Znanje je moć. Saznanje je preduslov.

FIZIČKI NAPADI NA NOVINARE

Okruženje u kojem se vlada strahom

Istorija neslaganja sa novinarskim stavovima koja se manifestuje primenom sile, transparentno svedoči o primitivnom načinu da se novinari prevaspitaju
Istraživali: Sanja Lončar, Slaviša Lekić i Jovana S. PolićFebruar 27, 2020
valtner-2-1280x720.jpg
Istorija neslaganja sa novinarskim stavovima koja se manifestuje primenom sile, transparentno svedoči o primitivnom načinu da se novinari prevaspitaju

Regionalna platforma Zapadnog Balkana za zagovaranje medijskih sloboda i bezbednosti novinara, mreža koju čine organizacije koje zastupaju više od 8.000 novinara i medijskih radnika (Udruženje/udruga BH novinari, Hrvatsko novinarsko društvo, Udruženje novinara Makedonije, Udruženje novinara Kosova, Sindikat medija Crne Gore i Nezavisno udruženje novinara Srbije), zabeležila je, u poslednje četiri godine, u svojoj bazi www.safejournalists.net, 625 napada na medijske profesionalce i medije.

Čak 221 slučaj fizičkih napada, praktično svaki treći, desio se u Srbiji.

Nakon što je objavio serijal tekstova o krijumčarenju ljudi, švercu šljunka sa reke Drine i sastojaka sirćetne kiseline od kojih se dobija heroin, organizovanju teške krađe i razbojništva, Vladimir Mitrić, dopisnik Večernjih novosti iz Loznice, brutalno je 2005. godine pretučen bejzbol palicom. Tom prilikom napadač mu je slomio ruku i rebra. Napadnut je u hodniku zgrade u kojoj je živeo, samo desetak koraka od kafića u kom je, u tom trenutku, sedelo pedesetak gostiju.

„Zvao sam policiju u tom trenutku, da dođu, da intervenišu. Međutim, nisu došli. Potom sam pozvao njihovog komandira i tek posle toga policija je stigla. I na sudu sam ga pitao da li je tačno da policija nije htela da izađe na moj poziv, da je tek izašla kad sam njega zamolio. Odgovorio mi je – da“, objašnjava Mitrić.

Sudije koje su vodile slučaj odbacile su tvrdnje da je na Mitrića bio izvršen pokušaj ubistva.

Ustanovljeno je da ga je pretukao policajac.

Pozadina napada nikad nije istražena.

Osnovni sud u Loznici policajca je osudio na godinu dana zatvorske kazne, da bi ovaj, potom, bio obuhvaćen odlukom o amnestiji predsednika republike Srbije, Tomislava Nikolića, te nije ni izdržao kaznu do kraja.

“Ako imate takav sled događaja, a onda se na kraju kao ‘neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar’, pojavljuje predsednik države lično, u tom vremenu Tomislav Nikolić i abolira počinioca, kako to može biti bilo šta drugo, nego poruka, ‘Udri jače manijače’”, ističe Teofil Pančić, novinar Vremena.

Iako je dobio obezbeđenje, zaštita mu je ograničena na pedeset kilometara od mesta stanovanja, tako da se prilikom odlaska u Beograd u matičnu redakciju, ili na teren u Bosnu, odakle takođe izveštava, kreće bez zaštite.

“Moja bezbednosna situacija ni dan danas nije ništa povoljnija nego što je bila pre 12 godina, s tim što se samo razlikuju ‘izvođači radova’”, smatra Vladimir Mitrić.

DEJAN ANASTASIJEVIĆ

U petnaest do tri iza ponoći, 14. aprila 2007. godine, novinara Vremena Dejana Anastasijevića i njegovu suprugu probudila je eksplozija ručne bombe, „kašikare“, postavljene na sims prozora sobe u kojoj su spavali. Druga bomba nije eksplodirala i samo pukom srećom Anastasijevići su preživeli.

“Nemam nikakvu dilemu da je to bio pokušaj ubistva, a ne samo zastrašivanje, zato što su mi tako rekli policijski tehničari koji su tada vršili uviđaj. Na kraju krajeva, nisam ja baš toliko neustrašiv čovek. Ako je neko hteo da me uplaši, postojali su i drugi načini, da bi se, možda, postigao jači efekat od ovog”, govorio je za našu produkciju Anastasijević.

