Iako je broj onih koji su “na merama” daleko manji od percepcije koja dominira u domaćoj javnosti, istorija prisluškivanja novinara u Srbiji prilično je duga.
U Srbiji se prisluškuje i nadzire, legalno i ilegalno.
Vikiliks je svojevremeno objavio podatke kako su BIA i Vojnobezbednosna agencija (VBA) pokušale da nabave sumnjive programe za hakerski ulazak u telefone i kompjutere još 2012. godine, a sličnih hakarskih programa (poput sistema daljinske kontrole “Galileo”, italijanske kompanije “Haking tim”) pokušale su da se dokopaju i neke grupe u Srbiji, koje nemaju dodirnih tačaka sa tajnim službama koje rade za državu i za koje se ne zna koga sve prisluškuju i u čije sve ime.
Ono što je pouzdano jeste da su neki novinari bili pod policijskim nadzorom, koji bi trebalo da im omogući bezbedniji život, dok su drugi praćeni, prisluškivani i pod nadzorima za koje ne znaju ili za koje će naknadno da saznaju.
Oktobra
2004. godine u redakciju lista Danas volšebno je “zalutala” kompjuterska disketa na kojoj su se nalazile skenirane tri stranice dokumenata: prepisi dva razgovora i listing kontakata Vuka Cvijića, novinara ovog beogradskog dnevnika. Radilo se o presretanoj komunikaciji u vremenskom periodu čija je dužina zauvek ostala nepoznata.
„Iz tih razgovora se zaključuje da sam i fizički praćen, i da je čak u nekim trenucima postojao i video nadzor. Meni su dostavili samo te zapisnike o mojim kontaktima, razgovorima, ali mi nisu dostavili dosije. Nemaju navodno ni magnetonske trake, nisu sačuvali tonski zapis, nisu sačuvali nijedan drugi izveštaj. Nisu hteli da mi pokažu ni naredbu kad sam je tražio od BIA-e, a koju sam video u sudu. U naredbi samo piše da je razlog mog prisluškivanja da bi se, eventualno, otkrili počinioci četverostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali, 3. oktobra 1999. godine. Njih je verovatno interesovalo odakle dobijam informacije, jer sam malo opširnije pisao o odgovornosti DB-a i JSO-a za politička ubistva“, priča Vuk Cvijić.
Tek kad je Danas objavio dokumentovanu informaciju o prisluškivanju, direktor Bezbednosno-informativne agencije Rade Bulatović pozvao je Cvijića i obavestio ga da je prisluškivan, navodno, po nalogu tadašnjih rukovodilaca službe i ministra unutrašnjih poslova.
“Sada sprovodimo istragu i prema prvim elementima radi se o nepropisnoj primeni mera”, rekao je Bulatović.
“Ovde se sprema državni udar. Vučiću ne idi u Peking, ne idi u Kinu. Ako odeš u Kinu, srušiće te dok si tamo, ili čim se vratiš ovde. Napraviće haos. Ko će napraviti haos? Mafijaška hobotnica. Tu mafijšku hobotnicu čine politička mafija, klasična, kriminalna, mafijška, da je tako nazovem, klasični kriminalci, policijska mafija i medijska mafija”, izveo je svoj performans Dragan J. Vučićević, vlasnik Informera, na TV Pink.
PROROČANSTVO MINISTRA POLICIJE
Nešto više od mesec dana nakon famoznog “državnog udara” 2016. godine, koji se nije dogodio, mada je, je li, najavljen sa stranica Informera i iz programa televizije Pink, ministar policije Nebojša Stefanović je u udarnom Drugom dnevniku RTS-a, najavio novi udar na Vladu Srbije. I predvideo budućnost:
“Jedna novinarka, koja je novinarka još iz vremena Slobodana Miloševića, dakle duže vreme novinarka u Srbiji, kazaće da je navodno praćena i to treba da se pojavi uskoro, za narednih nekoliko dana… Predstavnik jednog novinarskog udruženja, neću reći kojeg, treba u javnosti da se pojavi i da to kaže kao jednu skandaloznu stvar, iako ne postoje nikakvi dokazi niti se to ikada dogodilo.”
