Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca (prvo ime nove države) je proglašeno 1. decembra 1918. Iste godine, 20. decembra je formirana vlada (Ministarski savet), ali je dve nedelje pre nje (7. decembra) već formirano Ministarstvo unutrašnjih poslova kome su pripali poslovi bezbednosti. Koliko im je nova država pridavala značaj, govori i podatak da je u Beogradu, koji je tada imao sto hiljada stanovnovnika, radilo više od stotinu agenata tajne službe (i hiljadu žandara).
U Ministarstvu unutrašnjih dela je, u skladu s tim, 23. decembra 1920. godine, formirano Odeljenje za državnu zaštitu. Njegov zadatak bio je da „prikuplja informacije, vodi nadzor i preduzima sve potrebne mere protivu sviju lica, bilo naših podanika ili stranaca, koji rade protivu integriteta naše zemlje, koji vrše propagandističku akciju u korist ma koje druge države i na štetu naših državnih interesa i koji su ili svojim ranijim ili svojim sadašnjim držanjem u tome pogledu sumnjivi“.
Odeljenja za državnu zaštitu je imalo šest odeljenja: Obaveštajnu službu, Odeljak za nadzor nad strancima i putničkim saobraćajem, Odsek za suzbijanje unutrašnje antidržavne i razorne propagande, Odsek za suzbijanje spoljašnje antidržavne i razorne propagande, Odeljak za štampu i Administrativno odeljenje. Na čelu svakog nalazila se direkcija koja je imala svoju obaveštajnu mrežu, hijerarhijski ustrojenu od srezova, preko okruga i regiona do državnog vrha. Sistem je ustrojen tako da ni načelnici resora ni obaveštajci nisu mogli da znaju šta rade njihove kolege.
Godinu i po kasnije, kad kraljevstvo bude postalo kraljevina, promeniće se i obaveštajno-bezbednosni sistem, i organizacija, i nadležnosti. U Ministarstvo vojske i mornarice biće smešteni Vojna obaveštajna služba, Kontraobaveštajna služba i Šifrarsko odeljenje, a u Ministarstvo unutrašnjih dela Politička policija i Kontraobaveštajna služba. Novoformirana Direkcija nacionalne bezbednosti je imala tri odeljenja, s tim što je Političko odeljenje, po dr Obrenu Đorđeviću, bilo mesto odakle su počinjale sve aktivnosti tajne policije i gde su se slivali svi prikupljeni podaci (druga dva odeljenja Direkcije bila su specijalno-obaveštajno i Odeljenje specijalne bezbednosti). Pokrivalo je teritoriju cele države, ispitivalo, istraživalo, hapsilo i osumnjičene direktno predavalo tužiocu. Kasnije će im, umesto redovnih, suditi Sud za zaštitu države.
MATA HARI S JUGA SRBIJE: Ali to nisu bile sve službe tajne policije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Regent Aleksandar Karađorđević je na dvoru imao još dve. Obe je vodio Petar Živković, bivši zaverenik koji je pučistima 1903. godine otvorio kapije dvora, koji je kao osnivač Bele ruke imao značajnu ulogu u Solunskom procesu i kome će kralj, uvodeći diktaturu 6. januara 1929. godine, dati mandat da sastavi vladu. Živković će, sve do sukoba u Stojadinovićevoj vladi, ma na kojim poslovima bude radio, rukovoditi ili bar biti upućen u rad tajnih službi. Jedan dokument, koji će biti objavljen sedamdesetih godina prošlog veka, sadrži spisak njegovih doušnika iz koga se vidi da ih je imao u svim političkim strankama, važnijim državnim institucijama i svim regionima Jugoslavije. Kao i da neka postavljenja važnih državnih službenika za razlog nisu imala stručnost i lične sposobnosti imenovanih, nego potrebu da kralj (ili Živković) na određenim područijima organizuje svoju (dvorsku ili ličnu) špijunsku mrežu.
