Sud je utvrdio da su Stanišić (71), tadašnji načelnih SDB Srbije, i Simatović (71), prvi operativac Službe, krivi za pomaganje i podržavanje progona, ubistva, deportaciju i prisilno premeštanje Muslimana i Hrvata iz Bosanskog Šamca.
Stanišić i Simatović osudjeni su za zločine protiv čovečnosti kršenje zakona i običaja rata.
To je prva presuda haškog suda kojom su zvaničnici Srbije proglašeni krivim za zločine u BiH.
Presudom je utvrdjeno da su Stanišić i Simatović “pružili praktičnu pomoć u počinjenju tih zločina time što su obučili i angažovali članove specijalne jedinice SDB Srbije i lokalne Srbe da učestvuju u preuzimanju opštine” Bosanski Šamac.
Za brojne druge zločine srpskih snaga, za koje je utvrdilo da su počinjeni u još četiri opštine u BiH, kao i u Kninskoj Krajini i Istočnoj Slavoniji 1991-95, raspravno veće je Stanišića i Simatovića oslobodilo krivice zbog nedostatka dokaza, saopštio je predsedavajući sudija Barton Hol (Burtona Hall).
Presudom je utvrdjeno i da nije dokazano da su Stanišić i Simatović bili učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji se cilj bilo trajno i nasilno uklanjanje nesrba sa velikih delova teritorija Hrvatske i BiH.
Raspravno veće utvrdilo je da su Stanišić i Simatović znali za to zločinačko udruženje, ali da tužioci nisu dokazali da su optuženi, sa ostalim učesnicima, delili tu zločinačku nameru.
Po današnjoj presudi, utvrdjeno je, medjutim, da su drugi politički, vojni i policijski zvaničnici Srbije, Republike Srpske Krajine i Republike Srpske bili učesnici u tom zločinačkom poduhvatu.
Sudija Hol nije poimence nabrojao učesnike u tom zločinačkom poduhvatu, ali je u optužnici pisalo da je na čelu zločinačkog udruženja bio tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević.
Učesnici su, po optužnici, bili Ratko Mladić, Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, Milan Martić, Goran Hadžić, Milan Babić, Radmilo Bogdanović, Radovan Stojičić Badža, Mihalj Kertes, Željko Ražnatović-Arkan, Vojislav Šešelj i generali JNA Veljko Kadijević i Blagoje Adžić.
Procenjujući da li su Stanišić i Simatović učestvovali u zločinačkom udruženju, sud je konstatovao da su oni, u proleće i leto 1991, pružali pomoć u obučavanju milicije SAO Krajine u logoru u Golubiću kod Knina, ali da tužioci nisu dokazali da je zločinačke namera postojala pre avgusta 1991.
“Raspravno veće nije se uverilo da su optuženi time doprineli svrsi zločinačkog udruženja. Isti zaključak donelo je i u vezi sa SAO Slavonija, Baranja i zapadni Srem”, rekao je sudija Hol.
U BiH, po rečima sudije Hola, Stanišić je bio u čestom kontaktu sa liderom tamošnjih Srba Radovanom Karadžićem, ali “nema dovoljno pouzdanih dokaza o prirodi i vrsti eventualne pomoći koju su optuženi pružali”.
Po presudi, nije dokazano da su Stanišić i Simatović rukovodili i organizovali formiranje i finansiranje paravojnih formacija, uključujući Srpsku dobrovoljčaku gardu Željka Ražnatovića-Arkana i Škorpione, a u vezi sa zločinima koje su te formacije počinile.
Tužioci su tvrdili da su Arkanovci i Škorpioni, zajedno sa Crvenim beretkama, bili jedinice SDB Srbije.
Sud je utvrdio da su Stanišić i Simatović u maju 1991. formirali specijalnu jedinicu SDB Srbije zvanu Crvene beretke, obučavali je u Beogradu i lokacijama blizu Hrvatske, Pajzožu i Ležimiru, i njome rukovodili.
Tužilaštvo, kako je kazao sudija Hol, nije, medjutim, dokazalo van razumne sumnje da su pripadnici te jedinice učestovali u zločinima u Hrvatskoj koji bi se mogu pripisati optuženima.
Stanišića i Simatovića raspravno veće je, s druge strane, proglasilo krivim zbog toga što su u Bosanski Šamac, s proleća 1992, iz Pajzoša uputili 18 pripadnika Crvenih beretki, predvodjenih Srećkom Radovanovićem zvanim Debeli, Slobodanom Miljkovićem zvanim Lugar i Draganom Djordjevićem zvanim Crni, koji su počinili zločine.
Iako je ta jedinica u Šamcu bila pod komandom JNA i nema dovoljno dokaza da su Stanišić i Simatović nad njom imali kontrolu ili joj komandovali, raspravno veće je ustanovilo da su oni “time što su jedinicu obučavali, pružili značajnu pomoć” u počinjenju zločina.