Direktor policije Milorad Veljović je bio na uviđaju i izjavio je da se radi o pokušaju ubistva, premijer Vojislav Koštunica izdao je oštro saopštenje, ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić zvao je redakciju Vremena, predsednik Srbije Boris Tadić došao je u redakciju tog nedeljnika i poručio da je to bio “napad na državu”.

Tadašnji ministar kulture i informisanja imao je neobičan komentar:

“Zašto Anastasijević stanuje u prizemlju, što ne stanuje na nekom višem spratu”, bio je zgrožen Dragan Kojadinović.

Šest meseci posle napada, Anastasijević je u tekstu „Ko mi je stavio bombe na prozor?“ izrazio sumnju da iza napada stoji lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj i da je dobio upozorenje iz Haškog tribunala da je ovaj haški optuženik sastavio spisak svedoka koje bi trebalo eliminisati ili zastrašiti, a da je na spisku, koji je u Beograd poslao po supruzi Jadranki, i Anastasijevićevo ime.

“Sećam se da je 2007. ili 2008. kad sam radila Poligraf, gost bio Aleksandar Vučić i tom prilikom je rekao da će kad bude došao na vlast saopštiti sva svoja saznanja o tom slučaju. Evo koliko godina je na vlasti, a mi to i dalje ne znamo”, ističe novinarka Antonela Riha.

O ovom Slučaju, Šešelj nikad nije ispitan pred nadležnim tužilaštvom.

Ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić izjavio je da je ispitano više od 600 svedoka. Istraga, do danas nije završena, Više tužilaštvo saopštilo je da se “u vezi s ovim događajem predmet nalazi na veštačenju”. Anastasijević je poslednji put razgovarao sa inspektorom u leto 2007. godine.

“Dva, tri meseca posle svega imao sam susret sa inspektorom koji je na tome radio i rekao mi je da, nažalost, nisu prikupili dovoljno dokaza da bilo koga optuže, pa čak ni da ozbiljno osumnjiče. I da je nekakav trag DNK, koji je nađen na onoj bombi koja nije eksplodirala, nečijom greškom u laboratoriji kao dokaz uništen ili postao neupotrebljiv”, objašnjavao je Anastasijević.

“To je dug period i kako vreme protiče sve su manje šanse da se tu nešto kvalitetno uradi u smislu ili procesuiranja mogućih činilaca ili odbacivanja krivične prijave”, tvrdi Goran Ilić, zamenik predsednika Državnog veća tužilaca i zamenik Republičkog javnog tužioca.

Ovaj slučaj bio je u predistražnoj fazi punih dvanaest godina a stavljen je ad acta krajem prvog kvartala 2019. godine – Dejan Anastasijević je umro.

BOŠKO BRANKOVIĆ

Na protestu predstavnika nacionalističkih organizacija i Srpske radikalne stranke zbog hapšenja haškog optuženika Radovana Karadžića, jula 2008, učesnici demonstracija napali su snimatelja televizije B92 Boška Brankovića.

Pet metara od mesta gde se sve desilo stajali su policajci pod punom opremom za razbijanje demonstracija, koji nisu ništa učinili.

Ovom incidentu prethodio je napad na fotoreportera Foneta, Zorana Jovanovića, kome su demonstranti razbili fotoaparat.

Za nanošenje teške telesne povrede Brankoviću, Milan Savatović je prvostepeno osuđen na kaznu kućnog zatvora u trajanju od deset meseci. Druga dvojica okrivljenih, osuđeni su na uslovne kazne.

“Pravda nije zadovoljena. Ne zato što su oni dobili malo. Meni uopšte ništa ne znači da li je on dobio godinu dana Valjeva ili ovaj šest meseci. U toku suđenja sam shvatio da oni apsolutno nisu svesni toga šta su napravili. Kad je krenuo proces svi su došli sa mamama, tetkama, da plaču, da se skuplja rodbina i ostalo. Onda ti vidiš da nemaš posla sa čovekom koji ima stav”, objašnjava Boško Branković.

TEOFIL PANČIĆ

I prvostepene presude ljudima koji su pretukli Teofila Pančića, potvrdile su da napadači na novinare mogu da računaju na blage kazne.

Teofil Pančić, ugledni beogradski novinski pisac, napadnut je i pretučen 24. jula 2010. godine u Zemunu. Napad su izvršila dvojica muškaraca, koji su pratili Pančića i potom za njim ušli u gradski autobus.

Naočigled putnika napadači su metalnom šipkom udarali Pančića po glavi i telu. Putnici su u trenutku napada pobegli iz autobusa, zajedno sa vozačem. Pančić je primljen u bolnicu gde mu je konstatovana kontuzija lobanje i povrede na desnoj ruci.

