Posle ubistva kneza Mihaila Obrenovića (1868. godine na Košutnjaku), atentati, zavere i pokušaji prevrata nastavljeni su još učestalije.
Knez Mihailo nije imao dece, pa ga je nasledio četrnaestogodišnji Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema, kome je ubijeni knez bio staratelj. Do njegovog punoletstva 1872. Godine, Srbijom, a to znači i obaveštajno-bezbednosnim poslovima, upravljali su namesnici Jovan Ristić i Milivoje Blazanac.
Po stupanju na presto, nepoverljiv knez, a od 1882. godine kralj, Milan Obrenović je lično rukovodio ovim službama. I pored toga, na njega su izvršena najmanje četiri atentata.
OD POLJSKOG KLOZETA DO IGLE ZA KRAVATU: Juna 1871. godine, pri prolasku njegove kočije ka Narodnom pozorištu, nepoznati atentator je kod terazijske česme bacio bombu koja je eksplodirala nekoliko metar iza nje (slučaj je nazvan Terazijskom bombom). S obzirom na to da je bila male razorne moći, raširena je pretpostavka (koju kao glasinu pominje i Slobodan Jovanović u knjizi Vlada Milana Obrenovića) da je reč o opomeni generala Milivoja Petrovića Blazanca, koja je trebalo da budućeg kneza uveri kako je neophodno da se i posle ustoličenja oslanja na namesnike.
Oktobra iste godine, Milan Obrenović se umalo nije udavio u fekalijama poljskog klozeta Smederevca Vlatka Vidakovića, kad su pod njim popustile daske na kojima je čučao. Spasao se pucnjima iz pištolja na koje je reagovala njegova telesna pratnja i izvukla ga iz septičke jame. Slobodan Jovanović veruje da je reč o događaju bez političke pozadine, dok se smederevski istoričar Leontije Pavlović poziva na nestali (“sklonjen”) dokument i sećanja starih Smederevaca, po kojima je reč o rukopisu tajnih službi, osveti Obrenovićima i ličnoj omrzi smederevske lihvarske porodice Popović.
U kralja Milana je, sa razdaljine od samo nekoliko koraka, ispred Saborne crkve u Beogradu, 11. oktobra 1882. godine pucala Jelena Ilka Marković (tzv. Ilkin atentat). I promašila. Bila je udovica radikalskog poslanika Jevrema Markovića, rođenog brata Svetozara Markovića, koji je četiri godine ranije streljan zbog učešća u Topolskoj buni. Naredbu o streljanju izdao je lično knez. Jelena Ilka Marković i Lena Knićanin, koja je na suđenju priznala da je znala za njenu nameru, zadavljene su u zatvoru, a Milan Obrenović je kuršum ispaljen na njega, optočen dragim kamenjem, nosio kao iglu od kravate (danas je u muzeju Beograda).
Ni u jednom od ovih slučajeva u Skupštini ili novinama nije postavljano pitanje odgovornosti obaveštajnih službi, čak ni telohranitelja. Suština je bila da je, po važećem Ustavu iz 1869. godine i zakonima koji su ga pratili, na vrhu hijerarhije “poverljivih poslova” bio sam knez i da bi to bila nedozvoljena kritika (posebno po Zakonu o štampi iz 1881. godine).
Četvrtom atentatu, sedamnaest godina kasnije, prethodila je abdikacija kralja Milana i novi, takozvani Radikalski, ustav. Donet je posle šest godina političkih sukoba oko mnoštva različitih predloga i oštre konfrontacije naprednjaka, liberala i kralja s jedne i Pašićeve Narodne radikalne stranke s druge strane.
Po Ustavu iz 1888. godine Srbija je postala građanska, ustavna i parlamentarna monarhija. Radikali su pristali da aktivno biračko pravo dobiju državljani sa 21. godinom života koji su plaćali najmanje 15 dinara neposrednog poreza (što im je oduzelo jedan broj siromašnih birača koji su im mahom bili naklonjeni), ali je uvođenje modernog parlamentarizma, ukidanje prava glasa vojnicima i odredba da u slučaju spora između kralja i Skupštine odlučuje apelacija naroda, bio ozbiljan politički poraz kralja Milana. Uz to, zabranjen je progon srpskih građana, propisan način lišavanja slobode i uvedena procedura vršenja pretresa. Zabranjeni su preki sudovi, kao i smrtne kazne za političke krivce.