“Postoje različiti ministri, samo što je njemu očigledno dodeljen pogrešan resor. Ima neke tajne crne ruke magije, nemam pojma šta bi ovaj trebalo da vodi. A to je, naravno, samo po sebi nedopustivo”, kaže Jelka Jovanović, novinarka Novog magazina.
„Kad izlazite u javnost sa takvim objašnjenjem, samo potvrđujete naše sumnje da neko u ovoj državi prati svaki korak pojedinih novinara“, ističe novinar, Vukašin Obradović.
Ove vidovnjačke moći, ministar Stefanović dobio je 8. januara 2016. godine, istog dana, svega nekoliko sati nakon što se tadašnji predsednik NUNS-a, Vukašin Obradović, sastao sa jednim radnikom MUP-a, koji je Tužilaštvu za organizovani kriminal podneo krivičnu prijavu protiv ministra Nebojše Stefanovića i zamenice šefa njegovog kabineta, Dijane Hrkalović.
U krivičnoj prijavi se, naime, navodi da je ovaj radnik MUP-a zaposlen na radnom mestu bezbednosno-tehničkih poslova pri kabinetu ministra policije, te da je dve godine ranije, 4. decembra 2014, slučajno video na štampaču dokument o praćenju jedne novinarke, na kome nisu bile oznake u skladu sa propisima. Nekoliko dana kasnije, 15. decembra 2014, usledila je naredba o uništavanju devet hard-diskova i tri štampača koji su korišćeni u Odeljenju.
Nekoliko sati posle konferencije za novinare NUNS-a, na kojoj je Obradović obelodanio detalje o susretu sa policajcem, izjavu povodom ovog slučaja, za Pink daje Nemanja Pantić, iz Odeljenja za medije i komunikacije MUP-a Srbije, inače, sin ubijenog jagodinskog novinara Milana Pantića:
“Osećam obavezu da javno kažem da sam ministru Stefanoviću preneo informaciju da će predstavnik jednog novinarskog udruženja izaći i javno saopštiti da je jedna novinarka praćena. Ta informacija potiče od jednog kolege novinara i čim sam saznao tu informaciju, imajući u vidu da radim u odeljenju za medije i komunikacije MUP-a Srbije, bilo mi je logično da je prenesem ministru Stefanoviću, što sam i učinio.”
Vukašin Obradović nema dilemu u vezi sa tim kako je ministar Stefanović došao do saznanja o tome šta su nameravali da preduzmu: „A zaista mi je žao što je u taj slučaj upleten mladić čiji je otac stradao, upravo zbog svog iskrenog odnosa prema novinarskoj profesiji.“
Danas nije nikakva tajna da policija, tajne službe, ali i mnoge interesne grupe, povremeno ili stalno, prisluškuju i prate novinare. U proteklih nekoliko godina, više njih je izrazilo sumnju da su “na merama”.
„Osetio sam strah 21. marta 2017. godine kad sam se direktno suočio sa čovekom koji me je snimao iz auta. Mrak, a i iz mraka blinka malo crveno svetlo i vidi se ekran koji osvetljava lik čoveka koji me snima. Sedeo je sam u kolima. A ja razgovaram telefonom i pokušavam da se savijem da vidim ko je to. I u tom trenutku ovaj daje gas. Dok sam prekinuo vezu i uključio kameru uspeo sam samo na napravim dve fotke. Istog momenta sam pozvao načelnika niške policije i to prijavio. Sastavljen je zapisnik i obavešten je tužilac. Tužilac mi je rekao da se na njega vrši pritisak iz Beograda da okvalifikuje to krivično delo kao ugrožavanje privatnosti i nedozvoljeno snimanje“, priča Predrag Blagojević, nekadašnji glavni i odgovorni urednik Južnih vesti.
