Bunkere tajnih dosijea u Srbiji teže je razbiti nego države. To se zaključuje pogledom u poslednjih dvadeset godina u kojima smo na istom prostoru “promenili” četiri države, ali i dalje pričamo istu priču o potrebi za otvaranjem tajnih dosijea. Oni, pak, uporno, ostaju neotvoreni.
Priča o otvaranju tajnih dosijea u Srbiji starija je od uvođenja višepartizma. O tome se govori decenijama, mnogo duže nego u mnogim zemljama bivšeg istočnog bloka u kojima je smena autoritarnih režima dovela do otvaranja dosijei i najozloglašenijih službi, kakva je istočnonemačka Stazi.
Danas je Srbija među poslednjim zemljama u Evropi u kojoj se to nije desilo.
“Mi nažalost zaostajemo i za našim susedima. Poslednja smo evropska zemlja u kojoj nisu otvorena dosijea do kraja, niti su na pravi način istražena ni iz vremena komunističkog totalitarizma. Ako ne možemo da se suočimo sa prošlošću kakva je bila, kako ćemo tek sa sadašnjošću”, kaže Vuk Cvijić, novinar koji je sticajem različitih političkih kalkulacija u jednom trenutku sopstveni dosije dobio od BIA-e i to na sudu.
Evropska komisija je i u poslednjem, kao i u gotovo svakom, izveštaju o napretku Srbije u procesu pridruživanja EU konstatovala da se u pogledu otvaranja tajnih dosijea nije odmaklo. Predstavnici EK ujedno objašnjavaju da to nije preduslov na putu priključenja EU, ali da jeste nešto što se preporučuje. Bez objašnjenja je ostalo zašto se to nije preporučivalo i Sloveniji i Hrvatskoj pre nego što su postale članice EU, ali je zato pojašnjeno da te “snažne preporuke” Srbiji počivaju na iskustvu kod prethodnih pristupanja novih članica Evropskoj uniji, koje je doprinelo većoj transparentnosti i otvorenost u suočavanju s prošlošću, kao i rešavanju “otvorenih” slučajeva, a što je vodilo pomirenju u društvu i prevazilaženju postojećih podela.
“Srbi malo šta rade ako baš ne moraju, a i to što moraju rade najkasnije što mogu, zato što stavljaju svoje male interese ispred nacije. Potkradaju budućnost svoje dece. EU hoće vladavinu prava, standard, tržište. Samo nemojte da se lažemo da je neko hteo, a nije mogao. Istina je: niko nije hteo, a svi su mogli”, ističe advokat Božidar Prelević, jedan od koministara policije u prvoj post-miloševićevskoj Vladi.
Od smene autokratskog Miloševićevog režima promenjeno je i osam vlada, a Zakon o otvaranju dosijea nije donet. Obrazloženje je uglavnom isto i svodi se na to da nisu pronađeni mehanizmi koji bi obezbedili više koristi nego štete po državu i njene građane.
To je izgleda zanemareno kod onih kod kojih je u žaru postpetooktobarskih promena, želja da se otvore dosijei postojala, ali nije bila dovoljna. Umesto Zakona, 2001. godine je doneta Uredba Vlade Srbije o otvaranju dosijea, ali je 2003. godine suspendovana odlukom Ustavnog suda 2003. godine, jer se materija podataka o ličnosti može uređivati samo zakonom, a ne uredbama vlade.
Dve nevladine organizacije (Centar za antiratnu akciju i Centar za unapređivanje pravnih studija) ponudile su još 2001. modele zakona. Oni su razmotreni na skupu koji je u Vrnjačkoj Banji, u februaru 2002, organizovao Dušan Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova. Tada je zaključeno da se ta dva modela objedine, što su pomenute nevladine organizacije učinile. Međutim, kad je tekst dostavljen MUP-u i direktoru BIA, iz njihovih odgovora se jasno videlo da su oni protiv otvaranja dosijea.