Tri celine u obaveštajno-bezbednosnoj delatnosti, kao rezultat ovih odredaba novog ustava, ostale su bez poslova kojim su se dotad bavile. Zabranjena je (dotad obavezna) cenzura, a novine su mogle da budu zabranjene samo u tri slučaja: uvrede kralja, uvrede stranog vladara i pozivanja na oružje. Uvedena je sloboda zbora i dogovora, pa je i dojavljivanje uhoda o tome šta ko govori o kralju i državi (koje je bilo centralizovano) izgubilo smisao, a pravo udruživanja je uslovljeno samo upisom u državne spise.
Dva meseca kasnije, Milan Obrenović je abdicirao u korist sina Aleksandra. Na to su ga, osim novog ustava kojim je bio krajnje nezadovoljan, naterali ekstremno niska popularnost posle poraza od Bugara kod Slivnice (rat koji je trebalo da mu podigne tad već poljuljanu popularnost u narodu) i razvod od omiljene kraljice Natalije, posle afere sa Artemizom Hristićkom. S radikalima je sklopio sporazum koji je pretočen u zakon, po kome se neće vraćati u zemlju (otišao je u Beč), a za uzvrat je dobio tri miliona dinara (poređenja radi, godišnji budžet kraljevine Srbije je iznosio 24 miliona). Srbijom su do punoletstva kraljevića trebalo da vladaju namesnici Jovan Ristić, Kosta Protić i Jovan Belimarković, koji su se držali ustavnih principa i novih zakona.
Posle smrti Koste Protića i trvenja oko mesta novog namesnika, Aleksandar Obrenović je 1893. izvršio državni udar, proglasio se punoletnim (uzgred, posle jedne svađe majku je 1891. godine proterao iz Beograda) i otpustio namesnike. Potom se 1894. godine u zemlju vrato i bivši kralj Milan, što su štampa i opozicija dočekali na nož. Po zakonu o štampi, novine nisu smele da loše pišu o kraljevskoj porodici, ali bivši kralj joj više nije pripadao, a po zakonu o abdikaciji ne bi smeo da boravi u zemlji. Aleksandar Obrenović je situaciju rešio tako što je ukinuo Ustav iz 1888. i vratio onaj iz 1869. godine. A time državne organe i kontrolu nad njima koji su dotad postojali. Bezbednosne i obaveštajne aktivnosti su ponovo bile pod kontrolom suverena, on sam je inokosno postavljao i smenjivao one koji su se bavili “poverljivim poslovima”, cenzori su ponovo kontrolisali sadržaj novina, a za progon građana dovoljno je bilo njihovo ili policijsko rešenje.
DVOGLASNI POSLANICI I JEDNOGLASNA OSUDA KRALJICE: U komplikovanoj političkoj situaciji (radikali su bojkotovali Skupštinu, pa su priznati glasovi drugoplasiranih poslaničkih kandidata, tako da su nekim naprednjačkim poslanicima bila dovoljna dva glasa da uđu u Skupštinu) uvećane su društvene napetosti i pojačana represija.
