Znanje je moć. Saznanje je preduslov.

PROCES (5)

PRAVDA ILI KRŠENJE LJUDSKIH PRAVA – proces u procesu

Decembar 23, 2018

Miroslav Mišković je uhapšen 12.12.2012. godine. Kao saizvršioci krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja, prema članu 359 Krivičnog zakonika Republike Srbije, istog dana su uhapšeni Marko Mišković, sin Miroslava Miškovića i vlasnik Mera investa i Milo Đurašković, vlasnik Nibens grupe.

Advokati odbrane nudili su za Miroslava Miškovića jemstvo u visini koju odredi sud, te je pre nego je suđenje počelo, a 224 dana nakon hapšenja, 23. jula 2013. godine, vlasnik Delte pušten iz pritvora, uz rekordno jemstvo u kešu: 12 miliona evra, koje je odredio postupajući sudija Vladimir Vučinić. Pored toga, Miškoviću je privremeno oduzet pasoš i određena mu je mera zabrane napuštanja boravišta, uz obavezu javljanja policijskoj upravi na Savskom Vencu, svakog prvog radnog dana u mesecu.

Predsednik sudskog veća u ovom procesu, Vladimir VUČINIĆ, kaže:

„To je bila moja isključivo odluka. Dakle, ne članova Veća, ne bilo koga drugog, nego moja odluka je bila da prihvatim ponuđeno jemstvo. Da odredim u novčanom iznosu, koji sam smatrao da je adekvatan.“

Sudija Dragana BOLJEVIĆ naglašava da “12 miliona evra za jemstvo nije samo nešto što je najveće, najveći iznos, u srpskom pravosuđu, to je jemstvo koje se teško i na zapadu određuje.”, dok VUČINIĆ pojašnjava:Dakle, ne možete vi biti reketaš, ovaj, u uniformi države i reći, pa, ajmo, 120 ili ne znam koliko miliona, ako čovek eventualno poseduje, ovaj, takvo bogatstvo. Već da nađete neku korelaciju sa onim što mu se stavlja na teret. Kompletna grupa se teretila za nekih 35 miliona eura. Okrivljeni gospodin Mišković je, još u fazi istrage, pružio obezbeđenje imovinsko pravne koristi u iznosu od 40 miliona. … Ovih 12 miliona je bilo čisto jedna procesna, što mi kažemo, higijena. Da će redovno dolaziti na suđenje, da neće biti opstrukcije. I pošto je privrednik, da će ga žuljati da povrati taj novac, da uloži u nešto.“

O ovom slučaju govori i advokat Vladimir TODORIĆ.

Sudija koji je odredio najveće moguće jemstvo u istoriji pravosuđa Srbije, nikako ne može biti neko ko je pristrasan prema tom, tom, tom okrivljenom.”

Vladimir VUČINIĆ je smatrao da možda ni to neće biti dovoljno. “I onda sam pod rimsko 2. oduzeo tu famoznu putnu ispravu, koju, kojom sam sad se ispostavilo, vizirao sebi put za advokaturu. I pod 3, naložio javljanje policiji. Da, da se vidi da postoji neki red u ovoj državi, bez obzira koliko ste vi uticajni u određenim krugovima.”

Tek nakon puštanja Miškovića da se brani sa slobode, Ustavni sud Republike Srbije usvojio je 3. oktobra 2013. godine žalbu advokatske kancelarije Tomanović i utvrdio da je produžavanje pritvora Miroslavu Miškoviću bilo – protivno Ustavu Republike Srbije! Sudije su ocenile da su obrazloženja sa kojima je Miškoviću produžavan pritvor „suprotna praksi Evropskog suda za ljudska prava“.

Predsednik Srpske napredne stranke javno je kritikovao ovakvu ocenu sudija Ustavnog suda.

“Taj Ustavni sud ima 13.200 žalbi građana, a po hitnom postupku se rešava Miškovićeva žalba od pre tri meseca.”

 “Da li je to moguće dragi prijatelji? Da li je to baš takva slučajnost?”

“Ponovo se kriminalci i tajkuni i pojedini političari ujedinjuju… Znamo koliko novca imate i kako ste ga stekli. Znamo sve što imate, mnogo veliku moć, novac, svega imate… Neće ni Mišković, ni Đilas pobediti Srbiju…!”