CRNI FLOMASTERI I “PREKREČAVANJE”
Pa ipak, u periodu od leta 2001. do leta 2003. na osnovu Uredbe tadašnje Vlade Srbije, bilo je moguće da pojedini građani, pre svih političari, imaju uvide u svoje dosijee. Ta mogućnost saznanja bila je ograničena samo na kategorije “unutrašnji neprijatelji”, omogućen je samo uvid i to u prostorijama i pod nadzorom Resora državne bezbednosti.
Ponešto od toga saznala je i javnost posredstvom medija. Tako se ispostavilo da od 17 lidera DOS-a, samo četvorica njih nisu bili, ranije ili kasnije, članovi Komunističke partije ili Saveza komunista. Mnogo više podatka preraslo je u sredstva političke ucene i onda kad se radilo o neproverenim informacijama, koja nikada nisu otišla dalje od nivoa ozbiljnosti čaršijskih naklapanja.
Dugogodišnji direktor Vojnobezbednosne agencije, general Svetko Kovač i istraživač koji je uvid u arhivirane dosijee imao i kao istraživač i pisac brojnih knjiga, tvrdi da mu nije poznat nijedan slučaj u kome su vojne službe bezbednosti trgovale dosijeima, ali da te priče predstavljaju dodatni razlog za njihovo otvaranje.
U toku poslednjih dvadeset godina priča o otvaranju dosijea je često aktuelizovana. Razlozi su bili različiti – najčešće je to bilo zbog ubiranja političkih poena, nekada zbog novih saznanja o zloupotrebama službi do kojih se došlo kroz različita suđenja, a nekada zbog “snažnih preporuka” Evropske komisije.
Svi akteri političke scene kleli su se da su baš oni za otvaranje dosijea, podneto je i nekoliko zakonskih predloga, a u jednom trenutku u Nemačku su zbog razmene mišljenja i iskustava išli i direktori bezbednosnih agencija.
“Iskustva Štazija su dragocena, iako ne mogu biti u potpunosti na nas primenjiva, jer je kod njih jedan od ciljeva bio ne samo da se ukaže na delovanje Štazija, nego i da se eliminiše ruski uticaj. U našim uslovima nema potrebe da se eliminiše bilo čiji uticaj. Ali, da se otvore dosijea, da se mogu otvoriti, znači, to je sigurno“, kaže general Kovač.
Nijedan zakonski predlog nije, međutim, stigao ni do usvajanja od strane Vlade. Štaviše, u Srbiji se ni do danas ne zna ni koje sve službe imaju dosijee, ni koji je njihov tačan broj.
Najviše predloga Zakona o otvaranju dosijea do sada je inicirao SPO, čiji lider Vuk Drašković, ima jedan od najobimnijih dosijea.
SPO je svoj predlog u formi zakona prvi put predočio 2004. godine, ali ni taj tekst nije ušao u zvaničnu proceduru. Aleksandar Jugović i tada je objašnjavao da se ova stranka oduvek zalagala i za obelodanjivanje imena doušnika zbog kojih su mnogi pretrpeli nesreću, pa i smrt.
“Posle prvog predloga zakona, usledio je brutalan odgovor države”, rekao je Jugović.
Pet godina kasnije delovalo je da je stvar zrelija. Vlada je bila koaliciona, SPO je imao ministre i snagu da utiče na njenu sudbinu. To je značilo da su svi koalicioni partneri u prvi mah iskazali veću spremnost da ovoga puta ozbiljnije razmotre novi pokušaj SPO-a da njihov predlog Zakona o otvaranju policijskih dosijea konačno bude i usvojen.
U javnim izjavama Ministarstvo pravde i Slobodan Homen kao državni sekretar su ga podržali.
“Očekujem da će najkasnije za tri nedelje sva nadležna ministarstva i Vlada dostaviti mišljenje o zakonu, kao i svi drugi državni organi, poput BIA i VBA. Tako usaglašen predlog biće poslat SPO i zakon bi mogao realno da bude usvojen u Skupštini do kraja (2010) godine”, tvrdio je tada Homen.
Stvar je odlagana, ali entuzijazam nije jenjavao.
“Ovog proleća (2011) Srbija će konačno da dobije zakone o otvaranju tajnih dosijea”, najavljivao je Srđan Srećković, ministar za dijasporu iz redova SPO.
