Kneza Miloša Obrenovićaje 12. juna 1839. godine Skupština Srbije naterala na abdikaciju, ali je seme njegovog pada posejano devet godina ranije. Sultan Mahmud II je 1830. godine (Drugim hatišerifom) priznao kneževini Srbiji autonomiju, Milošu Obrenoviću zvanje kneza s naslednim pravom, ozakonio ubiranje carina i poreza i vratio šest nahija. Hatišerifom je, međutim, u Srbiju vratio i Državni savet, telo koje je postojalo u vreme Prvog srpskog ustanka, ali ne i u prvih petnaest godina Miloševe vladavine. Knez je zadržao zakonodavnu vlast, ali je upravnu i neke funkcije sudske trebalo da, po istom aktu, deli s Državnim savetom. Savet je formiran, ali je Miloš nastavio da kneževinu vodi kako je to činio i dotad: autokratski. Rezultat je bio da je u tih devet godina zabeleženo nekoliko desetina sukoba i buna koji su za povod i(li) razlog imali pokušaj ograničavanja kneževe samovolje.
Na pad Miloša Obrenovića najdirektnije su uticale dve bune – Miletina i Jovanova. U obe, uz njega je glavni akter bio Toma Vučić Perišić. Onaj isti telohranitelj i obaveštajac (momak) kome je Miloš poverio da Vujici Vulićeviću prenese naredbu da ubije Karđorđa, koji je ugušio Đakovu bunu, a u vreme Rusko-turskog rata (1828/29) preko Vlaške Rusima dostavljao obaveštajne podatke i obučavao Srbe za rusku vojsku.
NEPISMENI KNEZ, NEPISMENI BLAGAJNIK I UČENI DIMITRIJE: Knez je čoveka od najvećeg poverenja, međutim, 1827. godine oterao iz službe (istoričari veruju jer je postao suviše uticajan), proterao u Poreč (Donji Milanovac) i oduzeo svu imovinu (koja je, čini se, bila znatna i koju je stekao kao član komisije za procenu vrednosti imanja iseljenih Turaka i trgovinom solju). Toma Vučić Perišić mu to, čini se, nikad nije oprostio, iako su se godinu dana kasnije izmirili. Knez će ga, do kraja svoje prve vladavine (1839.), još tri puta skidati i vraćati na istaknute položaje.
Miloš Obrenović je obaveštajne i bezbednosne poslove, kao i gotovo sve druge, vodio lično. Po njegovoj naredbi pod prismotrom su bili predstavnici turskih vlasti, predstavnici stranih sila u Srbiji i politički protivnici. Tokom cele njegove vladavine vršena je kontrola pisama i precizna evidencija o tome ko prelazi srpsko-tursku, srpsko-austrijsku i srpsko-vlašku granicu.
U Beogradu je najpre konzulat otvorila Austrija 1836, Velika Britanija 1837, Rusija 1838. i Francuska 1839. godine. Mere prismotre su organizovane nad svakim članom njihovih delegacija, ali i nad Miloševim političkim protivnicima. Istovremeno, Srbi su imali mnogo doušnika među loše plaćenim činovnicima turske uprave.
Januara 1835. godine bunu protiv kneževe samovolje u nekoliko nahija podigao je Mileta Radosavljević (Miletina buna). Na strani pobunjenika bio je i tada vodeći čovek ustavobranitelja, Avram Petronijević, a same zahteve je podržavao i knežev brat Jevrem. Toma Vučić Perišić je imao podatke o zaveri, slagao se s njenim ciljevima, ali je ostao lojalan Milošu. Pred pobunjenike je, međutim, umesto s ozbiljnim vojnim snagama (kakve je, recimo, predvodio u Đakovoj buni), izašao sa 150 konjanika i ponudio da bude posrednik između kneza i njih.
Miloš je, potom, Dimitrija Davidovića poslao da zabeleži njihove zahteve, a zatim je i sam otišao u Kragujevac da bi se izmirio s pobunjenicima. Tamo je izgovorio nekoliko pomirljivih rečenica o tome kako svi greše, u ovom slučaju i on i pobunjenici. Pristao je da Srbija dobije savremen ustav i taj je posao poveren Davidoviću.
Učeni Dimitrije Davidović, stisnut vremenom, kompilirao je dva najliberalnija ustava tog vremena, francuski i belgijski. Kneževina je tako, na kratko, postala parlamentarna monarhija, vlast je, prvi put u istoriji Srbije, podeljena na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, a lične slobode u njoj bile su znatno veće nego u državama velikih sila koje su bile garanti srpske autonomije. Oštro su reagovale Turska, Rusija i Austrija, a Miloš je jedva dočekao da ga tridesetpetog dana od donošenja – ukine (15. februar – 17. mart).