Najpoznatiji agent ove dve kraljeve tajne službe do danas je ostala kontraobaveštajka Vera Pešić („srpska Mata Hari“), koja je bila dvojni agent nemačke, britanske, francuske i srpske agenturne mreže. Zna se da je potvrdila hijerarhiju i imena nemačkih Abverovih obaveštajaca organizovanih da u Vojvodini vrbuju folksdojčere (konspirativno ime akcije je bilo Jupiter), otkrila mrežu francuskih i identitet trojice britanskih špijuna. Kao i da je posle njihovog razotkrivanja, po instrukcijama, nastavila da sarađuje i prikuplja podatke od njih. Podatke o radu nemačke službe dobijala je od žene nemačkig ambasadora, koja ju je i zavrbovala da radi ili „radi“ za nju, a francuske od šefa njihovog ekspoziture Rašara. Posle kapitulacije Jugoslavije, proterana je u rodni Leskovac, ali je i tamo bila bar dvostruki agent: srpske vlade u izbeglištvu i nemačke agenture. Možda i Narodnooslobodilačke vojske, jer postoje svedočenja da je iz stroja za sterljanje uspela da izvuče pripadnika ovog pokreta. Maja 1944. godine, četnici su je, zajedno sa majkom, uhapsili pod optužbom da je sarađivala s komunistima i Gestapom. Optužba za saradnju s komunistima je, u stvari, bila saradnja s majorom Radoslavom Đurićem, bivšim šefom u obaveštajnoj službi i ljubavnikom, koji je, kao ravnogorac, od prvih sukoba odbijao da ratuje protiv partizana. Đurić je iz četničkog zatvora uspeo da pobegne, a ratnu karijeru završiće kao pomoćnik načelnika Glavnog štaba NOV za Srbiju (kod generala Koče Popovića). Veru Pešić i njenu majku četnici su, međutim, streljali četiri meseca pre oslobođenja Leskovca. Nisu pomogle intervenicije Vlade u izbeglištvu i Nemaca, što upućuje na sumnju da je previše znala o saradnji okupatora i Jugoslovenske vojske u otadžbini. Imala je samo 25 godina.
Za razliku od dvorske, tajna služba Ministarstva unutrašnjih poslova će od jeseni 1918. do kraja 1923. godine biti reformisana čak četiri puta.
O tome šta je, suštinski, bio predmet interesovanja državne tajne policije Kraljevine SHS, možda najbolje govori Pravilnik o radu Odeljenja za zaštitu države iz 1921. godine, u kome je tada bilo četiri odseka i 27 referata (pododseka). Prvom odseku su pripadali administracija i novinari. Ostala tri su izgledala ovako:
Drugi odsek: 1. Komunisti i anarhisti, 2. Sumnjivi Rusi, 3. Agencije za iseljavanje, 4. Kontrola stranaca, 5. Udruženje i klubovi i 6. Strana predstavništva.
Treći odsek: 1. Talijanska propaganda, 2. Austrijska i nemačka propaganda, 3. Mađarska propaganda, 4. Rumunska propaganda, 5. Ostali sumnjivi stranci, 6. Sumnjivi građani Hrvatske i Slavonije, 7. Sumnjivi građani Slovenačke, 8. Sumnjivi građani Vojvodine i 9. Sumnjivi građani Dalmacije.
Četvrti: 1. Bugarska propaganda, 2. Arnautska propaganda, 3. Muslimanska propaganda, 4. Grčka propaganda, 5. Sumnjivi građani iz Srbije, 6. Sumnjivi građani iz Bosne i 7. Sumnjivi građani iz Crne Gore.
ŠPIJUNSKI METEŽ: Služba je posebne, odvojene, evidencije vodila o strancima koji borave u državi, optantima (onima koji su državljani postali repatrijacijom) i stranim vojnim beguncima. Isto tako, posebna evidencija i nadzor vođeni su nad organizatorima udruženja i zborova, koji su prethodno morali da budu prijavljeni policiji, čak i dečiji, ma ko da ih organizuje. Za nadzor zabranjenih stranaka i organizacija svi podaci su se slivali direktno u Direkciju, dok su kod legalnih stranaka agenti koji su dobijali zadatak da ih nadziru, pravili sopstvene timove. Recimo, za nadzor demokrata i Zemljoradničke partije bio je zadužen agent Boško Radovanović, za hrvatske stranke i političare Josip Barišić, za radikale njihov novinar od poverenja Stevan Savković.