Novinar Mijat LAKIĆEVIĆ ovako vidi slučaj. “Vučić zapravo na taj način hoće da kaže da njemu institucije nisu ni potrebne. I nije mu potrebno ni sudstvo, ni tužilaštvo, ništa, a kad on presudi, on će to sa narodom da reši. Dakle: “Narode moj, ja sam vam rekao da je ovaj kriv i on će biti kriv, šta god posle bude odlučeno.” Dakle, to je, onako, jedan srpski sultanizam.”

I samo što je suđenje počelo, Miroslav Mišković je od suda tražio da mu vrati pasoš, kako bi službeno otputovao u London.

Saradnik je ušao i jednostavno pokazao mi je tu dokumentaciju. Rekao mi je, kaže: „Evo ga traži da ide u London“. To je za mene bila jedna laka odluka u tom trenutku. Izgleda prepotentno ovo što kažem, ali zaista, brzo mi je kliknulo da, da smo odredili veliko jemstvo. Sve ove okolnosti koje sam vam naveo. I rekao sam, ako ja to ne odobrim, a desi se da Delta, koja ima 8000 zaposlenih, ima problem, to su milionski neki iznosi koji su trebali biti ugovoreni, da Srbija može da ima štete kroz izmaklu dobit, ako ovaj čovek bude oslobođen u daljem postupku u skladu sa pretpostavkom nevinosti. Znači, cenio sam, šta može biti štetno ako ga ne pustim, a šta može biti štetno, ako ga pustim, a ne vrati se”, priseća se bivši sudija Vladimir VUČINIĆ.

Mnogi su tada spekulisali: da li će se najbogatiji Srbin vratiti iz Engleske, ili mu se vraćanjem pasoša daje i viza za beg iz “procesa decenije”.

VUČINIĆ nije imao dilemu. „Mada ja nisam imao odmah da vam kažem preteranu bojazan da će se desiti, ovaj da, bilo kakva opstrukcija postupka. Jer sam video način na koji se do tada okrivljeni Miroslav Mišković branio. Imao sam vremena već to da upoznam i da vidim i da mu je sin u postupku. Znate, zaista, kada je na istoj optuženičkoj klupi, kada su otac i sin, vi ne očekujete da otac pobegne.“

Zli jezici su, čak, govorili da bi i sam Aleksandar Vučić rado sufinansirao Miškovićev dugotrajni boravak van granica Srbije, i time, manje-više elegantno, izbegao nategnut sudski postupak i političku cenu sudske odluke u vrlo neizvesnoj optužnici.

Vršilac dužnosti predsednika Specijalnog suda, Aleksandar Stepanović, nije tako mislio.

„Naravno da nisam hteo unapred da kažem, da imam zahtev. Jer vi kad prenesete nekome, da imate neki zahtev, znači samim tim nesigurni ste, uključujete ga u vašu buduću odluku. I onda je to već neka vrsta pregovaranja. To nije sudija”, pojašnjava Vučinić, dok advokat TODORIĆ dodaje: “Pa, ne da nije trebalo, nego to je zabranjeno vrlo jasno. Znači, svaki sudija može samo da se konsultuje sa članovima Veća u kom sudi.”

Vladimir VUČINIĆ svoju odluku obrazlaže na sledeći način: “Znači, ni članovi veća, niti bilo ko, pa ni predsednik suda, formalno-pravno, niti bilo ko izvan suda, ne treba da bude na taj način obavešten, kako su tražili od mene da ih obavestim. Protekao je i četvrtak i u petak smo se mimoišli na nekih pola sata. Tako da je ispalo da on od mene nije čuo tu odluku, već je čuo od nekih ljudi sa strane.“

Dan pre nego što je Aleksandar Stepanović saznao za odluku sudije Vučinića o privremenom vraćanju pasoša, rešenje o istom bilo je – ekspedovano iz suda.

“I mi smo radili u kabinetu kada sam imao taj neprijatan telefonski poziv od strane predsednika suda. Bio je nekako ljut i govorio je, kaže: “Šta je to, kakva je to odluka, jesi vratio ovome pasoš?”  Vratio sam se kući i onda u večernjim satima je bio poziv da hitno dođem u Palatu pravde. Ja sam rekao da ne mogu, jer sam otpustio obezbeđenje i da mi treba najmanje sat i po da oni ponovo dođu po mene. On je rekao: „Ne zanima me, dođi odmah, imaš privatan auto“. I onda smo imali taj razgovor u palati, u vreme kada nije bilo radno vreme. Gorelo je samo svetlo u kancelariji predsednika, koji mi je bio potpuno čudan tog dana i prvi put sam ga video, zaista, bio je ljut. Bio je arogantan. Ja sam mogao da kažem, da shvatim, da, da, da je za njega iritirajuće bilo što je tu odluku čuo od nekog drugog“, prepričava nam Vučinić.