Pa je nastavio po starom.
U međuvremenu, Toma Vučić Perišić je (iako, kao i Miloš, nepismen) bio (i) nadzornik državne kase. Jula 1837. godine je, međutim, ponovo pao u nemilost, jer je odbio da od Miloša primi odlikovanje. Pobegao je u Zemun, pa potom u Vlašku, ali se iste godine vratio u Srbiju.
U ZEMLJI GDE NIKOM NIŠTA NE VALJA: Godinu kasnije, Srbija je dobila takozvani Turski ustav, koji su u Carigradu, pod okom velikih sila, pisali Avram Petronijević i knežev sekretar Jakov Živković. Miloš je uz njih uspeo da ubaci i pukovnika Jovanču Spasića, koji je za kneza špijunirao ovu dvojicu (u prvom redu Petronijevića). Turskim ustavom (ili Četvrtim hatišerifom), međutim, Miloš Obrenović nikako nije bio zadovoljan, pre svega zbog činjenice da je za svaki akt koji potpiše morao da traži mišljenje Državnog saveta (od 17 članova), a oduzeta su mu i neka ovlašćenja u “poverljivim poslovima”. Mada su obaveštajni poslovi prebačeni u Kneževsku kancelariju (spoljnih poslova), gde je on sam davao obaveštajne zadatke i primao izveštaje, bezbednosni su povereni ministarstvu (Popečiteljstvu) unutrašnjih (vnutrenih) poslova.
U te četiri godine, od Miletine bune do abdikacije, niko nije bio zadovoljan ni političkim ustrojstvom, ni sopstvenim uticajem na državne organe, ni sopstvenim položajem u tako skrojenom pravnom i političkom sistemu. Ustavobranitelji zbog autokratske vlasti sve usamljenijeg, ali zato i sve rigidnijeg, kneza; Miloš zbog stalnih pritisaka koji su na njega vršeni i očigledne disperzije moći i uticaja. Turski ustav je već postojeće tenzije na obe strane ozbiljno uvećao. Ustavobranitelji su u Državnom savetu imali većinu, a vodili su ih pisac ovog ustava Avram Petronijević, Toma Vučić Perišić, braća Aleksa i Stojan Simić, Milutin Savić Garašanin i njegov sin Ilija Garašanin.
I jedni i drugi, čini se, vrebali su priliku. Prvi je udario Miloš.
Po kneževom nalogu njegov brat Jovan, general-divizijar, komandant Moravsko–podrinske vojne oblasti, 23. maja 1839. godine podigao je vojnike sva tri garnizona kojima je komandovao: kragujevačkog, ćuprijskog i kruševačkog. Oficiri se, međutim, nisu pridružili pobuni protiv Državnog saveta. Ono zbog čega je buna unapred bila osuđena na propast bio je slab odziv među seljacima, na koje je Miloš računao. Digla su se samo 24 sela u kragujevačkom okrugu. U drugim okruzima je, pre svega, zakazala organizacija, ali ni seljaci nisu bili voljni da ratuju za knjaza.
Ustvobranitelji su, izvesno, bili podrobno obavešteni o buni i pripremljeni, jer je Toma Vučić Perišić za samo pet dana, brojnijom vojskom, uspeo da je uguši. Vojnici su se bez borbe predali 28. maja, a Perišić ih je svukao i, ostavljajući ih samo u opancima, gole poslao kućama (kapelmajstora Šlezingera je, uz to, uvaljao u blato).
Na sastanku kod vezira ustavobranitelji su za organizovanje pobune optužili kneza, koji u toku razgovora nije rekao ni reč. Istovremeno, Perišić je od okupljenog naroda tražio da se ne razilazi dok se ne utvrdi ko je organizovao pobunu. Državni savet se nije složio s tim, celu nedelju je trajalo ubeđivanje. Knez je, međutim, plašeći se osvete, 1. juna abdicirao u korist starijeg sina Milana i s porodicom pobegao u Vlašku, gde je imao imanje. Ovog puta, desilo se ono što Miloš nikad neće oprostiti Perišiću.
Pritisnut brojem okupljenih, Savet se predomislio i pozvao deputate Skupštine koja je četiri godine ranije ukinuta istim Turskim ustavom na koji su se pozivale obe strane.