Iz press službe predsednika Tadića saopšteno je:

“Moramo još mnogo napora da uložimo kako bi se stvorila atmosfera u kojoj siledžijsko razračunavanje sa neistomišljenicima nikako ne sme da se događa.”

“U tom slučaju nije mi preterano bila važna bilo čija izjava. Bilo mi je bitno kakav će biti rasplet čitave te nemile i svakako za mene neželjene situacije”, kaže Teofil Pančić.

Osamnaestogodišnji Miloš Mladenović i devetnaestogodišnji Danilo Žuža, osuđeni su prvostepeno na po tri meseca zatvora, kazne ispod zakonskog minimuma za nasilničko ponašanje.

Iako su pre toga bili optuženi za teže krivično delo, tužilaštvo potom i sud, imali su stav da su napadači nasrnuli na Pančića, ne znajući o kome se radi. Sud je, iz apsolutno nejasnih motiva, doneo skandaloznu presudu.

“Dobili smo dva, odnosno, jedan direktno bizaran sudski proces u prvoj instanci. I onda jedan, nešto malo manje bizaran u drugoj instanci. Dobili smo neku minimalnu kaznu za počinioce. Iskreno da vam kažem, ne znam, nisam se nikada nešto raspitivao i zanimao da li su uopšte ikada i odslužili te kazne. Nedugo nakon toga je došlo i do promene vlasti, tako da se ne bih čudio da su možda i oni fasovali jednu simpatičnu aboliciju”, ističe Pančić.

Ministar policije Ivice Dačića je, posle ukidanja presuda napadačima na Pančića,  najavio da će se založiti za to da novinari postanu službena lica.

“Status službenog lica donosi određenoj profesiji povećanu zaštitu, ali sa druge strane i povećanje odgovornosti. Tako da je to mač sa dve oštrice. I postoje trenutno rešenja u zakonu. Da li bi ta rešenja trebalo dodatno razraditi ili osmisliti neke nove, jeste pitanje na koje bi, svakako, i struka i praksa trebalo da daju odgovor”, objašnjava advokatica Kruna Savović.

Članom 138, stav 3, Krivičnog zakonika Republike Srbije, definisano je da su za ugrožavanje sigurnosti, propisane strožije kazne za napadače na “lica koja obavljaju poslove od javnog značaja u oblasti informisanja”.

Ova činjenica, međutim, nije pomogla mnogim novinarima kojima je sigurnost bila ugrožena.

“Svrha inkriminacije je da se stavi akcenat na zaštitu novinara kao lica koja obavljaju neku funkciju u javnom interesu. I ako ta inkriminacija nije pospešila, nije ostvarila taj cilj, nije imala, kako se u krivičnom pravu kaže, efekat specijalne generalne prevencije, onda treba da postavimo pitanje da li nam je takvo krivično delo uopšte potrebno ili da li bi trebalo da obratimo pažnju na neka druga krivična dela”, navodi advokat Miloš Stojković.

“Ako imate društvo u kom ne postoje sankcije za neko nedozvoljeno ponašanje, onda ljudi rade ono što misle da im je dozvoljeno”, kaže Riha.

Novinarka Novog magazina Jelka Jovanović naglašava da se na neki način može povući paralela između ovog što se danas dešava i onog što je bilo u bliskoj prošlosti: “Ista je poruka kao što je poruka sa Dadom Vujasinović, kao što je poruka u krajnjoj liniji sa Ćuruvijom, kao što je poruka sa Milanom Pantićem, samo što su ovo manje drastični napadi. Znači, novinari koji nisu ‘na liniji’ slobodna su meta i zgodni su za odstrel, za napad.”

Slobodan Georgiev, novinar BIRN-a, smatra da su ljudi koji su napadali novinare ili koji su im pretili, u većini slučajeva povezani za neku vladajuću strukturu ili vladajuću stranku: “Oni bi, zapravo, morali sebe da kontrolišu što im, naravno, nije u interesu. Tako da živimo u potpunom paradoksu. Dakle, branimo se od države.”

Nakon što je u maju ukinuo presude prvostepenog suda od po tri meseca zatvora dvojici napadača na Pančića, Apelacioni sud ih je pravosnažno osudio na po godinu dana. Isti sud, preinačio je kaznu kojom je napadač na Boška Brankovića, bio osuđen na deset meseci kućnog pritvora i pravosnažno ga osudio na godinu dana zatvora.

