Znanje je moć. Saznanje je preduslov.

PROCES (1)

PRAVDA ILI KRŠENJE LJUDSKIH PRAVA

Decembar 19, 2018

Ciceron, advokat, filozof, posvećeni patriota i vatreni borac protiv tiranije, proslavio se kao tužilac zastupajući Sicilijance protiv senatora Vera, oličenja korupcije u Rimskoj Republici.

Čuveni Sokrat, simbol zapadne filozofske tradicije, osuđen je na smrt zbog nepoštovanja bogova i kvarenja mladeži pričama o demagogiji, amoralnosti i korupciji koja je harala Atinom.

I Makijaveli, italijanski politički filozof, pisao je o ljudima podložnim ambiciji, nepotizmu i korupciji.

Monteskje, francuski politički teoretičar i filozof isticao je korupciju kao proces koji je bio glavni znak gubitka moralne superiornosti Rima pred varvarima.

Žan Žak Ruso, inspirator romantizma pisao je kako svaka vlast, bez izuzetka, neminovno stvara svoj oblik korupcije.

Tomas Džeferson, treći predsednik SAD i autor Deklaracije o nezavisnosti, tvrdio je da tiraniju korupcije treba obuzdati pre nego nas ona zadesi. Govorio je: “Bolje je držati vuka van ograde, nego verovati da neće upotrebiti svoje zube i čeljusti kad jednom uđe unutra.“

Borba protiv korupcije, te pošasti i modernog doba, postala je lična misija Aleksandra Vučića i opsesija koja će ga katapultirati na tron najmoćnijeg čoveka Srbije!

Na listi najstarijih profesija, posle prostitucije i špijuniranja, na trećem se mestu nalazi bavljenje korupcijom.

Da je korupcija “vanbračno dete kriminala i politike”, tvrdi novinar Danasa Zoran Pavić.

Najkraća definicija korupcije glasi – sticanje koristi kršenjem zakona i morala.

Na terenu filozofije ili teologije, korupcija je duhovna ili moralna nečistoća ili odstupanje od ideala. Na terenu politike – borba protiv korupcije i trgovine uticajem, oduvek je bila deo predizborne agende svake iole ozbiljne stranke koja pretenduje da sruši vlast.

“Borba protiv korupcije, obično je usmerena prema ljudima iz vlasti. Dakle, oni su ti koji su inicijalna kapisla svake korupcije”, kaže novinar Miša Brkić, dok njegov kolega, Zoran Pavić naglašava sledeće.

Najlepše je obećati da ćete se obračunati sa korupcijom. Najlepše je da napravite sliku da sa njom pokušavate da se obračunate. A manje je štetno ako se pokaže da niste ništa uradili.”

I urednik ekonomije u Danasu, Aleksandar MILOŠEVIĆ, kaže da “ljudi, uglavnom, vide sebe kao žrtvu te tranzicije i traže nekog ko će biti krivac za to. Političari to onda jako lako iskorišćavaju tako što im tu žrtvu daju i sebe predstavljaju kao zaštitnika njihovih prava”, dok Mijat LAKIĆEVIĆ ističe da “vi ne možete da se bavite politikom, ako se, ako makar ne najavite da ćete se sa tim problemom uhvatiti u koštac.”

Četiri godine nakon formiranja Srpske napredne stranke, kad je na talasu populizma Tomislav Nikolić izabran za predsednika države, prvi čovek naprednjaka povukao se sa čela partije, ustupajući stranački presto vršiocu dužnosti Aleksandru Vučiću. U novoj Vladi Srbije, formiranoj krajem jula 2012. sa Socijalističkom partijom Srbije i Ujedinjenim regionima Srbije, Vučića imenuju za ministra odbrane, ali i Prvog potpredsednika Vlade, zaduženog za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala. Ponekad se činilo da je svojim zaduženjima dodao i resor – pravde!

Advokat Zdenko TOMANOVIĆ to objašnjava na sledeći način:

„Pojam pravde je prilagođen dnevno-političkim interesima, interesima političke elite, koja je, zapravo, zloupotrebila demokratiju… i potpuno kompromitovala sve one tradicionalne vrednosti, koji obeležavaju, koji su obeležje, bitno obeležje demokratije.“

PePeVe, kako su skraćenicom od novopromovisane prvopotpredsedničke funkcije oslovljavali Vučića, vrlo brzo se kandidovao za prvu političku figuru Srbije. Da potvrdi kredibilnost svoje moći i utvrdi pijedestal najmoćnijeg sa kojeg je istisnuo i predsednika i premijera države, spektakularno se postarao ni pet meseci po stupanju na vlast: uhapsio je vodećeg srpskog biznismena Miroslava Miškovića.