Održana je 12. juna, a zbog bolesti novoustoličenog kneza Milana (bolovao je od tuberkoloze u poodmaklom stanju) imenovano je tročlano Namesničko veće. U njega su ušli Avram Petronijević, Toma Vučić Perišić i Milošev brat Jevrem. Knez Milan Obrenović je vladao samo 25 dana (umro je 8. jula), a nasledio ga je mlađi brat, tada 16-togodišnji Mihailo, kome je, zbog godina, imenovano isto Namesničko veće. Miloš je Mihaila, međutim, u nadi da će se na tron vratiti on a ne sin, u Vlaškoj držao još osam meseci. Zakonodavna i upravna vlast u Srbiji su se, tako, ponovo našle na jednom mestu: u tročlanom telu koje istoriografi zovu i Prvom ustavobraniteljskom vladom. A to je značilo i ponovno objedinjavanje bezbednosnih i obaveštajnih poslova.
U jesen iste godine (12. novembra) veće je donelo zakon o vojsci kojim je prvi put u obaveštajnu i bezbednosnu delatnost, uvela neke procedure, definisala i utvrdila sankcije za dela špijunaže, kontrašpijunaže, dezerterstva i pobune. Malo je verovatno da su u njegovoj izradi učestvovali nepismeni Toma Vučić Perišić i polupismeni Jevrem Obrenović, pa se njegovo autorstvo, kao i u slučaju Turskog ustava, pripisuje Avramu Petronijeviću. (Od 2008. godine Vojna obaveštajna agencija Srbije ovaj datum obeležava kao svoj dan.)
Mihailo Obrenović je 1842. godine svrgnut s vlasti, a glavnu ulogu je ponovo imao Perišić, koji je u Kragujevcu preuzeo komandu nad većim delom vojske i topovima. Narednih šesnaest godina stolovao je Aleksandar Karađorđević, a Perišića je 1852. godine u prisilnu penziju poslao “njegov” Ilija Garašanin.
Od 1855. do 1857. godine buktao je sukob između kneza i Državnog saveta (od 17 članova samo su tri podržavala suverena). Uzrok je, u najkraćem, bila činjenica da je posle Krimskog rata Aleksandar Karađorđević postao otvoreni austrofil, a da je interese oslabljene Rusije podržavala većina članova saveta. Knez je otvorene rusofile istrajno sprečavao da dođu na ministarska mesta.
VREME ZAVERA I ATENTATA: Politička previranja su, međutim, označila kraj učestalih pobuna i početak učestalih atentata, zavera i pokušaja prevrata, što je znaćilo i potrebu da se pojača bezbednosna i obaveštajna aktivnost.
Tajna policija je 1857. godine otkrila zaveru Stefana Stefanovića Tenke čiji je cilj bio da ubije Aleksandra Karađorđevića. Atentat je sa 5.000 dukata finansirao Miloš Obrenović. Zavera je, međutim, otkrivena kad je nesuđeni ubica Milosav Petrović počeo da ucenjuje nalagodavce atentata. Knez je zaveru iskoristio da posmenjuje najveće protivnike u Državnom savetu, njih desetoro. Opozicija je, međutim, uspela da zainteresuje velike sile, garante srpske autonomije, tako da su reagovale Turska, Francuska i Rusija. Izaslanik Porte Etem-paša je došao u Beograd i od Karađorđevića tražio da poštuje (turski) ustav, a sam knez je zbog javnog prikazivanja i surovog odnosa prema zaverenicima izgubio naklonost naroda. I bio prisiljen da šest od deset izbačenih članova vrati u Državni savet i dozvoli zakazivanje Skupštine, čije će zasedanje trajati puna dva meseca (od 30. novembra 1857. do 31. januara 1858. godine). Ključna odluka (Svetoandrejske) Skupštine bila je da Aleksandru Karađorđeviću oduzme mandat kneza i vrati ga Milošu Obrenoviću.
Po povratku na vlast, Miloš je januara 1859. godine na prevaru uhapsio Tomu Vučića Perišića, koji je bio bolestan, te je prebačen u bolnicu. U zapisima o njegovoj smrti stoji da ga je, po nalogu šefa Glavne vojne uprave, pukovnika Mladena Žujovića, otrovao lekar Karlo Beloni. Poslednji potez Miloševe osvete (po navodima Perišićevog praunuka, diplomate i ministra pravde, Koste Hristića) bio je da ga, umesto u ukopnom odelu, sahrane u gaćama i košulji, kako su pokopavani osuđenici za najteže prestupe. Naredne godine umreće i Miloš Obrenović.
