Aktuelna korona kriza ispostavila je donekle čudan račun ženama. Globalno, lokalno i pojedinačno. Kao bukvalno masovna radna snaga u zdravstvenim sistemima većine zemalja sveta, a u Srbiji ubedljiva, one su što istrčale, što isturene na prvu liniju fronta u onome što se bezmalo godinu dana zove borba protiv pandemije. I to od vrha piramide – negde formalno, negde neformalno – kao šefice takozvanih kriznih štabova, specijalistkinje posebno epidemiologije, virusologije, imunologije i anesteziologije, preko “običnih” doktorki i medicinskih sestara, do nezaobilaznih čistačica.
Žene u drugim isturenim sistemima poput prosvetnog i socijalnog, gde takođe čine ogromnu većinu, posebno ovde, kao i u trgovini, pa i novinarstvu, već mesecima rade predano da održe te iste sisteme.
Napokon, prateća ekonomska kriza sa galopirajućim brojem otkaza, s jedne strane i revitalizacijom tradicionalnih uloga koja zakonomerno prati svaku krizu, s druge, u kuću zatvara više žena nego muškaraca. Deo tih kuća su domovi nasilnika – da, njihovi, jer su pretežno muškarci vlasnici nekretnina u Srbiji! – pa porast takozvanog partnerskog, rodno zasnovanog i porodičnog nasilja ima višemesečni trend, na koji je globalno prvi upozorio generalni sekretar UN, a kod nas u više navrata poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković.
No, uprkos svemu, kažu svetska i domaća statistika, korona virus češće fatalno pogađa muškarce nego žene, što bi se u crnohumornom stilu moglo nazvati svojevrsnom kosmičkom ravnotežom da stvari nisu nadomak otimanja kontroli u ključnom elementu koji povezuje sve naizgled nevezane aspekte – ne/bezbednost žena. Na poslu, u kući, na ulici, u sistemu.
Globalno, lokalno i pojedinačno!
Možda bi u ovom uvodu trebalo dodati još jedan pogled iskosa; višegodišnja prva kandidatkinja za prvu generalicu u Vojci Srbije, pukovnica Katarina Štrbac, više neće biti “kandidatkinja” – naprosto izlazi iz VS i prelazi na civilni rad u nedavno formirano Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. Kao ženi u sistemu odbrane sa svim potrebnim kvalifikacijama i referencama, uključujući naučni rad i pristupne pregovore sa EU o osetljivom poglavlju 31 o spoljnoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici, ona, za razliku od manje sposobnih kolega, nije “dostojna” najvišeg čina. I, što ne dodati, uprkos obećanjima bivšeg tzv. vrhovnog komandanta Tomislava Nikolića i aktuelnog, takođe tzv. vrhovnog komandanta Vojske Srbije, predsednika Aleksandra Vučića, koji su u više navrata sa ”simpatijama” govorili o tome da će VS uskoro dobiti prvu ženu sa činom generala.
Svemu ovom bi trebalo dodati i sumnju u seksualno zlostavljanje i uznemiravanje kom su bile izložene polaznice jedne beogradske škole glume, mlade devojke i devojčice.
Napokon, rodna ne/ravnopravnost već je dugo poseban aspekt opšte ne/bezbednosti svakog društva pojedinačno i sveta globalno, a kao međaš se uzima Rezolucija UN 1325 “Žene, mir, bezbednost”, usvojena pre dve decenije, koju je Srbija među prvima ratifikovala.
“NOVA NORMALNOST”: U ovom vremenu nove nenormalnosti, kako ga zove Nataša Milojević iz Fonda socijalne i demokratske inicijative (FOSDI), već decenijama posvećena rodnom aspektu bezbednosti, stanje izazvano pandemijom “ne sme da postane redovno”, odnosno ne smemo pristati na to da nenormalnost prevlada.