Poređenja radi, recimo, napadač koji je naneo lake telesne povrede narodnom poslaniku Velimiru Iliću, osuđen je na – dve godine zatvora.

“Za razliku od novinara i medija, političari i njihove stranke su oduvek bili zaštićeni kao beli medvedi. Onaj ko je dotakao novinara, dotakao je čoveka čiji život uopšte nije nešto posebno vredan, pa nema veze. A onaj ko je dotakao političara, taj se usudio da dotakne boga lično”, tvrdi Tamara Skrozza, novinarka Vremena.

“Kad imate sistem u kome politika ključno odlučuje o izboru, napredovanju sudije i tužilaca, utiče na njihove živote i karijere, onda sve to može da potvrdi sumnju da su političari bolje zaštićeni, upravo zato što imaju ključnu ulogu u našem pravosudnom sistemu”, objašnjava Goran Ilić.

DAVOR PAŠALIĆ

Nijedan od ovih slučajeva nije procesuiran. Kao što nisu procesuirani ni napadači na urednika u Fonetu, Davora Pašalića.

Pretučen je, sredinom 2014. godine, na Novom Beogradu. Njega su, nedaleko od zgrade u kojoj stanuje, presrela trojica mladića i zatražila mu novac, a zatim ga tukla rukama i nogama, zadavši mu više od 30 udaraca.

U toku vandalskog iživljavanja, napadači su Pašalića vređali i nazivali – ustašom. 
„Polomili su mi četiri prednja zuba, imao sam modrice po rukama, nogama, telu. Leva strane glave mi je bila potpuno otečena. Nisam mogao naočare da stavim kako treba. Mislio sa da nema ništa lakše nego da nađeš tri bilmeza koja tuku ljude na Novom Beogradu. To se nije dogodilo. Posle izvesnog vremena je Ministarstvo unutrašnjih poslova napravilo poseban tim koji će se baviti mojim slučajem”
, priča Pašalić.

Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović naložio je policiji da što pre ispitaju i utvrde sve okolnosti ovog napada, sa akcentom da je od izuzetnog značaja za policiju saradnja sa Pašalićem, kao i njegova pomoć u prepoznavanju osoba koje su ga napale i pretukle.

Ministar Stefanović je izjavio da je Davor Pašalić išao na identifikaciju mogućih počinilaca, a to se uopšte nije desilo: „To se nije dogodilo, zaista. Ja to nisam radio. Ne znam zašto je on izjavio tako nešto. On i inače govori nešto što nije istina, tako da i nisam nešto preterano iznenađen. Ali zaista ne znam koji mu je bio motiv. Tek sam posle više od godinu dana išao da vidim desetak ljudi, dve grupe od po pet njih. Međutim, nisam nikog prepoznao“, objašnjava Pašalić.

Ubrzo je od prioriteta policije, kakav status je u saopštenjima MUP-a dobio napad na Pašalića, ovaj slučaj postao još jedan u nizu nerasvetljenih ataka na novinare i slobodnu reč.

“Možda je to bilo slanje poruke novinarima. Ako Daja, koji se ne eksponira na bilo kakav način i koga ne poznaje mnogo ljudi, dobije batine, šta tek onda čeka one koji talasaju”, smatra Pašalić.

“Veliki broj nerešenih slučajeva napada i pretnji novinarima, ubistva novinara i veoma niske kazne, svakako šalju jednu poruku, pre svega, potencijalnim počiniocima, da ukoliko rade tako nešto, da ili će kazna izostati ili će ona biti vrlo mala”, objašnjava Marija Vukasović, istraživačica NUNS-a.

Iako su u većini slučajeva žrtve nasilnika oni koji kritikuju vlast, na napade nisu imuni ni oni koji vlasti služe.

NOVINARKE “PINKA”

Tako su uposlenice prorežimskog Pinka, Gordana Uzelac i Mara Dragović, septembra 2017, napadnute ispred zgrade te televizije u vreme protesta Dveri.

Policija je brzo reagovala i privela vinovnike ovog napada. Sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu doneo je rešenje kojim je odredio pritvor do 30 dana osumnjičenom. Podnet je i optužni predlog.

“Posle toga predsednik države odlazi u bolnicu i obilazi novinarke. Pa, znate to je ponašanje koje očekuju i ostali novinari ako nam se nešto slično desi”, govori Antonela Riha.

Dinko Gruhonjić iz NDNV-a kaže da nije u redu tući ni muško, ni žensko: “Ali ono što je suština priče, jeste da one nisu novinarke.”