„Ne postoji mehanizam da novinar neposrednim putem proveri da li je došlo do praćenja ili nije. Ali se, ukoliko raspolaže informacijama o tome, može obratiti povereniku za zaštitu podataka o ličnosti ili zaštitniku građana, koji će, ako postoji bilo kakav osnov za to, preduzeti određene aktivnosti da utvrdi da li je došlo do praćenja. Izvršiti nadzor nad organom za koji se pretpostavlja, ili postoje osnovi sumnje, da to čini“, objašnjava advokatica Kruna Savović.
Dragani Pećo, novinarki KRIK-a, stan je obijen i naglavačke ispreturan, a iz njega ništa nije odneto: čak ni lap top, ni mobilni telefon, koji su bili na vidnom mestu.
„Uopšte me nije iznenadilo što se to dogodilo, jer sam prethodno imala neki loš predosećaj. Primetim da nema brave u zgradi u kojoj je naša kancelarija. Pa čujem od kolega da su je izvadili da bi je popravili, pa je vrate, pa vidim da brava radi isto. Nemam dokaza da me neko pratio, da me fotografisao. Bio je petak popodne kad me pozvao dečko i rekao mi da je neko upao u naš stan i da je sve ispreturano. Njegove stvari nisu dirane, samo su moje bile napolju. Ništa nije nedostajalo. Tu je bio lap top koji ne koristim, jer se ne odvajam od mog poslovnog, iPad i mobilni telefon. Sutradan su u medijima izašli tekstovi kako se u Beogradu dnevno obije po četiri, pet stanova, sa sve fotografijom na kojoj je pogled niz ulicu u kojoj živim. To mi je bio znak da je u pitanju pokušaj da se cela ova stvar relativizuje. I da je to sasvim normalno što se dogodilo“, priča Dragana Pećo.
Gotovo su svi saglasni da je reč o prepoznatljivom rukopisu službe, a u cilju zastrašivanja. To bi mogla da potvrdi i gotovo nepostojeća odlučnost nadležnih državnih organa, u ovom slučaju. Izuzev nekoliko izjava ministra, policija do danas nije podnela krivičnu prijavu čak ni protiv NN lica.
Nebojša Stefanović: “Policija je identifikovala dve grupe koje, ajde da tako kažem, uslovno rečeno, operišu u tom kraju, za koje se znalo ranije da su se bavili ranije, neki su ranije kažnjavani zbog toga, oko obijanja stanova.”
„Nakon toga vi osećate bes i jednostavno znate da je možda to način na koji žele da vas zaustave i zastraše“, ističe Dragana Pećo.
PRIVATNI ŽIVOT NA NASLOVNOJ STRANI
Iako u demokratskoj državi, za kakvu se Srbija izdaje, službe bezbednosti ne bi smele da se bave praćenjem novinara mimo uobičajenog zakonskog okvira, praksa govori drugačije. Tako je 2016. godine režimski glasnik Informer objavio tekst u kome je detaljno opisao temu koju KRIK istražuje, Informer objavio tekst u kome je detaljno opisao temu koju KRIK istražuje, čak i radni naslov teksta. Objavljeni su i podaci iz privatnog života urednika KRIK-a Stevana Dojčinovića, njegova telefonska komunikacija sa kolegama čak i sa prijateljicom.
Objava teksta u Informeru baš je koincidirala sa istraživanjem KRIK-a o imovini premijera Aleksandra Vučića i njegove porodice.
„Urednici Pinka i Informera ne sede u njihovim redakcijama. Urednici Pinka, Informera, Happija i sličnih medija sede u najvišim državnim kabinetima. Prema tome, nisu oni ti koji nas zastrašuju. Nas država zastrašuje”, naglašava Tamara Skrozza, novinarka Vremena.