Kad je konačno ušao u Skupštinsku procedure, Narodni parlament je odbio da ga stavi na dnevni red. “Nedostajala je podrška SPS i DS, a od opozicije podržao ga je samo LDP. U razgovorima sa koalicionim partnerima dobio sam zahtev da se u zakonu naglasi da imena doušnika i agenata službi budu “prekrečena” crnim flomasterom, ali SPO na to nije pristao”, pojašnjava Aleksandar Jugović.
RETORIČKE PODRŠKE OTVARANJU DOSIJEA
Otvaranje dosijea ostalo je neispunjeno obećanje iz perioda u kome je glavni stožer koalicione vlasti, bila Demokratska stranka. SPO je na predsedničkim izborima podržao protivničku stranu i nekadašnjeg radikala, Tomislava Nikolića. Kad je on, kao predsednik Srpske napredne stranke odneo pobedu nad demokratom Borisom Tadićem, dotadašnji ministar policije Ivica Dačić uslovio je formiranje Vlade premijerskim mestom za sebe.
Dačiću je uspelo da od nekadašnjeg Miloševićevog portparola, postane čovek koji će na čelu SPS-a biti duže nego i sam Milošević, da će sa nekadašnjim ljutim protivnicima potpisati Sporazum o nacionalnom poverenju, te da će upravo u vreme Demokratske stranke biti ministar policije. To ga nije sprečilo da u noći u kojoj je predsedničko mesto bilo odlučeno, ali je odnos snaga u parlamentu dozvoljavao razne kombinacije kaže. “Možda se ne zna ko je predsednik, ali se zna ko je premijer.” Srpska napredna stranka ispunila mu je želju i došla na vlast, a otvaranje dosijea, po ko zna koji put, je postalo obećanje. Ovoga puta već u ekspozeu koji je Dačić izneo kao mandatar.
“Podržavam zahteve za otvaranje dosijea tajnih i policijskih službi, na način koji neće ugroziti bezbednosni sistem zemlje”, rekao je Dačić.
Aleksandar Jugović, tada kao šef poslaničke grupe Srpskog pokreta obnove-Demohrišćanske stranke Srbije, odlučio je da kritikom dokaže da je SPO uprkos opštoj oceni – opozicija novoj vlasti.
“Zaboravlja se period kroz koji smo prošli i ko su bili akteri političkih dešavanja devedesetih godina 20. veka”, rekao je on konstatujući da niko u vladajućoj koaliciji, pa čak ni Ivica Dačić, nije imao snage da kaže šta je pravi uzrok propadanja Srbije i zašto je država u ovakvoj situaciji.
“Šta znači otvoriće se dosijea, ako to ne ugrožava bezbednost zemlje? Sve zemlje bivšeg kominističkog režima su ih otvorile, pa nisu pali državni sistemi. Problem je da se ne dogodi slučaj kao u Bugarskoj kad se otkrilo ko je sve bio deo službe državne bezbednosti”, upozorio je Jugović.
Replicirajući Jugoviću i osvrćući se na komentare o odgovornisti socijalista za devedesete Dačić je rekao da niko nije bezgrešan, pa ni lider SPO-a, Vuk Drašković, koji je bio u vlasti zajedno sa Socijalističkom partijom Srbije 1999. godine, a zajedno je sa socijalistima i smenio Zorana Đinđića sa pozicije gradonačelnika Beograda.
“Vaš predsednik Vuk Drašković na guslarskoj večeri govori da su izdali sa njegovih skuta. Što ste otišli sa Tadićeve liste? Ja nisam bio na njegovoj listi”, rekao je Dačić i dodao “Mi smo vam omogućili da budete četiri godine na vlasti, u upravnim odborima”.
Žar diskusije i u tom slučaju otkrio je mnogo više o mehanizmima vladavine, nego o pravim razlozima neotvaranja dosijea.
“Socijalisti su pali sa vlasti 2000. godine, pitajte vašeg lidera i njegovu suprugu sa kim su imali najbolju saradnju proteklih godina”, rekao je Dačić i ustvrdio da bi on lično već koliko sutra glasao za otvaranje dosijea, podsećajući da je to učinio i kao predsednik Odbora za bezbednost 2007. godine.