U takvoj atmosferi Milan Obrenović je ponovo bio meta atentatora juna 1899. godine, u blizini Kalemegdana. Uz nikad ne razjašnjenu pozadinu, 24. juna pokušao je da ga ubije nezaposleni vatrogasac Đura Knežević (slučaj je nazvan Ivandanjski atentat). Bivši kralj je tada, zvanično, bio glavnokomandujući Aktivne vojske, a nezvanično suvladar na prestolu Srbije. Za pripremu atentata je optužio rusku tajnu službu, koja je, po njegovim tvrdnjama, radila na vraćanju Karađorđevića na vlast, a za izvršioce Pašićeve radikale. Praktično, pokušao je da uništi neprijatnu radikalsku opoziciju, a kao austrofil i da uvlačeći ruske tajne službe u priču, te osujeti poboljšanje odnosa s njom. Istražni sudija i kraljevski tužilac (a i prijatelj) Vasilije Simić sastavio je optužnicu na 60 strana, logičnu i uverljivu, ali s malo dokaza. Na smrt su osuđeni izvršilac Knežević i bivši radikalski poslanik Ranko Tajsić (koji je izbegao u Crnu Goru i koji će se vratiti tek nakon što bude amnestiran), a još četvorica radikala na vremenske kazne zatvora. Nikola Pašić je osuđen, ali i amnestiran istog dana kad su izrečene presude. Beogradska štampa se nije bavila ruskom tajnom službom, ali je srpska štampa u Austougarskoj mesecima punila stupce propustima kontraobaveštajaca Srbije, koji nisu znali ko im vršlja u dvorištu.
Pri Ministarstvu unutrašnjih poslova postojala su “odeljenja za poverljive celji”, odnosno za tajni nadzor, kojima je u tadašnjoj Vladi rukovodio ministar Đorđe Genčić. Ustrojio ih je kao mladi knez, još sedamdesetih godina 19. veka, Milan Obrenović. Knez nije bio siguran u odanost policije koju nije sam postavio, pa je stvorio Dvorsku tajnu policiju koja je radila potpuno nezavisno od drugih državnih organa i koja se bavila obaveštajnim, kontraobaveštajnim, bezbednosnim i poslovima propagande.
Kao meru zastrašivanja protivnika dinastije, kralj Aleksandar Obrenović je 1899. godine, posle četvrt veka, obnarodovao njeno postojanje. Taj potez je trebalo da pokaže kako lični režim kralja Aleksandra Obrenovića pod budnim okom drži sve koji rade protiv njega, a činjenicom da postoji (i) kraljeva tajna služba bio je iznenađen čak i liberal Jovan Avakumović, koji je u bogatoj političkoj karijeri bio upravnik grada, ministar nekoliko resora u više vlada, čak i dva puta predsednik Vlade.
Nekoliko meseci kasnije (oktobra) nazvano je Odeljenjem za poverljive policijske poslove i, po ugledu na Austrougarsku civilnu kontrolu, pripojeno je Policijskom odeljenju Ministarstva unutrašnjih poslova.
Već naredne godine jedan događaj je sve promenio. Kralj je obnarodovao nameru da se oženi deset godina starijom udovicom Draginjom Dragom Mašin, dvorskom damom kraljice Natalije. Protiv tog braka izjasnila se celokupna politička javnost, kralj Milan i kraljica Natalija, a brak je podržao jedino poglavar SPC mitropolit Inokentije. Kraljica Natalija je iz vile u Bijaricu (Francuska), gde se sklonila posle razvoda i sukoba sa sinom, slala pisma u kojima je tvrdila da je Draga Lunjevica Mašin raspusnica, bludnica i nerotkinja.
Aleksandar Obrenović se osetio izdanim i predostrožnosti radi posmenjivao sve one koje je postavio njegov otac (uključujući i načelnika Odeljenja za poverljive policijske poslove Jovana Milovanovića), a ministra Genčića i druge pristalice Milana Obrenovića proglasio protivnicima kraljevske kuće. Đorđe Genčić je tad iz tajnih policijskih arhiva izvadio dvanaest dokumenata o Draginim navodnim ljubavnicima – i završio u zatvoru. Kralj Milan je demonstrativno napustio Beograd, a Aleksandar najavio da se Srbija umesto Austriji (što je bila politika njegovog oca) okreće Rusiji. Kao deo odmazde ocu je zatvorio granice, a iz zatvora pustio radikale osuđene za učešće u (Ivandanjskom) atentatu na njega. Majka ga se, međutim, odrekla. Milan Obrenović je naredne 1901. godine umro u Beču.