No, za vršioca dužnosti predsednika suda, Aleksandra Stepanovića, to nije bila glavna zamerka sudiji Vučiniću, koji nam je ispričao kako se, zapravo, sve dogodilo.

„Međutim, onaj drugi deo razgovora, gde se on nije slagao sa tom odlukom, i gde je on tražio da je ja opozovem, i gde mi je rekao da ja više nisam predsednik odeljenja od tog momenta. Od danas nisi više predsednik odeljenja. Ja ću, ovaj, svakako gledati da te vratim u palatu. I praktično sve se to obistinilo. Praktično, to je bila kazna za mene što sam doneo tu odluku. I što sam opstao. Priča je bila da ne sme da se sprovede ta odluka. Da ja moram da je opozovem, da obavestim policiju o tome. I da gospodin Mišković, koji je već preuzeo pasoš, dođe i vrati pasoš. To je apsolutno nedopušteno po svim pravilima. Ja sam trebao da dođem na radno mesto u 7.30 u ponedeljak, da sačekam da mi stigne neki dokument iz policije naknadno. I da kažem, e ja nisam imao ovo u vidu. To je bio scenario. Ja ovo nisam imao u vidu, ja ću sada povući svoju odluku. Ja to ne želim, niti ikada. A pogotovo ono što mi je sugerisano na tom popodnevnom razgovoru, da će se Mišković Vučiću smejati sa Trafalgara. Pa, verujte, ako bi se ja kao sudija opredeljivao prema tome, ko će se kome smejati sa koje lokacije, onda, bolje bi bilo da ne radim takav posao. I onda sam dan nakon tog famoznog razgovora u Palati poslao jednu sms poruku, koja sve objašnjava. Da ja kao sudija ostajem pri svojoj odluci, a ti radi ono što moraš. Oni neka rade na svoj način.“

Sudija Dragana BOLJEVIĆ smatra ja je “taj momenat bio razdelnica u životu Vladimira Vučinića, jer je on mogao, što se tiče svoje karijere, da lepo posluša predsednika suda i da nema nikakvih problema. Ali je ipak odlučio da ostane uz svoju odluku i da tu odluku i sprovede.”

Prema Članu 22, stav 2. Zakona o sudijama „sudija nije dužan da ikome, pa ni drugim sudijama i predsedniku suda, objašnjava svoja pravna shvatanja i utvrđeno činjenično stanje, izuzev u obrazloženju odluke ili kad to zakon posebno nalaže“.

Takođe, prema Članu 149, stav 1, Ustava Republike Srbije sudija je u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu. U stavu 2 iste ustavne odredbe kaže se da je svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske finkcije – zabranjen.

„E, ako ovo nije uticaj, ja onda, zaista, ne znam, šta jeste. Jer ako vi zovete van radnog vremena, bez obezbeđenja sudiju, ako mu kažete šta će se desiti, ako ne odluči da povuče tu svoju odluku. I kako bi izgledalo to sve i pred očima javnosti, i kako bi izgledalo u sudnici”, kaže Vladimir VUČINIĆ:  

Vučinić je o pritisku, u formi prigovora, obavestio i Visoki savet sudstva, koji je, pak, dve nedelje kasnije, odlučio da „Stepanović nije vršio pritisak“.

S druge strane, Stepanović je ispunio svoje obećanje i smenio je Vučinića sa mesta predsednika posebnog odeljenja Specijalnog suda, zbog čega je sudija Vučinić podneo još jedan prigovor, ovog puta Apelacionom sudu.

Onda se pojavila informacija da Vučinić nije smenjen, već mu je istekao mandat.

Potom, da mu ipak još nije istekao mandat, ali da će isteći za desetak dana, te da je on – ipak smenjen.

Bilo je jasno da ili nije moglo da se sačeka tih deset dana, ili je moglo, ali onda ne bi bila jasna poruka svim drugim sudijama koje bi se drznule da samostalno odlučuju o predmetima važnim za političare.