Po uvođenju Šestojanuarske diktature 1929. godine, kralj Aleksandar Karađorđević je na čelo vlade stavio Petra Živkovića i reformisao službu koja se nalazila pri Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali, ponovo, ne i obaveštajne mreže koje su odgovarale dvoru. Odnos državnih i dvorskih obaveštajaca se time nije promenio: prvi su, bar ranih tridesetih, rado udovoljavali zahtevima drugih, samo je sada Živković i izdavao i primao te zahteve. U suštini, osnovna promena u Ministarstvu unutrašnjih poslova sastojala se u tome što su političko odeljenje sad činila tri odseka: politički, odsek za udruženja i odsek za štampu i štamparije. Ovo je, istovremeno, označilo i početak nekoliko decenija dugog perioda u kome su zvanična organizacija i hijerarhija značila manje od usmenog naređenja, a zakoni manje od volje moćnih. Na to je, u predratnom periodu, naročito uticao Zakon o Državnom sudu za zaštitu države, koji je tajnoj (političkoj) policiji dao ogromna ovlašćenja u progonu neprijatelja krune i omogućavao kršenja prava garantovanih drugim zakonima.
Beograd je tridesetih godina prošlog veka, pre svega zbog položaja Jugoslavije, bio mesto špijunskog meteža. U njemu su bila balkanska čvorišta obaveštajnih mreža Nemačke, Francuske, Britanije, Sovjetskog Saveza i SAD, a dokumentovano je da su agenture imale i Italija, Mađarska, Bugarska, Turska, Rumunija, Austrija, Grčka i Albanija. Uz to, špijunažom u prestonici bavile su se neke emigrantske i antijugoslovenske organizacije, među kojima su najveće bile KPJ (komunisti su tada Jugoslaviju smatrali „tamnicom južnoslovenskih naroda“), VMRO i HUP (Hrvatski ustaški pokret). Činjenica da su na kralja Jugoslavije u tom periodu pažljivo planirana najmanje četiri atentata (KPJ, VMRO i dva puta HUP) govori da se jugoslovenska služba teško nosila s tim. Ne slučajno.
Beogradskom tajnom policijom, onom koja je trebalo da organizuje kontrašpijunažu svih tih agenturnih mreža u glavnom gradu, od 1933. godine do oslobođenja, rukovodio je Dragomir Dragi Jovanović, čovek koji će postati sinonim vremena zla i stradanja. Prvo zaposlenje koje je dobio posle završenog pravnog fakulteta bilo je u Upravi grada Beograda, odakle je, zbog pronevere, otpušten 1929. godine. Zaposlio se, potom, u zagrebačkoj tajnoj policiji, gde je u leto 1933. godine otkrio i sprečio atentat na kralja Aleksandra Karađorđevića. Kao osoba od velikog poverenja tad je doveden na mesto šefa opšte policije Beograda, ali se zna i da je direktno rukovodio Drugim (političkim) gradskim odeljenjem. Dragi Jovanović je bio oduševljen Hitlerovim nacističkim pokretom, najmanje u dva navrata je bio na nirmberškim skupovima, a 1937. godine ga je vrbovala SD (Sicherheitsdienst), najbeskrupuloznija nemačka obaveštajna služba. Kasnije će se pokazati da su u vrhu predratne beogradske tajne policije bila bar još sedmorica agenata drugih nemačkih tajnih službi (Abvera i Gestapoa) i bar jedan britanski špijun.
INOKOSNI AUTOR BANJICE: Po slomu Jugoslavije, prva kvislinška vlada Milana Aćimovića je pri upravi grada Beograda formirala Odeljenje specijalne policije, a nešto kasnije će Milan Nedić oformiti Srpsku državnu bezbednost. Na dan kapitulacije Kraljevine Jugoslavije (17. aprila) nemačka uprava grada je Dragog Jovanovića imenovali za šefa Odeljenja specijalne policije, a ovaj će kasnije preuzeti i Srpsku državnu bezbednost. Za samo mesec dana pod njegovom komandom našlo se 878 žandara i 240 agenata. Kasnije će preuzeti i paravojnu pronacističku Srpsku državnu stražu („nedićevce“) kojom su dotad komandovale nemačke oružane snage i koji su imali oko 30.000 ljudi u svim delovima Srbije. Tokom rata bio je i zamenika upravnika Beograda, njegov upravnik, a imao je i niz drugih zvanja i funkcija. Samo u jednoj tranši, početkom 1942. godine, Nemci su mu platili 1,4 miliona dinara „za potporu borbe protiv konunista“.