KUME CARE: U kratkom roku suveren je, potom, formirao novu, dvorsku, organizaciju tajne policije, koja je odgovarala samo njemu i nije ostavljala nikakve pisane tragove. Od svega što je radila ostao je samo poverljivi predlog akta njenog osnivanja. Formalno je pripadala Upravi varoši kao njeno peto odeljenje, a obaveštajci u njoj zvali su se potajnicima. Posao im je bio da spreče antidinastičke aktivnosti i zaštite bezbednost kralja i njegove porodice. U njemu se izričito kaže: „Javnost ne sme znati koji je potajnik. Za koga se potajnika sazna da ovu službu vrši, taj ne može dalje u njoj ostati“. Kao legitimaciju nosili su „karton sa potpisom upravnika i pečatom Uprave Beograda“, koja im je davala mogućnost da, ukoliko zatreba, reaguju sa većim ovlašćenjima od policije. Tajnu policiju potajnika, koja nije imala organizacionu strukturu, nije pisala i arhivirala izveštaje ili druge pisane tragove, kralj je zadržao do poslednjeg dana vlasti. A da je špijunirala sve i svakog govori činjenica da je zatvora dopao i komandant žandarmerije Marko Cincar-Marković (brat glavnokomandujućeg vojske i budućeg predsednika Vlade), jer je pevao ili pisao (različiti izvori) posprdno o kraljici Dragi.
Približavanje Rusiji se, međutim, spotaklo o lažnu trudnoću kraljice. Ruski car Aleksandar III Aleksandrovič Romanov bio je venčani kum kraljevskom paru Obrenović. Mesec dana po venčanju kralj je saopštio da je francuski lekar dr Kolea (srpska štampa u Austrougarskoj posprdno će ga kasnije zvati doktor Kole, marveni lekar) potvrdio da je kraljica trudna. Car je kumovima poslao zlatnu kolevku, s njom i ginekologe Snegireva i Guberova. Ovi su utvrdili da kraljica nije i nikad nije bila trudna, izbio je skandal i u Srbiji i u međunarodnim odnosima, a ruski car je potom odbio da Obrenoviće primi u već dogovorenu posetu.
Srpski suveren se onda ponovo okrenuo Austrougarskoj. U januaru 1902. godine kralj je u Beč poslao svog ličnog sekretara Miloša Petronijevića da pokuša obnovu raskinutih odnosa.
U Srbiji je tih nekoliko godina raslo nezadovoljstvo režimom kralja Aleksandra Obrenovića, pa je ovaj bio prisiljen da najavi donošenje novog ustava. Ovog puta, međutim, o ustavu nije odlučivala Narodna skupština, Vlada i parlamentarne stranke, nego samo kralj. Ovaj Oktroisani (darovan) ustav bio je prepravljen Ustav iz 1888. godine, ali su odredbame kojima je uređivana nadležnost kralja i ličnih sloboda građana prepisane iz autokratskog Ustava iz 1869. Parlament je postao dvodomni, u politički sistem je uveden Senat, čiji je veliki broj članova birao kralj (što je propale naprednjake navelo da ga podrže), a uslovi izbora su radikalima ozbiljno išli na ruku (što ih je podelilo, ali su se i oni većinski saglasili).
Bez obzira na konsenzus političara (izuzev liberala) lična sigurnost građana je bila na najnižoj razini, a nezadovoljstvo veliko. U Beogradu su 23. marta 1902. izbile velike demonstracije studenata i đaka koje su predvodili Dimitrije Tucović i Triša Kanclerović. Kralj Aleksandar ih je ugušio vojskom i policijom, pri čemu je ubijeno šet demonstranata. Veće krvoproliće je, navodno, sprečio Dimitrije Cincar-Marković, budući predsednik Vlade, a kralj je istog dana naredbom, kao odmazdu, studentima i đacima poništio ceo semestar. Dostupni izvori tvrde da je žandarmerija, verovatno po dojavama tajne policije, znala da će tog dana izbiti neredi, ali su njegove razmere premašile sva očekivanja, jer je “na ulice izašlo i pola Beograda”. Kralj je tek posle nekoliko sati naredio upotrebu vojske, a preko obaveštajnih službi širio glasine o tome da haos u državi prave ubačeni radikalski špijuni za račun dve strane sile da bi isprovocirale državni udar.