“Redovno stanje je stanje bez straha. Ja ne mogu da prihvatim da, sveprisutna, sintagma ‘nova normalnost’ koja opisuje život u doba korone, opravdava ili čak afirmiše vanredno stanje. Jedna sagovornica u dokumentarnom filmu kaže da “sve što je vanredno mora da se završi, da prođe, a ako ne prolazi onda postaje redovno, normalno” i, onda optimistično poručuje da “pandemija mora da prođe”. I proći će. A da ne bi “nova normalnost” ostala, jer je ozbiljno kontaminirala društveno biće, mora, uz sve ostale oblike otpora, da bude nazvana pravim imenom – nenormalnost. Ako hoćete da idem u detalje, to dalje znači da bi trebalo, posle vanrednog stanja, da se vratimo fizičkoj bliskosti, rukovanju, grljenju, poljupcima, ali i intelektualnoj higijeni, koja podrazumeva znanje o stvarima o kojima govorimo”, kaže Milojević koja je nedavno, kako dolikuje vanrednim vremenima svoj najnoviji film “Žene. Kovid. Bezbednost: Nova ne-normalnost”, promovisala na društvenim mrežama, (film je proizveden u okviru projekta “Ljudska bezbednost u vreme vanrednog stanja”).
Prema njenim rečima, u suočavanju sa svime što je doneo korona virus, ljudima su najteže pali neizvesnost, ograničeno polje rada, pogrešni odgovori na prava pitanja, sveprisutna sklonost ka laganju, sudar sa društvenim anomalijama koje su u vreme vanrednog stanja i sve vreme pandemije, osvojile javni prostor, naročito virtualni. “I čini se da će tu ostati. Teško mi pada što su svuda na mestima odlučivanja u javnom sektoru stvarno ‘loši đaci’, pa je njihovo upravljanje krizom diletantsko”, dodaje ona: “Mi smo, ovde na Balkanu, iskusili vanredna stanja, naročito devedesetih. Moja generacija, oni rođeni šezdeset i neke, mogli bi da napišu priručnike o preživljavanju… I stoga mi je teško prihvatljiva činjenica da mnogi nisu ništa naučili iz tih iskustava.”
A sve što inače pogađa društvo, snažnije pogađa žene, u kući i van nje. Sama činjenica da su za isti rad plaćene – zavisno od onog ko meri – od 12 do 16 odsto manje, čak i kad su bolje obrazovane od kolega i verziranije u posao, što sve češće jesu, ne menja stvarnost. Baš kao ni činjenicu da u kući rade duplo više nego partneri, što bi, da im je taj rad plaćen, bilo više od 540 evra mesečne zarade. Prevedeno, toliko još doprinose u proseku kućnom budžetu. Istraživanje koje je letos uradilo Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost u saradnji sa UN Women i finansijsku podršku Vlade Ujedinjenog Kraljevstva i britanske ambasade u Srbiji, pokazuje da 96 odsto žena kao razlog za skraćeno radno vreme navodi brigu o deci i drugim članovima porodice, dok samo četiri odsto muškaraca tvrdi isto.
“Kriza zbog korona virusa dodatno je pokazala da žene preuzimaju ogroman teret na sebe – kao zdravstvene radnice, zaposlene u trgovini, ali i u kući. Znatno im je teže da usklade porodične i poslovne obaveze, nemajući slobodnog vremena za sebe. Ova analiza je prvi i važan korak u planiranju naših daljih aktivnosti kako bismo stvari u ovoj oblasti promenili nabolje. Jer samo društvo u kojem su svi građani i građanke zadovoljni i imaju jednake mogućnosti je društvo koje može da napreduje”, rekla je tada ministarka Zorana Mihajlović koja je i formalno u izvršnoj vlasti zadužena za pitanje rodne ne/ravnopravnosti.