Po ovlašćenju Nemačke komande na prostoru kasarne bivšeg Osamnaestog pešadijskog puka, Dragi Jovanović je formirao Banjički logor, u kome je postojala dvojna uprava. Delom u koji su dovođeni Jevreji i Romi upravljao je Gestapo, a onaj u kome su dovođeni neprijatelji kvislinškog režima, nacizma i fašizma, komandovao je Jovanović, bez obzra na kojoj se funkciji u tom trenutku nalazio. Na udaru su, prevashodno, bili komunisti, njihovi simpatizeri i drugi levičari. Po sopstvenoj (dokazanoj) tvrdnji za tri i po godine ispitao je oko hiljadu i po komunista i njihovih simpatizera, a naredio je streljanje najmanje šest stotina, od kojih je nekoliko ubio lično. Beogradu će Nemci pre kraja 1941. godine dati status Judenfraj (očišćen od Jevreja), tako da će Jovanović logorom na Banjici upravljati inokosno i bez kontrole.
Komunisti koje je progonio, verzirani za rad u ilegali jer im je partija dve decenije bila zabranjena, imali su članove i simpatizere i u tajnoj policiji. Jedan od njihovih bio je Janko Janković, šef kartoteke Specijalne policije Uprave grada Beograda, kod koga su se slivali podaci o progonu i ubistvima komunista. Po njegovim preciznim dojavama, četvoricu najozloglašenijih Jovanovićevih agenta (Đorđa Kosmajca, Obrada Zalara, Petra Simića i Todora Markovića) beogradski ilegalci KPJ likvidirali su na ulici.
SVI MI OFICIRI BEZBEDNOSTI: Jednu od najdrskijih akcija izveli su 29. jula 1941. godine kad su iz zatvorske ćelije Očne bolnice, u sred bela dana, izveli Aleksandra Rankovića, člana Politbiroa Centralnog komiteta KPJ i ubrzo potom drugog čoveka NOV i POJ. Način na koji je oslobođen trebalo je da osim spasavanja važnog čoveka, Gestapou i Specijalnoj policiji pokažu odlučnost, organizovanost i masovnost komunista. Ispred bolnice u Vidinskoj ulici (danas Džordža Vašingtona) okupilo se šezdeset komunista naoružanih revolverima koji su ispunili okolne ulice, a jedan od njih je sprovođen kao uhapšenik da bi ličili na pripadnike Specijalne policije. Osmorica su ušla u zgradu, ubila čuvara i jednog nemačkog stražara koji su pružali otpor i izvela Rankovića. Samo nekoliko dana kasnije, drsko su ponovili akciju i oslobodili još troje svojih partijskih drugova.
Početkom rata, Gestapo je uhapsio, mučio i streljao (vezanog za stolicu, jer nije mogao da sedi nakon što mu je svaka kost u telu polomljena) Mustafu Golubića, obaveštajca i dvostrukog heroja Sovjetskog Saveza. Tvrdnja srpskih medija iz 90-tih da ga je potkazao Ivan Stevo Krajačić, obaveštajac u koga je Tito (uz Rankovića i Canu Babović) imao najveće poverenje, pokazaće se neistinitom: Golubić je uhapšen 7. juna, a Krajačić je iz Zagreba u Zemun došao tek mesec dana kasnije. Dolazak Crvene armije u Beograd pokazaće, međutim, da su Sovjeti sve vreme rata u Beogradu imali organizovanu obaveštajnu mrežu.
Nakon kapitulacije i Ministarstvo unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije u emigraciji nastojalo je da se bavi obaveštajnim poslovima, ali se rad sveo na održavanje veze sa Dražom Mihailovićem i dostavljanje novčane pomoći.