Dan kasnije državni udar je izvršio upravo on. U stvari, u razmaku od samo nekoliko sati, izvršio je čak dva. Njapre je 24. marta u 11 sati uveče proklamacijom stavio van snage Ustav, ukinuo još pet zakona, raspustio Senat i Skupštinu i sam postavio nove sudije i predsednike sudova (osim kasacionog), doživotne senatore i Državni savet. Potom je, u rano jutro narednog dana, opet proklamacijom, vratio na snagu Oktroisani ustav, sada u uslovima raspuštenog Senata i Skupštine, s novim sudijama, Državnim savetom i senatorima koje imenuje on sam, a nove izbore je raspisao za 18. maj1903. (po julijanskom kalendaru). Radikali su te izbore bojkotovali, pobedila je lista predsednika Vlade Dimitrija Cincar-Markovića, ali se taj saziv Skupštine nikad nije sastao.
Deset dana posle izbora grupa oficira okupljena u zavereničku grupu “Ujedinjenje ili smrt” ubila je Kralja Aleksandra Obrenovića, kraljicu Dragu, njenu braću, predsednika vlade, dvojicu aktuelnih ministara (treći će od posledica ranjavanja umreti neku godinu kasnije), nekoliko generala. Ukupno oko dve stotine ljudi, a stradao je i jedan broj pučista. Aleksandar Obrenović je za deset godina vladavine tri puta menjao ustav, državni savet, deset puta menjao vladu i izvršio četiri državna udara. A onda je on sam ubijen u državnom udaru čiju pripremu ni državna tajna policija, ni njegovi (dvorski) potajnici, nisu uspeli, ili bar ne na vreme, da otkriju.
CRNA RUKA I DRUGE JAVNE TAJNE: Tajna policija je, po svemu sudeći, znala da postoje oficirske zavereničke grupe. U jesen 1901. godine, pod sumnjom da su kovali zaveru protiv kralja i otadžbine, uhapšena su dvojica oficira, ali kako nije bilo dokaza, posle nekoliko nedelja su pušteni kućama. U martu 1902. godine, posle demonstracija, ispitivan je potporučnik Vojislav Tankosić (pučista koji će, izgleda na svoju ruku, streljati Nikolu i Nikodija Lunjevicu, braću kraljice Drage). U rano proleće naredne godine je ispitivan i praćen veći broj oficira, među kojima je bilo i pripadnika zavereničke grupe “Ujedinjenje ili smrt”. Na nekoliko sati pre atentata zaverenici su u Oficirskom domu naručivali Kolo kraljice Drage da bi otklonili sumnju dvorskih špijuna koji su ih više puta obilazili. I pored svega, ne samo što obaveštajne službe nisu imale dokaze, nego niko nije preduzeo bilo koji potez koji bi predupredio puč (npr. viši stepen pripravnosti garde). Nije čak menjan ni raspored dežurnih oficira u dvoru, što je presudno uticalo na datum njegovog izvršenja. S druge strane, obaveštajna aktivnost zaverenika je bila savršena. Znali su raspored dežurnih oficira u dvoru koji su bezrezervno odani kruni i jedinica čiji bi komandanti bezuslovno naredili gušenje pobune. Redosled poteza i jednih i drugih u noći puča to nesporno dokazuju.