OBESPRAVLJENOST: Verovatno će mnogim ljudima koji prate ovu temu biti čudno povezivanje korona krize, položaja žena inače, njihovog socijalnog i ekonomskog statusa – ali nema ni najmanje mesta čuđenju. Ovdavno su u evropskim i međunarodnim sociološkim vodama siromaštvo i položaj žena prepoznati kao jedna od ključnih karika u bezbednosti uopšte, preciznije kao bezbednosna pretnja. Obespravljenost se kroz istoriju pokazala kao najintenzivniji moment za delovanje. Što, naravno, ne znači da će žene poput Jovanke Orleanke uzeti mač i krenuti da seku sve pred sobom ili barjak poput Klare Cetkin, ali znači da će im jednog momenta, koji ne mora biti daleko, tretman nedovoljno sposobnih da brinu o sebi postati toliki teret da će hteti da ga zbace.
O siromaštvu kao potencijalnoj ne samo socijalnoj, nego i podjednako bezbednosnoj bombi u savremenom svetu, posebno iz rodnog ugla, pre desetak godina pisala je i aktuelna poverenica u magistarskoj tezi, a teško je njoj osporiti uvid u socijalna kretanja i ono što kao bagaž vuku.
Ova je godina, uz sve, 20. od donošenja pomenute Rezolucije UN 1325, koja je na ovaj ili onaj način i pre dve decenije upozorila da živimo u svetu u kom žene nisu bezbedne, odnosno manje su bezbedne nego muškarci.
U prilog tome svedoči i fakat da su u elementarnim katastrofama žene češće žrtve – zatvorene u kuću teže izbegnu rušenje krova u zemljotresu ili nagli nailazak poplavnih voda, pri čemu moraju da se pobrinu i za decu i/ili o kojima brinu i spakuju neophodne stvari za evakuaciju! Posebna stavka je činjenica da su civili uopšte, a posebno žene koje brinu o porodici, u novim uslovima ratovanja pretežne žrtve. Svetski podaci, naime, govore da je danas, za razliku od Velikog rata u kome je znatno više stradalo vojnika nego civila, stanje obrnuto, pa u modernim ratovima, sa modernim tehnologijama, na jednog stradalog vojnika strada devet civila.
Globalna kriza izazvana pandemijom sva pitanja pokrenuta Rezolucijom 1325 stavila je ad acta. Mada je preciznije reći da ih je korona kriza zaoštrila, ali da nisu još na dnevnom redu. Pri tome sva društva revidiraju ili ponovno kreiraju politike rodne ravnopravnosti, jer dosadašnje nisu ostvarile projektovani rezultat. Posebne i brojne studije o statusu žena u političkoj i javnoj sferi govore da je ravnopravnost samo kvantitativna, odnosno površna, deklarativna, služi za demonstraciju tzv. političke korektnosti ili kao u slučaju Srbije koja teži pridruživanju Evropskoj uniji, kao stavka koju valja rešiti. Položaj žena, u skladu sa površnošću koju je nametnuo neoliberalni pristup ekonomiji, politici, društvu svodi se na brojke, procente i kvote koje kamufliraju stvarne rodne odnose.
Jedna od posledica je nasilje nad ženama koje ima mnoga lica. Za najdrastičnija kao što su ubistva i silovanja relativno lako se sazna, ali i podjednako lako padaju u zaborav. Baš kao što se olako prelazi preko rezultata indeksa rodne ravnopravnosti koje već nekoliko godina spovodi Evropski institut za rodnu ravnopravnost (EIGE), a Srbija je jedina država među nečlanicama EU koja je obuhvaćena istraživanjem. (https://eige.europa.eu/publications/gender-equality-index-2020-digitalisation-and-future-work)
Takođe, posebnu stavku nebezbednosti donosi pomenuta činjenica da su žene u znatno manjem broju vlasnice nekretnina i firmi, a drastična situacija je, kao i uvek, na selu gde na jednu vlasnicu “dolazi” četiri puta više vlasnika. Objašnjenje da je to danak društvu u kom se sviklo da je žena “stub” kuće, ali ne i njena posednica ne pije vodu, iako se u ostavinskim raspravama i same žene, majke, sestre najčešće odriču imovine, koja im po zakonu pripada u korist nekog muškog naslednika.