Tri nedelje pre oslobođenja Beograda, Dragi Jovanović je s Nedićem pobegao iz Srbije, ali su ga uhapsile francuske trupe pri pokušaju da iz Austrije pređe u Švajcarsku i predale novim jugoslovenskim vlastima. Na suđenju će se pokazati da je kontrolisao neke kontakte Vlade u izbeglištvu i četnika Draže Mihajlovića, kao i da je na njegov nagovor nekoliko meseci ranije Milan Nedić od Nemaca iskamčio milion dinara za plate četničkih oficira da bi se borili protiv komunista. Osuđen je na smrt i streljan 17. jula 1946.
“Svako od beogradskih ilegalaca s početka rata bio je dovoljno osposobljen da bi mogao da bude oficir bezbednosti bilo koje službe”, napisao je Titov biograf Vladimir Dedijer u Prilozima za biografiju Josipa Broza Tita. Obaveštajni i bezbednosni poslovi NOV i POJ dobili su, međutim, organizaciju tek krajem leta, kad je pri Vrhovnom štabu formiran Obaveštajni odsek, a njegov ključni deo činio je odel pod imenom Komisija za borbu protiv špijuna i pete kolone. Po tvrdnji Dedijera, zime 1941. godine nju i poslove obezbeđenja Tita vodio je Slobodan Penezić Krcun. Kasnijom reorganizacijom, sve do 1943. godine, stvorene su dve obaveštajno-bezbednosne organizacije: Obaveštajna služba NOV i PO i Služba bezbednosti. Moćna Komisija za borbu protiv pete kolone i terorizma, s malo izmenjenim imenom, pripala je ovoj drugoj. Obe su, međutim, definisane kao obaveštajno-bezbednosne organizacije pokreta, a ne države.
Državni institucionalni oblik donela je Organizacija za zaštitu naroda (OZN, ili kako je kasnije i u zvaničnim dokumentima zvana Ozna) 13. maja 1944. godine, kad je Josip Broz Tito u Foči potpisao uputstvo za njen rad. Nastala je reorganizacijom Komisije, a u njen sastav su ušlepre thodne obaveštajno-bezbednosne službe, ali su im dodate i neke funkcije i kadrovi narodnooslobodilačkih odbora (NOO) na oslobođenoj teritoriji. Bila je, istovremeno, i državna i partijska organizacija. Oznom je upravljao obaveštajni odsek Vrhovnog štaba, na čelu sa Aleksandrom Rankovićem, a po uputstvu je trebalo da postane jako popularna u narodu: “… mora biti… neumoljiva prema neprijatelju, pravedna prema svakom poštenom čoveku, Ozna će postati najomiljenija organizacija našem narodu…”
RATNA OVLAŠĆENJA: Dve godine kasnije, već optuživanu i ozloglašenu i van Jugoslavije, njen prvi čovek Aleksandar Ranković je izjavio da je “… Ozna jedna od najlepših tekovina NOB-a i našeg naroda…”.
Od svih drugih tajnih policija (jugoslovenskih, srpskih i svetskih) Ozna se razlikovala i po tome što su njeni pripadnici nosili uniforme, imali činove i salutirali jedni drugima.
Odluka o formiranju srpske Ozne je doneta na Visu juna 1944. godine. Na mesto prvog načelnika je postavljen Slobodan Penezić Krcun, a prva mesna organizacija formirana je septembra te godine u Prokuplju. Ukupno je na teritoriji Srbije formirano petnaest okružnih odeljenja, s tim što je Ozna grada Beograda osnovana kao zasebna organizacija i odgovarala je direktno Ozni Jugoslavije, a ne Srbije. Formirana je četiri dana pre oslobođenja prestonice (16. oktobra), podeljena po kvartovima na šesnaest organizacija i kako je koji kvart oslobađan, tako je Pavle Pekić, načelnik II odseka Ozne postavljao opunomoćenike, pre izbora NOO. Praktično, bili su jedina vlast.