U ekskluzivnom intervjuu za PROCES, Miroslav MIŠKOVIĆ iznosi lični osvrt na ovu situaciju.

Ja sam se ujutru ustao ranije da se obrijem i da se… Sve sam znao… Ja sam bio ubeđen da ću biti uhapšen i da ću biti pušten odmah. Ne može da se ljudi proces vodi protiv nečeg što nije.“

Sem Miškovića, ni većina, čak i nadprosečno informisanih, građana Srbije, nije verovala da će ovaj biznismen završiti u zatvoru.   

Uopšte nisam bio siguran da će stvarno stvar eskalirati do tog nivoa da Miroslav Mišković stvarno bude, bude uhapšen. Na početku sam mislio da je to samo nastojanje Aleksandra Vučića da i njega, ovaj, podvede pod svoju kontrolu”, priča Aleksandar MILOŠEVIĆ.

I sudija Dragana BOLJEVIĆ nije očekivala. “Samo sam iz novina shvatala da se nešto dešava i pretpostavljala da će se to možda desiti.”

Iako je nedeljama pre toga javnost instruirana i pripremana za spektakularan obračun najmoćnijeg protiv najbogatijeg, hapšenje je odjeknulo poput – bombe. Međutim, čak i oni koji su se kladili da će doći do tog čina, koji je u izbornim kampanjama stekao slavu opšteg mesta, nedeljama su spekulisali o samoj pozadini.

Iako se u slučaju hapšenja najbogatijeg Srbina konstantno govorilo i još više pisalo u kontekstu borbe protiv korupcije, to jest nezakonitog korišćenja položaja i moći radi sticanja sopstvene koristi, u optužnici nije bilo ni slova o korupciji.

Javnosti je predstavljeno kao borba protiv korupcije i organizovanog kriminala i mnogo dobronamernih ljudi je progutalo i mamac, i udicu i ceo štap. Misleći da, zaista, započinje borba protiv korupcije.

„Sasvim sigurno je da je on neko ko nije bio omiljen među najširoj javnosti u Srbiji. … I sa te strane je Mišković bio vrlo verovatno, kolokvijalno govoreći najbolja moguća meta za sve one koji žele da se na ozbiljniji način obračunaju, ne samo sa borbom protiv korupcije, nego da je prosto on bio najbolji mogući izbor da se preko njega pošalju i neke druge važne poruke. Da je promenjena klima, da neki drugi ljudi ne mogu da utiču na političke prilike, nego da će to činiti samo vlast. Da će doći vreme u kome neće biti nepravde i tako dalje”, smatra politikolog Bojan Klačar.

Zdenko TOMANOVIĆ, Miškovićev advokat, navodi:

„Stvaran je jedan ambijent, da je potpuno opravdano kršiti prava jednog čoveka, učiniti ga nejednakim pred zakonom u ime viših interesa, a koji pojednostavljeno rečeno, su bili, navodno, borba protiv korupcije. Iako reč korupcija nije pomenuta ni u jednom jedinom dokumentu od nekoliko desetina hiljada stranica, koji se nalaze u slučaju Mišković.“

Njegov kolega advokat Božo PRELEVIĆ još dodaje:

“…da biste vi to procesuirali, i da to zovete vladavinom prava, za to morate imati dokaz. Ako to radite, a nemate dokaz, onda se to zove populizam. Ili režija, ili sticanje vaninstitucionalne popularnosti, ili ovaj, ubiranje nekakvih plodova koji ničim nisu zasluženi.”

Brzo će se pokazati da u slučaju uhapšenog biznismena, pretpostavka nevinosti, kao pravna kategorija, nije ni osnovno pravo, a još manje pretpostavka za fer suđenje.

To je, apsolutno, toliko važno ljudsko pravo da ne sme biti kršeno. To zvaničnici svi znaju.”, ističe sudija Dragana BOLJEVIĆ.

Najveći deo i laičke, ali i ne mnogo manji procenat stručne javnosti nije imao sumnje hoće li se suđenje Miškoviću dešavati na terenu prava ili politike. Faktički je cela Srbija očekivala da se optužnica samo upakuje u sudsku presudu.