“Novinari i novinarke Pinka, što se mene tiče, su novinari i novinarke pod znacima navoda, jer su prekršili sve profesionalne standarde. Ali svejedno, oni su građani i građanke ove države, imaju pravo na svoju bezbednost i ja se kao novinarka bunim i protestvujem zbog fizičkog napada na njih. Ali ne može se iz jedne pojedinačne situacije, gde su lakše, teže, kako god, uopšte neću da ulazim u to, povređene dve novinarke Pinka, izvući zaključak da smo svi pod istom opasnošću, jer nismo. Novinari koji kritikuju su pod daleko većim pritiskom i u daleko većoj opasnosti”, naglašava Tamara Skrozza.

INAUGURACIJA PREDSEDNIKA VUČIĆA

U toku inauguracije predsednika Aleksandra Vučića novinari su u nekoliko navrata imali fizičke susrete bliske vrste sa obezbeđenjem vladajuće stranke. Svim tim incidentima svedočili su policajci u civilu ili uniformi, koji prstom nisu mrdnuli.

Inauguraciju u Domu Narodne skupštine i feštu u Pionirskom parku obezbeđivali su gladijatori iz lične pratnje imperatora, koji se u tom trenutku u Parlamentu zaklinjao nad Ustavom i Jevanđeljem.

Ti suptilni momci su Lidiju Valtner, novinarku Danasa, koja je mobilnim telefonom pokušala da zabeleži gurkanje ispred Skupštine Srbije, bukvalno, sa sve mobilnim – odneli sa mesta događaja!

„U tom trenutku vidim dvojicu momaka u crnim majicama koji vuku Marka Radosavljevića, dečka kojeg sam prepoznala kao učesnika protesta protiv diktature. Kako sam podigla telefon da to fotografišem, tako mi ovaj iz obezbeđenja, koji me je i pre toga upozoravao da će mi ga uzeti i baciti, jer slikam i snimam, prilazi i pokušava da mi otme telefon. I u tom trenutku osećam da me neko uzima, nosi i gura ka Pionirskom parku. Dok me nosi, ispred sebe vidim drugog koji vuče Marka, onako ‘onom kragnom‘, taj je sve grublji prema njemu dok se otima. Znam da sam pomišljala, ako se budem mrdnula, možda doživim još veće nasilje. Tako da sam bila mirna“, priča Valtner.

Na sličan način sprečen je fotoreporter portala VICE, a novinaru Insajdera je, uz psovke, najavljeno i – hapšenje. Napadnuta je i novinarka portala Espresso. U Terazijskom prolazu, nešto pre toga, uz psovke i izbijanje diktafona iz ruke, ponižavana je novinarka Radio Beograda.

„Otkad su to organi jedne stranke postali zvanično državno obezbeđenje skupa? Gde je tim ljudima pisalo da su redari? Da li je u pitanju bila inauguracija predsednika SNS-a ili predsednika ove zemlje?”, pita se Igor Božić, izvršni producent TV N1.

Predsednik Srbije je prvom prilikom rekao da nije dobro što su novinari udaljeni, ali i osudio – “provokatore” među njima: “To je jedan od dosovskih batinaša, koji je i tog dana na ulicama bio.”

Čak je pokazavao i fotografije na kojima se vidi kako se neki od građana koji su prisustvovali incidentu – opijaju: predsednik se nije izvinio kad je saznao da je sporna fotka “pijanog” građanina napravljena u toku izvođenja jedne amaterske pozorišne predstave.

“Ono što se nama, u poslednjih nekoliko godina, događa, u političkom razračunavanju sa neistomišljenicima, prevazilazi sve granice dobrog ukusa”, naglašava Igor Božić.

„Hoću da kao građanin imam osećaj da predsednik na isti način štiti i mene, kao što štiti nekoga sa Pinka. To bi bilo normalno. Ovo nije normalno“, ističe Vesna Mališić, urednica NIN-a.

Aleksandar Vučić, predsednik svih građana Srbije, nepogrešivo je prejudicirao odluku samostalnog državnog organa. Tužilaštva.

Gostujući na svom omiljenom ružičastom kanalu, hladnokrvno  je opravdao nasilje u danu kad je položio zakletvu. Štaviše, predsednik ne samo da je imao reči razumevanja za obezbeđenje SNS-a koje je maltretiralo građane i novinare, već ih je gotovo i pohvalio što su „sprečili masakr i nemire na svečanosti“:

„I gledam, baš jedva čekam da vidim šta će i kako će da postupe tužioci i svi ostali. Baš da vidim ko će da budu batinaši“, zaključio je Vučić.