Posle Specijalne policije Dragog Jovanovića, Ozna je bila druga tajna služba u novijoj srpskoj istoriji kojoj je država dala pravo da ubija bez suđenja. Opravdanje takvih ovlašćenja za razlog je imalo činjenicu da su na slobodnim teritorijama, a potom u celoj državi, ostaci poraženih vojnih formacija vršile zločine i sejale strah. Njihov precizan broj nikad neće biti utvrđen, ali je ostalo zabeleženo da je odmetničkih grupa bilo 791, a da je broj ubijenih (bez onih koji su streljani u Blajburgu) na području Jugoslavije premašio stotinu hiljada. Obračun sa odmetnutim ustašama, četnicima, balistima, križarima, domobranima i drugim, dobila je Ozna, a sa tim i ratna ovlašćenja. Njih je najčešće koristio operativni deo Ozne, organizovan u jedinice Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ). Snage i jednih i drugih bile su znatne. Postoji podatak da je u novembru 1944. godine samo u Podrinju bilo oko hiljadu i po odmetnika, da su protiv njih bila organizovana dva puka Ozne i oko 3.000 pripadnika Narodne milicije.
Do 25. decembra 1944. godine jedinice Ozne su bile u obavezi da o sukobima i streljanjima odmetnutih grupa i pojedinaca napišu samo izveštaj (raport), koji je u nekim slučajevima bio usmeni. Krcun je tada, prvi put, tražio da se prestane sa streljanjem bez suđenja i osumnjičeni predaju prekim sudovima i da za to postoji pisani trag. Nije mnogo pomoglo. Po jednom dokumentu major Ozne Svetolik Lazarević je tih dana intervenisao tražeći da se stara praksa prekine u Petrovcu na Mlavi. Načelnik srpske Ozne je ponovo, mesec i po kasnije, u aktu koji je upućen svim organima tajne policije (pod brojem 345 od 9. februara 1945. godine) izdao naređenje kojim je zabranio streljanja bez suđenja. Koliko je odmetnika poginulo u okršajima s KNOJem, koliko streljano bez suđenja, a koliko onih kojima su sudili preki sudovi, ne zna se. Kragujevački Pogledi su 1991. godine objavili da je u Čačku – na neki od sva tri načina – ubijeno 1.500, u Požarevcu 2.800, u Užicu 3.000, u Aranđelovcu 3.600, u Nišu čak 12.000 ljudi.
Streljanja bez suđenja nisu prestala ni posle ponovljene naredbe Slobodana Penezića Krcuna. U kasno proleće 1945. godine, po svedočenju Milovana Vukova, kurira III brigade KNOJa, u Bačkoj je streljana grupa visokih kraljevskih oficira koji čak nisu učestvovali u ratu – vraćali su se iz zarobljeništva.
U Beogradu je Ozna, vrlo efikasno, otkrila 11 tajnih organizacija, među kojima je za bezbednost verovatno najopasnija bila organizacija Ciklon – Jug, sastavljena od 175 esesovaca. U razotkrivanju nemačkih i kvislinških saradnika u glavnom gradu najviše je pomoglo priznanje koje je na 600 strana, od hapšenja do streljanja, pisao Dragi Jovanović. Imenovao je svoje, doušnike Gestapoa i drugih špijunskih mreža.
Posao Ozne bio je uništenje državnih neprijatelja i političkih protivnika režima, na bilo koji način – fizički, zatvaranjem, „prevaspitavanjem“, proterivanjem, izolacijom. Kad su ti poslovi uglavnom završeni, a nova država (Federativna Narodna Republika Jugoslavija) dobila ustav, Ozna je rasformirana. Praktočno, podeljena je na vojni i civilni deo. Od Trećeg odseka (KNOJ) i delovi IV i VI napravljena kontraobaveštajna služba Jugoslovenske Armije koja je organizaciono vezana za Ministarstvo narodne odbrane. Od drugog i trećeg odseka je stvorena Uprava državne bezbednosti (UDB, ili kako će je i u zvaničnim dokumentima nadalje zvati Udba), koja je ušla u resor Ministarstva unutrašnjih poslova. Ona će, kao i Ozna, u trenutku formiranja biti organizovana po teritorijalnom principu i hijerarhijskom redu sve do 1967. godine
Kadrovi su, međutim, i u obe nove službe ostali isti: saveznom Udbom je rukovodio Akleksandar Ranković, za načelnika srpske postavljen je Slobodan Penezić Krcun. Uniforme, salutiranje i činovi ostalisu sve do 1952. godine.
- Čitajte nastavak serijala o tajnim službama Srbije. Peti deo: Legati službe, od Udbe do BIA – Bez Tajni