“Stevan Dojčinović, urednik KRIK-a, samozvane novinarske mreže za istraživanje kriminala i korupcije, u saradnji sa narko-dilerima, kriminalcima, korumpiranim policajcima, ali i agentima pojedinih stranih službi priprema dosad najprljaviji udarac na premijera Aleksandra Vučića i državu” – pisalo je u Informeru.
„Kad sam ih tužio i rekao da je laž sve ovo što su objavili, njihov advokat je u odgovoru na tužbu rekao da sud od BIA-e traži potvrdu. E kad sam imao dokaz da su ono što su objavili dobili od BIA-e, pokrenuo sam postupak kod zaštitnika građana“, govori Stevan Dojčinović.
Nikakvi advokati, međutim, ne mogu isterati na čistac priču kako se kupovina rutera za instaliranje interneta u sedištu KRIK-a pretvorila u pravi mali obaveštajni triler sa elementima komedije.
“Hteli smo da kupimo ruter od Telekoma. Po pravilu, samo pozovete Telekom i najavite se. Posle odete po ruter, donesete ga i to je kraj priče. Međutim, koleginici koja je to organizovala javili su se neki ljudi rekavši joj da su oni radnici koji bi trebalo da ugrade ruter. Ona je pozvala Telekom, a onda nam je rečeno da je neko blokirao naš zahtev, tačnije – da smo mi to uradili, što naravno nije bila istina, te da smo u stvari mi tražili da dođe neka ekipa da to ugradi. To nam je upalilo crvene lampice.
Otišli smo u policijsku stanicu, dali izjave i zamolili policiju da dođe i legitimiše ove navodne ’majstore’, ukoliko se pojave da nam instaliraju internet. Takođe, organizovali smo se i da, za svaki slučaj, snimamo taj događaj. Ti neki ljudi su se uredno pojavili, imali su uniforme koje nose radnici Telekoma, ali su se prilično čudno ponašali.
Kad su odlazili, jedan od policajaca nam je, ne tako otvoreno, rekao da je siguran da nisu u pitanju neki kriminalci i da smo potpuno bezbedni. I da ako je u pitanju država, tu nema mnogo šta da se uradi”, priča Dojčinović.
„Ako, dakle, imamo situaciju da BIA prati novinare, slika ih, snima, analizira šta oni rade, to govori da novinari nisu bezbedni. Jer, oni to ne rade da bi ih zaštitili“, ističe Slobodan Georgiev.
U “Studiji slučaja: pretnje i pritisci na aktiviste i nezavisne novinare u Srbiji”, zasnovanoj na podacima prikupljenim u toku terenskog istraživanja, koje je Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) sproveo od početka februara do kraja aprila 2019. godine, u 19 gradova/opština u Srbiji, neki od novinara su izrazili sumnju da su praćeni ili prisluškivani, ali da nemaju neposredne, nepobitne dokaze.
Višegodišnjoj sezoni lova na novinare praktično se ne nazire kraj, mada je veliko pitanje i da li bi lovci, sve da lovostaj i postoji, lovini dozvolili predah. Novinare mlate rečima, ali ne samo rečima: etiketiraju ih, targetiraju, ometaju u poslu, prete im i prate ih, nadziru, prisluškuju… i razmere svega toga su gotovo nesagledive.
Cilj je jasan: zatrašiti, do slepe poslušnosti sve one koji još drže do ličnog integriteta i kodeksa struke, posebno onaj deo profesionalaca koji otvoreno agituju protiv straha i opiru se svakom obliku zloupotrebe novinarstva.
Ponekad se čini kao da novinari gotovo na dnevnom nivou žive svoje male Savamale, gde se umesto rušenja bagerima, perfidnom politikom zastrašivanja urušava cela jedna profesija.
Za razliku od stvarne Savamale, gde su fantomke bile deo scenarija, ovde je prepoznatljivost i vidljivost aktera koji nasrću na profesiju, od presudnog značaja.
I pogubnijeg.