„On je, dakle, to svevideće oko koje bdi nad svakim detaljem našeg života“, kaže Vesna Mališić.

Ni Veran Matić ne razume zašto je potrebno predsedniku države da tumači nešto pre nego što bude doneta nekakva odluka od strane nadležnog tela: „To će se svakako uvek tumačiti kao pritisak“, ali i dodaje: „U ovom slučaju nisam siguran da je želeo da ga izvrši. Ali je efekat bio takav da se tužilac ponašao kao da je dobio određenu vrstu signala“.

„Kad političari komentarišu ishod postupaka i govore o mogućem ishodu postupka, oni pravosuđu šalju poruku kako bi trebalo odlučiti. Postoje, moramo da kažemo, i sudije i tužioci koji ne čuju takve poruke, ali ima onih koji čuju“, tvrdi Goran Ilić.

Usledio je skandalozan “nalaz” tužilaštva koje ne samo da je zaključilo da ne postoje osnovi sumnje da je bilo koje lice izvršilo krivična dela “ugrožavanje sigurnosti” ili “nasilničko ponašanje”, niti bilo koje drugo krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, već smelo operiše i stavom da bi “došlo do mnogo većih incidenata, ‘linča‘ i težeg telesnog povređivanja učesnika skupa, da ovi novinari, kao i neki građani, nisu izvedeni iz mase”. “Pritom su se lica koja su učestvovala u tome ponašala pristojno”, kaže se dalje, “nikome nisu pretili” i “upućivali su molbe da se prestane sa provokacijama”.

Najdirljivija je, ipak, konstatacija da “ovakvim radnjama prijavljenih nije došlo do značajanijeg ugrožavanja spokojstva građana”.

“Ne ulazeći u samu odluku tužilaštva da li ima ili nema elemenata krivičnog dela u toj situaciji, nama je, pre svega, bilo sporno obrazloženje Prvog osnovnog javnog tužilaštva u kojem se navodi da su na taj način te osobe pokušale da spreče jos veći linč koji je mogao da se desi novinarima”, objašnjava Marija Vukasović.

“To i takvo obrazloženje je antologijski primer gaženja slobode govora i slobode na pravo informisanja i ljudskih prava novinara. To nije obrazloženje, to je politički manifest”, naglašava Tamara Skrozza.

“To je skandal, ali skandal koji govori o tome da mi u tim ključnim organima, kao što je tužilaštvo, nemamo dovoljan stepen zaštite. Kad kažem mi, mislim pre svega na novinare”, ističe Vukašin Obradović, bivši predsednik NUNS-a.

Goran Ilić kaže da je prvostepenu odluku pročitao na sajtu tužilaštva i da to nije kompletna odluka, već deo obrazloženja iz rešenja o odbacivanju krivične prijave: “Smatram je u jednoj meri neuverljivom i u nekoj meri čak suprotnoj sudskoj praksi postupanja nekih drugih tužilaštava u sličnim predmetima. A pogotovo to što je Više javno tužilaštvo u Beogradu vratilo predmet na ponovno odlučivanje Prvom osnovnom javnom tužilaštvu.”

Posle velike buke koju je ova odluka izazvala u javnosti i povlačenja većeg dela predstavnika novinarskih udruženja i asocijacija iz Stalne radne grupe za bezbednost novinara, Više tužilaštvo u Beogradu prihvatilo je prigovore napadnutih novinara ispred Skupštine Srbije i dalo nalog Prvom tužilaštvo kako da postupi.

“Taj slučaj će biti zaboravljen kao i većina drugih. Na kraju će se ispostaviti kao što tužilaštvo kaže, da nema elemenata krivičnog dela. Dakle, niko nije imao tešku povredu. Ali je on više paradigmatičan, jer se radi o slučaju koji pokazuje da mi nemamo zvanične institucije moći, nego neke paralelne institucije moći”, tvrdi Igor Božić.

Da mete fizičkih napada nisu samo domaći, već i strani novinari pokazuju i podaci Nezavisnog udruženja novinara Srbije, prema kojima je u poslednjih deset godina bilo deset napada na inostrane predstavnike sedme sile.

Amerikanac, Portugalac, Holanđanin, Albanac, samo su neki od njih, te dvojica ruskih novinara, koje su nasilnici tukli sve dok se nisu predstavili – kao Rusi.

Povezani tekstovi