Tajno udruženje oficira (kasnije nazvano Ujedinjenje ili smrt) osnovao je konjički poručnik Antonije Antić 1901. godine i imalo je samo pet članova, a prvu zakletvu da će ubiti “kralja i kraljicu koji unizuju Srbiju” i dovesti na vlast dinastiju Karađorđević potpisalo je deset oficira. Dve godine kasnije jedan od njih, poručnik Dragutin Dimitrijević Apis, koji je praktično preuzeo organizaciju, zabeležio je da ih je bilo više od 120. Među njima dvojica generala, četvorica pukovnika, trideset majora i veliki broj oficira s nižim činovima, a u zaveri je učestvovlo i više civilnih lica. Bivši ministar policije Đorđe Genčić (inače Antićev ujak) putovao je u Ženevu da bi od Petra Karađorđevića dobio pristanak. Ovaj je pristao da bude doveden na presto, ali uz uslov da kraljevski par ne bude ubijen, nego proteran iz zemlje. Zaverenicu su, međutim, smatrali da je to najgora varijanta i da bi se sukobila vojsku s vojskom, a možda i izazvala građanski rat.
U centru Beograda zaverenici su u noći između 28. i 29. maja (po starom kalendaru) razoružali žandarmeriju Terazijskog kvarta, predsednika vlade, ministra spoljnih i ministra unutrašnjih poslova (koji je preživeo), streljali ispred svojih kuća, opkolili zgrade maršalata i još nekoliko državnih ustanova, dok je Genčić preuzeo ministarstvo inostranih poslova. Dva puka, jedanaesti i dvanaesti, u ponoć su se našla ispred dvora (komandu nad ovim drugim je nasilno preuzeo bivši dever kraljice, pukovnik Aleksandar Mašin). Kapiju je zaverenicima otvorio poručnik Petar Živković, budući predsednik Vlade Jugoslavije i prvi čovek njenih obaveštajnih i bezbednosnih službi, ali su u kraljeve prostorije ušli tek nakon što su vrata razneli dinamitom (Apis je tad ranjen s dva metka u grudi i jednim u ruku, pa nije rukovodio operacijom). Posle višesatne pretrage, kralja Aleksandra i kraljicu Dragu su našli u tajnim prostorijama, izrešetali mecima, iskasapili sabljama i bacili sa terase u dvorište. Obdukcija će pokazati da je u Aleksandra Obrenovića ispaljeno 32 metka, a u kraljicu Dragu 19.
Pred samo jutro, kad je kraljevski par već bio mrtav, umalo nije došlo do obrta kakvog su se zaverenici pribojavali. Komandant Dunavske divizije, koja je ukupnim brojem nadmašivala trupe okupljene oko zaverenika, pukovnik Dimitrije Nikolić, uspeo je da izbegne hapšenje i deo svojih trupa u kasarni na Banjici digne na uzbunu. Pristao je, međutim, na pregovore s pučistima koji su se pretvorili u međusobni oružani obračun: od četvorice pregovarača preživeo je samo potpukovnik Ljuba Milić, koji je vojsku zadržao u kasarni.
Pučisti će za 4. juni sazvati Narodnu skupštinu u starom sazivu. Njenim odlukama na snagu je vraćen srpski ustav iz 1888. godine, a vraćeni su i svi zakoni koji koji su ga pratili, uključujući i one koji su vezani za nacionalnu bezbednost. Za kralja je izabran Petar I Karađorđević, koji je bio prvi srpski vladar koji je zakletvu položio na ustav zemlje čiji će vladar biti. Na pritisak Velike Britanije (nekim) zaverenicima je suđeno, ali su kazne uglavnom bile prisilno penzionisanje. Kralj Petar I Karađorđević je politiku (pa i obaveštajne i bezbednosne poslove) prepustio političarima, a i nasledniku Aleksandru je savetovao isto. Ne baš uvek s uspehom.
Za jedan od najvećih bezbednosnih izazova u periodu do stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, dugo je smatran Solunski proces 1915. godine. Na dva obnovljena suđenja pokazalo se, međutim, da nije reč o bezbednosnim izazovima, nego montiranom suđenju. Na smrt su osuđeni i streljani Dragutin Dimitrijević Apis, Rade Malobabić i Ljuba Vulović, a veći broj ovicira na duže vremenske kazne.
- Čitajte nastavak serijala o tajnim službama Srbije. Četvrti deo: Vreme smrti – Bez Tajni