Možda ne bi u sklopu čitave ove priče trebalo zaboraviti i notorni podatak da su žene i danas u znatnijoj meri nepismene nego muškarci; prema nalazima Republičkog zavoda za statistiku na osnovu popisa iz 2011, u ovoj obrazovnoj “mani” mladi do 19 godina su ravnopravni, a u kasnijim starosnim grupama razlike su dramatične. U grupi od 75 do 79 godina čak je deset puta više nepismenih žena nego muškaraca, s tim što se u kasnijim kategorijama razlika smanjuje, za šta je jednostavno objašnjenje da više žena nego muškaraca doživi 80 i više godina!
Jasno je, međutim, da nepismena osoba, bila muško ili žensko, mnogo teže može da se bori i izbori za svoja prava i mesto pod suncem, lakše je njome manipulisati i iskoristiti, što je nesumnjivo značajna komponenta lične nebezbednosti. Ako ne u drugom pogledu, onda u ekonomskom i socijalanom položaju koji pretpostavlja duboku zavisnost.
Zapadnog Balkana. Tema, lična sigurnost, strah i načini borbe sa virusom, osvetljena je iz više uglova, ali je naročito važno da je polazni okvir agenda Žene, mir, bezbednost i odrednice Nacionalnog akcionog plana za primenu R1325. Ova agenda je programski i akcioni okvir FOSDI-ja od momenta kad je usvojena i predstavlja polaznu osnovu za analitički i aktivistički angažman naše organizacije i naročito, naših eksperata/ekspertkinja. Projekat je realizovan u saradnji sa Mrežom za demokratski dijalog i sa Mrežom za rodnu ravnopravnost Jugoistočne Evrope, a uz podršku Odeljenja javne diplomatije NATO-a i poverenice za agendu “Žene, mir, bezbednost”. FOSDI je inače, član Savetodavnog tela civilnog društva pri NATO-u za agendu Žene, mir,bezbednost. Film se može videti na https://www.youtube.com/watch?v=p2mGyEbs_uo
Primenom samo tog prvog Akcionog plana u Srbiji je povećana ukupna zastupljenost žena u sistemu bezbednosti sa 14,5 odsto u 2010, na 19,7 odsto u 2015. godini. Zastupljeni su i svi oblici edukacije u vojsci i policiji za participaciju žena, pokrenute su inicijative za izmenu postojećih strategijskih i normativnih dokumenata ili za izradu novih, radi sprečavanja nasilja nad ženama, uspešno su vođene medijske kampanje za zapošljavanje žena u operativnom sastavu vojske i policije i prijem devojaka u Vojnu akademiju, Vojnu gimnaziju i Kriminalističko-policijski univerzitet.
Danas je i u Srbiji i globalno jasno da nema trajnog mira bez žena, niti bezbednosti bez ženskog učešća u njegovom kreiranju i održanju. Nema ni bezbednih granica, a da unutar njih građanke i građani ne žive u miru i bezbedno.
U senci ovogodišnje globalne pandemije i brojnih nevolja koje su snašle svet u vezi s njom, pomalo prolaze neopaženo značajne međunarodne ženske godišnjice. Da se ipak ne zaboravi, 40. je godišnjica od pokretanja UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena – CEDAW-a, prošlo je 25 godina od Četvrte UN svetske konferencije žena u Pekingu i donošenja Deklaracije i platforme za akciju – UN dokumenta o ženskim pravima koja je tada usvojena. Takođe, u oktobru 2020. je 20. godišnjica Rezolucije 1325 “Žene, mir i bezbednost” Saveta bezbednosti UN.