Vojni zakon iz 1839. godine, iako nije uvek i dosledno poštovan, biće konstanta svih ovih dešavanja. Pitanje ko se, kad i kako na njega pozivao bila je, međutim, stvar odnosa političkih snaga i moći, a ne njegove valjanosti. Obaveštajne podatke su, češće u međusobnim razračunavanjima nego u zaštiti interesa države, koristili oni koji su imali veću političku moć.
Miloša Obrenovića je na mestu kneza po drugi put nasledio sin Mihailo. Dve godine po ustoličenju, 10. marta 1862. godine, celokupnu državnu upravu uredio je donošenjem akta pod imenom “Ustrojenija centralne državne uprave”. Ministarstvu unutrašnjih dela poverena je “briga o poretku, miru, sigurnosti lica i imanja u zemlji, nadzor nad javnim mestima, štampom, žurnalistikom i nad rđavim ljudima i društvima”. Bezbednosnom i obaveštajnom delatnošču (“poverljivim poslovima”) bavila su se još dva ministarstva – inostranih dela i vojske.
Mihailo je nastojao da modernizuje državni aparat, pa je donet i niz drugih zakona i propisa koji se tiču bezbednosti. Ipak, on sam je 1868. godine doneo fatalnu, upravo bezbednosnu, procenu. Ubijen je na Košutnjaku u atentatu koji su na njega izvršila braća Radovanović i još dva lica. Navodno reč je o osveti zbog nepravedne presude na dugogodišnju robiju njihovog brata Ljubomira, u procesu sa kojim je i sam knez imao nekakve veze. Izvori, međutim, upućuju na činjenicu da su službe “poverljivih poslova” imale informaciju o pripremi atentata. Po nekim od njih, nekoliko dana pre njega, predsednik Vlade i šef tajnih službi Nikola Hristić je kneza upozorio na to, tražeći da ovaj dobije oružanu pratnju, što je Mihailo odbio. Po drugima, i ministarstvo i knez su neozbiljno shvatili dojave koje su imali. Kako god, omiljen u narodu, Mihailo je verovao da mu ne ne preti nikakva opasnost. U šetnji Košutnjakom bio je u pratnji tri rođake, jedne devojčice, kočijaša i ličnog sekretara Svetozara Garašanina, sina znamenitog Ilije Garašanina. Jedino oružje kojim su pokušali da se suprotstave kad su atentaori otvorili vatru na njih, bila je Garašaninova sablja. Urotnici su osim kneza ubili njegovu sestru od strica, koja je pokušala da ga zaštiti telom, ranili njenu ćerku, a Garašaninu prostrelili ruku u kojoj je držao sablju.
Atentatorima je suđeno po odredbama krivičnog zakona koji je Mihailo Obrenović potpisao neposredno pre atentata i po kome, prvi put u Srbiji, niko ne može da bude osuđen ukoliko mu nije omogućeno da iznese svoju odbranu. Suđenje je bilo javno, u dvorištu Glavnjače (sedišta policijske uprave), gde su na klupama sedeli oni koji su želeli da prisustvuju. Trajalo je mesec dana, ali nije otkrilo da li su za ubistvo kneza postojali (i) politički motivi. U Temišvaru je saslušan bivši knez Aleksandar Karađorđević (silno uvređen zbog sumnje), a ispitan je i veliki broj onih koji su pomagali atentatorima. Atentatori su osuđeni na smrt i streljani. Posle svega, Vlada je izdala pomalo zbunjujuće, vrlo kratko, saopštenje, u kom je pisalo da je nalog za ubistvo srpskog kneza došao iz inostranstva, a dodatne sumnje unela je činjenica da su iz sudskog arhiva nestali spisi sa suđenja Ljubomiru Radovanoviću, a iz policijskih dokumenta o saslušanju atentatora i njihovih saradnika.
Sam atentat je, u bezbednosnoj praksi, doneo dve novine. Za suverena, ali i visoke državne zvaničnike, uvedeno je obavezno obezbeđenje, bez obzira na njegov lični stav o tome. Druga novina je posledica slučaja. Pri egzekuciji osuđenih za atentat, jedan metak je rikošetirao i ubio majora koji je komandovao streljačkim vodom. U propise je tada uvedeno neko francusko uputstvo o pravilima pri streljanju osuđenika (koje je doneo ili preveo izvesni pukovnik Đurđević).
- Čitajte nastavak serijala o tajnim službama Srbije. Treći deo: Od klozetskog atentata, do oficirske zavere – Bez Tajni