Kako je rekao sudija Hol, “nije dokazano da su optuženi, osim u Bosanskom Šamcu, na drugim mestima preko jedinice (SDB Srbije) dali doprinos zločinima”.
Razmatrajući da li su Stanišić i Simatović delili zločinačku nameru učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu, sud je zaključio da su oni “znali za kampanju ubistava, progona i prisilnog premeštanja u Hrvatskoj i BiH”, ali da nisu “delili nameru ostvarivanja zločinačkog cilja”.
Današnjom presudom, haški sud je utvrdio da su srpske snage u Hrvatskoj i BiH sprovodile kampanju progona nesrpskog stanovištva počinjenjem brojnih zločina.
Sudija Hol opisao je obrazac sistematskih napada na civilno stanovištvo po kojem su srpske snage u Hrvatskoj i BiH, uključujući JNA, Teritorijalnu odbranu, lokalne milicije i paravojne snage nasilno zauzimale naselja, a potom pritvarale, pljačkale, zlostavljale, podvrgavale seksualnom nasilju i ubijale Hrvate i Muslimane i pljačkale i uništavale njihovu imovinu.
Posle tih zločina, većina nesrpskog stanovništva bila je zbog “terora” srpskih snaga, primorana da napusti teritorije SAO Krajina i SAO SBZS, kao i opština Bijeljina, Sanski Most, Doboj, Bosanski Šamac i Zvornik.
Prema presudi, tužioci su van svake sumnje dokazali da su na tim područjima srpske snage, medju kojima je bila Arkanova SDG, počinile zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja – progon, ubistva, deportaciju i prisilno premeštanje.
Kao primer, sudija Hol je naveo da 7. maja 92. srpske snage ubile 16 Muslimana i Hrvata u selu Crkvina kod Bosanskog Šamca, a 12. jula 1992. izvele 16 civila kao živi štit i tako usmrtile u Doboju.
Sudija je izdvojio i streljanje šest Muslimana iz Srebrenice koje su u julu 1995. u Trnovu kod Sarajeva počinili Škorpioni.
Počinioci su zločin snimili, a taj snimak prikazan je na više sudjenja pred haškim sudom.
“Sistematska priroda tih krivičnih dela najuverljiviji je dokaz zajedničke zločinačke namere. Raspravno veće je utvrdilo da je, najmanje od avgusta 91, postojao udruženi zločinački poduhvat s ciljem da se većina nesrpskog stanovništva trajno ukloni s velikih delova teritorija Hrvatske i BiH”, rekao je sudija Hol.
Na današnju presudu žalbe mogu uložiti i odbrana i tužilaštvo.
Po presudi, Stanišić i Simatović ostaće pritvoreni, a u kaznu će im biti uračunato vreme koje su već proveli u sudskom pritvoru.
Budući da su duge periode vremena od 2003. Stanišić i Simatović proveli na privremenoj slobodi u Srbiji, sudske službe će izračunati koliki deo kazne im preostaje da odsluže.
Presudu Stanišiću i Simatoviću izreklo je veće u kojem su, pored predsedavajućeg Hola sa Bahama, bili još sudije Džozef Masanče (Joseph Masanche) iz Tanzanije i Seon Ki Park iz Južne Koreje.
Ponovljeni proces je počeo 13. juna 2017. Prvooptuženi Stanišić nije prisustvovao sudjenju jer ga je raspravno veće, odmah posle uvodnih reči, pustilo na lečenje u Srbiji, pošto je utvrdjeno da on pati od hronične bolesti organa za varenje i depresije.
Tužioci su pred sud izveli 51 svedoka, a dokazni postupak okončali su u februaru 2019.
Odbrane Stanišića i Simatovića su od juna 2019. do decembra 2020. saslušale 29 svedoka.
Postupak protiv Stanišića i Simatovića, uključujući prvo i ponovljeno sudjenje, traje već 18 godina.
To je najduži postupak u istoriji suda u Hagu.
Stanišića i Simatovića uhapsile su vlasti Srbije tokom operacije Sablja posle ubistva premijera Zorana Djindjića, 12. marta 2003. godine. Stanišić je prebačen u Hag 11. juna, a Simatović 30. maja te godine.
U prvom pojavljivanju pred sudijom, obojica su izjavila da nisu krivi.
Prvo sudjenje je počelo, posle jednog neuspešnog pokušaja, u junu 2009.
U maju 2013, Haški tribunal je prvostepenom presudom Stanišića i Simatovića oslobodio krivice.
Tužioci su uložili žalbu, a apelaciono veće Tribunala je u decembru 2015. poništilo prvostepenu presudu i naložilo novo sudjenje.