njoj drago’. Kad sam kasno uveče došla kući policijska kola su bila parkirana ispred moje zgrade. Službena policijska kola sa dvojicom policajaca“, priča Maja Živanović i dodaje da su ostali tu dve nedelje: „Uopšte nisu odlazili.“

Svakog dana, 24 časa dnevno, policijski auto sa dva policajca u uniformama, bio je stacioniran ispred zgrade. Nisu se pomerali.

„Odmah nakon incidenta stavila sam im do znanja da ne želim da ostanem u tom stanu, u kojem sam živela sama, i da ću da se sklonim nekoliko dana u Beograd. To im je predstavljalo problem, jer su mi dodelili obezbeđenje po mestu kretanja. Obavestili su me da nemaju dovoljan broj policajaca i da nisu u mogućnosti da me prate dalje od Novog Sada, te bi bilo najbolje da ne napuštam grad.”

Interesantno je da su pomenuti policajci (zapravo, dvojica od njih četvorice), pre Maje Živanović, obezbeđivali njenu imenjakinju Gojković – predsednicu Narodne skupštine Srbije. Što ukazuje da novosadska policija nije imala ljudstvo za obezbeđivanje, a Živanovićeva, pak, nameru da pravi bilo kakve kompromise u smislu njenog slobodnog kretanja.

Apsurd je što je Maja zaista otišla, a oni su i dalje ostali parkirani ispred zgrade da je “čuvaju”:

„Dobili su takvo naređenje – da sve vreme budu tu, iako ja nisam bila. Kako da vam kažem – to je izgledalo, otprilike, ovako – izađem iz zgrade, klimnem im glavom, oni klimnu meni, odem da bacim smeće, vratim se, odem na posao, opet klimnem glavom… Oni sve vreme sede tamo. I to je to.“

Živanovićeva uporno nije želela da policija ide svuda sa njom i ubrzo je usledio kompromis – ona ih obavesti kuda ide i kad se vraća, oni stražare.

„Zamolila sam ih da me ne prate svaki put kad negde krenem, jer mi je to nezamislivo. Jednostavno, ne mogu da radim, ne mogu da živim tako da imam non-stop policajce iza sebe. Divim se Brankici (Stanković, prim. a.) iz Insajdera, ne znam da li bih mogla da ostanem u novinarstvu u takvim uslovima. Najavila sam im da ću podneti zahtev da mi se ukine obezbeđenje čim završim priču. U policiji su mi rekli da će oni i dalje patrolirati mojom ulicom, kako u uniformama, tako i u civilu, da bi nadgledali potencijalna čudna ponašanja i aktivnosti i to je to.”

Nakon dve nedelje, obezbeđenje joj je ukinuto. Iako više nije bilo zvanične komunikacije, iz policije su se često raspitivali kako je i da li je sve u redu: „Stvarno su profesionalno odradili svoj posao. Tih nekoliko dana posle događaja, proveli smo mnogo vremena zajedno… i njima je podjednako bilo strašno to što se meni desilo i mogu da kažem da su bili korektni prema meni.“

Iza svega je ostao suzavac u torbi koji često drži, za svaki slučaj, ali i stalno okretanje dok hoda ulicom. I alarm u glavi – više ne izlazi kasnije od 11.00 sati uveče. Maja Živanović je uverena da je reč o organizovanoj akciji, a uviđa sličan šablon kad razmišlja i o drugim kolegama koji su praćeni:

„Glavni cilj svih akcija te vrste jeste da se novinari zastraše.“

Dodatno zabrinjava i činjenica da ni do danas nema informacija o ljudima koji su je pratili, istraga – ako je i ima – tapka u mestu. Ništa zvanično, ali ni privatno ne može da sazna ni ona, ni novinarska udruženja (NDNV i NUNS). Njen slučaj je i u izveštaju OEBS-a.

„To je slučaj koji je na papiru, jer ja imam i zapisnik i on će u nekom trenutku isplivati negde. Samo mislim da institucije trenutno nisu spremne da to ispliva“, zaključuje Živanovićeva.

ŽIVANOVIĆ: “Znam kako ću reagovati sledeći put”

„U profesionalnom smislu sam bila mnogo besna. Nisu uspeli da me zastraše, već da me užasno razbesne i probude inat u meni. U tom trenutku sam rekla: ’E, sad ćete da vidite.’ Tog petka sam na pet strana poslala jedno dvadeset pitanja i pozvala sve ljude koje sam planirala da intervjuišem. I priču sam objavila u nastavcima, u tri teksta u roku od 15 dana. U profesionalnom smislu ti shvatiš da tu nema više desilo se-nije se desilo, desiće se- neće… Desilo se, možda će opet, sada sam spremna i znam kako ću reagovati sledeći put.

Sreća je što sam imala podršku bliskih ljudi, pa sam narednog dana bukvalno naterana da idem da šetam po gradu, da bih sama prevazišla strah. To su trenuci kad ti porodica govori – ’prestani da se baviš novinarstvom, šta ti to treba u životu, zar ne možeš da pišeš ništa normalnije, zar ne možeš da pišeš o nekim običnim temama?’ Ti samo klimaš glavom, znaš da oni tebe vole i da ti žele sve najbolje, ali se i preispituješ i potvrđuješ da li i dalje želiš da se baviš novinarstvom ili ne. Meni je bilo jasno da ja želim! To je moj posao. To je ono u čemu uživam.“

Biografija
Maja Živanović je diplomirana novinarka - master komunikologije. Članica je Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Pisala je za list Zrenjanin, Blic, E-novine. Kao novinarka Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) dobila je nagradu za seriju tekstova o poslovanju Društvenog preduzeća “Novi Sad Gas”, koju dodeljuje Evropska unija za istraživačko novinarstvo u Srbiji. Trenutno radi u BIRN-u.
 

Povezani tekstovi