Pa ipak, uprkos činjenici da je vlada krajem 2012. godine usvojila Akcioni plan za ispunjavanje preporuka Evropske komisije, po kome je bila dužna da do 1. septembra 2013. godine formira radnu grupu koja bi radila na donošenju zakona o otvaranju dosijea, za vreme Dačićevog mandata nije se desilo ništa.
Iako ga je posle sledećih izbora Aleksandar Vučić zamenio na mestu premijera, Dačić je ostao u Vladi kao ministar inostranih poslova. Na toj funkciji se zadržao i u sledećoj Vladi formiranoj nakon što je Vučić postao predsednik.
Ali svoju spremnost da glasa za Zakon o tajnim dosijeima ni Dačić, ni bilo ko drugi u Srbiji, do danas nije imao prilike da testira.
Radnu grupu u jednom trenutku samoinicijativno su rešili da formiraju tadašnji Zaštitnik građana Saša Janković i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Rodoljub Šabić.
Šabić kaže da su evropske institucije bile spremne da za to obezbede i novac i vodeće eksperte u toj oblasti.
“Među onima sa kojima sam razgovarao bio je i direktor nemačkog Nacionalnog instituta za otvaranje dosije zloglasnog Štazija, ali se ispostavilo da je čim smo obelodanili svoju nameru, Vlada Srbije saopštila kako oni spremaju Zakon koji će se uskoro pojaviti. Mi nismo formirali grupu, a oni nisu predložili Zakon”, kaže Šabić.
DOMINACIJA PARTIJSKOG NAD DRŽAVNIM INTERESOM
Predstavnici SNS-a su, međutim, nastavili da ponavljaju kako nemaju nikakav problem sa otvaranjem dosijea, ali da je to politička tema o kojoj ozbiljno treba da se razgovara. Ali se nije razgovaralo.
Nakon kratkotrajnog perioda bez državne funkcije, koji je bio “kazna” zbog uvrede novinarki izjavom “volim kad novinarke kleče”, visoki i veoma uticajni funkcioner SNS-a, Bratislav Gašić je izabran za direktora Bezbednosne informativne agencije. Iako je tvrdio da je “zamrzao funkciju u stranci”, to je otvorilo pitanje kršenja Zakona o BIA i pokazalo nedvosmislenu dominaciju partijskog nad državnim interesom.
Uz pitanje o kompetencijama koje ima za obavljanje posla čelnog čoveka BIA, jedno od prvih pitanja Gašiću bilo je i ono o spremnosti da predloži otvaranje tajnih dosijea iz prošlosti, “Još je rano pričati o dosijeima i da to nije odluka samo jednog čoveka, već da je za tako nešto potreban društveni konsenzus”, rekao je Gašić.
U međuvremenu su zakonska rešenja u oblasti bezbednosti, pre svega Zakon o BIA, ali i novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, žestoko kritikovani od stručne javnosti i ocenjeni kao značajan korak unazad u civilnoj demokratskoj kontroli bezbednosnog sektora. Uostalom i Evropska unija je u, takozvanoj, Strategiji proširenja iz 2018. godine ocenila da na celom Zapadnom Balkanu postoje elementi zarobljene države, a samo u poslednjih godinu dana u dva slučaja se pokazalo da državni organi presreću komunikaciju novinara. U jednom je sadržaj elektronske prepiske novinara televizije N1 znao pomoćnik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, a u drugom sadržaj autorskog teksta nekadašnjeg ministra odbrane, sadašnji ministar vojni Vulin.
Od predsednika Srbije, uprkos najavi, nismo saznali po kom osnovu je otkrivao podatke iz dokumenata označenih tajnom, kad je govorio o svom dosijeu i tvrdio da je kao opozicionar godinama bio “na merama”.
“Ima li dalje?” rekli bi današnji klinci.
Ima, naravno. Bliže se izbori. Šansa da pitanje otvaranja dosijea bar ponovo neko pomene.